КО РУШИ КРУШИК
АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ГРЕШКОМ ПОЈАЧАО СУМЊЕ ДА ПОСТОЈЕ ПОВЛАШЋЕНИ КУПЦИ ОРУЖЈА
Док власт покушава да причу о трговини оружјем скрене на другу воденицу, да се уместо о сукобу интереса оца и сина - Бранка и Небојше Стефановића - фокус пребаци на сукоб интереса мајке и сина - Милијане и Александра Обрадовића - фабрика из Ваљева одлаже рате доспелих кредита и узима нове зајмове, док јој Тешићеве фирме и ГИМ, који је заступао отац министра полиције, дугују новац
Председник Србије Александар Вучић пре неколико дана несвесно је појачао сумње да су неке приватне фирме, попут ГИМ-а, Партизан тека, Вектура транса и Интернешнал голден групе, мине из ваљевског Крушика куповале по привилегованим ценама, знатно нижим од тржишних, а у неким случајевима чак и испод цене коштања, као што то тврди и радник ваљевске фабрике Александар Обрадовић, који се још налази у кућном притвору, јер власт на све начине одбија да му призна статус узбуњивача.
Демантујући наводе бугарског портала Армс воч и оптужбе опозиционара Драгана Ђиласа и Маринике Тепић, Вучић је у суботу у Новом Саду изјавио да крајњи купац (end user) мина из Крушика није био из Украјине, где су неке од мина завршиле, већ фирма Натан из пољске престонице Варшаве. Такође је, позивајући се на документацију Крушика, рекао да су лидери опозиционе СПП слагали да је те мине извезао ГИМ, фирма Горана Тодоровића, коју је у преговорима са фабриком муниције Крушик из Ваљева бар једном, у мају 2017, заступао отац министра полиције Бранко Стефановић.
Вучић је поентирао тврдњом да је увидом у документацију утврђено да је баш те мине извезао Техноремонт из Темерина. У Агенцији за привредне регистре као једини власник Техноремонта фигурира новобеоградски ЦПР Импекс, с тим што 100 одсто
власништва у тој фирми има Петар Црногорац. А за Петра Црногорца је радила „госпођа мама лажног узбуњивача“, саопштио је Вучић са извесном дозом тријумфализма, очито уверен да ће тиме целу причу о трговини оружјем и војном опремом скренути на другу воденицу и да ће се уместо о сукобу интереса оца и сина - Бранка и Небојше Стефановића - фокус сада пребацити на наводни сукоб интереса мајке и сина - Милијане и Александра Обрадовића.
У настојању да аферу Крушик усмери на споредни колосек, Вучић је омашком заправо изнео до сада најснажнији доказ о томе ко највише зарађује у трговини оружјем, а то су, по свему судећи, фирме Слободана Тешића, једног од финансијера СНС-а, затим ГИМ, који је заступао Бранко Стефановић и Интернешнал голден група из Абу Дабија, чији је један од акционара Влада Уједињених Арапских Емирата, а у Србији је већ неколико година заступа Раде Громовић, бивши директор Застава оружја. Управо те фирме су мине из ваљевске фабрике куповале по најнижим ценама. Државни Крушик је чак и државном Југоимпорт СДПР-у мине продавао по вишим ценама.
Председник Србије је, читајући пред ТВ камерама уговор Крушика са Техноремонтом Петра Црногорца, рекао да је за 23.500 мина калибра 60 милиметара уговорена укупна цена од 1.833.000 долара. Ако је то тачно, испада да је сваку мину од 60 милиме
тара крајњи купац, Натан из Пољске, плаћао 78 долара. То је за скоро 33 долара већа цена од оне по којој је Крушик мине истог калибра продавао ГИМ-у и неколицини Тешићевих фирми - уз Партизан тек и Вектура транс у послове са Крушиком била је укључена још једна његова фирма, Техноглобал систем, коју је Тешић крајем 2018. формално угасио и припојио Партизан теку.
НИН је у прошлом броју, на основу документације у коју је имао увид, објавио да је цена мина од 60 милиметара за ГИМ увек била иста - 45,2 долара за мину са сва четири пуњења (један уговор потписан је 2016, а два 2018. и њима је уговорена набавка укупно 75.000 комада). Југоимпорту СДПР државни Крушик никада исте мине није продао за мање од 51,9 долара, а за једну испоруку од само 400 комада сваку мину је наплатио по чак 80 долара.
Познаваоци прилика на тржишту наоружања за НИН тврде да их толика разлика између цена по којој Крушик продаје мине и цена које плаћају крајњи купци не чуди, јер су у њој садржани и трошкови транспорта, логистике, порези, али и провизија коју узимају разни посредници у ланцу трговине. Уз то, неки од њих тврде и да не постоји ниједно ограничење које Крушик спречава да сам извози своју робу. А да је, којим случајем, Крушик ГИМ-у, уместо по цени од 45,2 долара 75.000 мина продао по 78 долара за комад, колико су гранате из Ваљева на крају коштале пољски Натан, на рачун ваљевске фабрике легло би додатних 2.475.000 долара. На тај начин Крушик је могао да плати бар половину укупног дуга (508 милиона динара) због којег му је рачун у непрекидној блокади више од 1.100 дана.
Да се ради о апсолутно истим минама сведоче и фотографије, објављене на порталу Армс воч. На фотографији једне од мина, која није експлодирала, јасно се види ознака М73 ХЕ. Из документације у коју је НИН имао увид види се да је прошле године Крушик 80.000 мина са истом ознаком М73 ХЕ продао Тешићевом Партизан теку за 3.796.800 долара (410 милиона динара), или за 47,46 долара по комаду. НИН није успео да сазна колику је цену на крају платио крајњи купац. Под претпоставком да су успели да их пласирају по 78 долара, онда би разлика у цени за тих 80.000 мина била 2,44 милиона долара.
Цена за ГИМ била је још нижа, понекад и испод цене коштања. По калкулацији самог Крушика производња мине од 60 милиметара, са пратећим трошковима, у које је укључен и превоз материјала до фабрике, ваљевску фабрику кошта 45,34 долара. Како се онда управи Крушика исплатило да ГИМ-у те мине продаје за 45,2 долара?
Ни посао са Тешићевим Партизан теком за Крушик није био нарочито исплатив, јер је прошле године тој фирми 100.000 мина од 60 милиметара М73 ХЕ (један уговор за 80.000 а други за 20.000 комада) Крушик испоручио по цени од 47,46 долара за комад. По у цент истој цени Вектури транс - за коју се верује да је контролише Слободан Тешић, иако је формални власник извесни Милан Суботић - Крушик је 2018. испоручио 10.000 мина истог калибра М73 (0+2) ХЕ. Уз то, Крушик је лане потписао још неколико уговора који до краја године нису реализовани - један са Партизан теком за 30.000 мина од 60 милиметара ХЕ, а други са Техноглобал системом за 20.000 мина М72 ХЕ. У оба ова случаја цена је била 47,46 долара по комаду. Сасвим разумљиво ако се има у виду да се ради о фирмама истог човека. Тешић је, наиме, био власник и Техноглобал система, а 20. децембра 2018. припојио га је другој својој компанији, Партизан теку.
Председник Србије и бивши министар одбране намерно је прећутао још неколико битних чињеница. Најпре, сам је у више наврата изјавио да је дозволу за извоз мина из Крушика за пољску фирму Натан преко Техноремонта издало Министарство за трговину, туризам и телекомуникације, што подразумева да су претходно сагласност за то дали и други надлежни државни органи министарства унутрашњих и спољних послова и одбране, као и БИА. И
У записнику са седнице Надзорног одбора Крушика, у који је НИН имао увид, наводи се да последња рата кредита од Српске банке, која је за плаћање доспела у фебруару 2018. није измирена јер Крушик није наплатио потраживања од својих дужника
Вучић је у једном тренутку рекао да су и у Техноремонту „урадили све по закону“, али је било приметно да је на све могуће начине у ту причу покушавао да укључи „госпођа маму лажног узбуњивача“.
Властима наклоњени медији оберучке су приграбили ту тезу, као да тиме желе да надокнаде све што су прећутали о могућем сукобу интереса због тога што је у трговини оружјем, као представник фирме Горана Тодоровића, био укључен и отац министра полиције Бранко Стефановић, за кога постоје писани трагови да је у Крушик долазио у пролеће 2017. као званични представник ГИМ-а. Ни Вучићу, ни Небојши Стефановићу, ни тужиоцу, нити било коме у структурама власти није проблематично било ни то што је у Крушик као представник ГИМ-а долазио неко ко је у том тренутку формално био запослен у Телекому Србија.
А сада је, тако бар испада по Вучићевим речима, спорно што је Милијану Обрадовић, мајку Александра Обрадовића и бившу финансијску директорку Крушика, након пензионисања, од јануара 2017. ангажовао контроверзни Петар Црногорац. Курир је у јеку афере о Бранку Стефановићу, позивајући се на анонимне изворе, објавио да мајка Александра Обрадовића Милијана ради за директну конкуренцију ГИМ-а, да је „била у самом врху фирме ЦПР Импекс“, да је од јануара 2017. до 29. августа ове године „била организатор књиговодствених послова“, те да је пре три месеца „напрасно спуштена на позицију обичног рачуновође“и да се „претпоставља да су тиме хтели да прикажу у јавности да она није неки битан фактор у фирми“. Оно што су Курир и његов „извор“превидели је да ЦПР Импекс нема лиценцу за трговање оружјем. Да нису били толики аматери и да су се само мало потрудили могли су да провере да ту дозволу има једна друга фирма Петра Црногорца, Техноремонт, који је и закључио посао са пољским Натаном, а у ствари је фирма-ћерка ЦПР Импекса.
Другу, овога пута вероватно намерну грешку, Вучић је направио доводећи у директну везу „госпођа маму лажног узбуњивача“са, како је сам признао, легалним извозом мина за Пољску. Цела ова конструкција још мање пије воду јер и Вучић - „откуд ја знам да ли је Бранко Стефановић био у Крушику, нисам му ја мама и тата, а шта доказује и ако је био, је ли то забрањено?“- сигурно зна да је Милијана Обрадовић у време када су почели преговори о извозу мина за Пољску, у новембру 2015, била запослена у Крушику, а не у приватној фирми Петра Црногорца. Садашњи покушаји да се из дефанзиве пређе у офанзиву делују сувише провидно и трапаво и неће помоћи ни председнику, ни министру полиције, ни његовом оцу. У супротном испоставиће се да је министар одбране Александар Вулин био у праву када је у недељу, гостујући на Радио Београду, приметио да „медијима нису интересантне друге афере које се појављују, јер оне не могу као Крушик да нашкоде министру Стефановићу“.
Власт, од избијања афере Крушик, и Александра Обрадовића и медије који се тиме баве оптужује да наносе штету наменској индустрији и да раде заправо у интересу неких других земаља које имају сличан производни програм као и српске фабрике наоружања и војне опреме. При томе упорно прећуткују неке чињенице које указују да се стање у Крушику већ неко време погоршава, а саговорници НИН-а тврде да ништа боље није ни у другим предузећима наменске индустрије.
НИН сазнаје да је Надзорни одбор Крушика 12. марта 2018, дакле 10 дана након што је истекао рок за враћање последње рате дугорочног кредита од 449.966 евра, овластио тадашњег директора Младена Петковића да у име и за рачун тог предузећа од Српске банке затражи да се рок продужи до 31. маја 2018. Крушик је, наиме, од Српске банке 2. фебруара 2016, на основу
одлуке Надзорног одбора од 29. јануара, закључио уговор са Српском банком о кредиту од 2,25 милиона евра. Када је последња рата доспела за наплату, Крушик очито на рачуну није имао новца за то, па је Српска банка, пре него што је продужила рок за још три месеца, тражила да јој се достави одговарајућа одлука Надзорног одбора. У записнику са седнице Надзорног одбора, у који је НИН имао увид, наводи се да последња рата кредита од Српске банке није измирена јер Крушик није наплатио потраживања од својих дужника.
Крушик је, дакле, тражио додатна три месеца за плаћање доспеле рате кредита, а у напоменама уз финансијски извештај, које је доставио Агенцији за привредне регистре, између осталог прецизира се и да ваљевској фабрици 31. јануара 2018. три приватне фирме, којима је мине испоручивала по привилегованим ценама, у том тренутку дугују око седам милиона евра – дакле 15 пута више од рате кредита за коју Крушик није имао пара на рачуну! НИН је већ писао да је крајем прошле године Тешићев Партизан тек Крушику дуговао 428,5 милиона динара, ГИМ 194,8 милиона и Интернешнал голден група из Абу Дабија 200,5 милиона динара. Тим пре је још чудније што је, како сазнаје НИН, на седници Надзорног одбора Крушика, 27. новембра 2018. дата сагласност да то предузеће од Српске банке узме нови кредит од два милиона евра. Тај кредит договорен је само осам дана након што је Младен Петковић напустио Крушик и прешао на место директора Застава оружја. За тај нови зајам заложене су, као средство обезбеђења, бројне непокретности и пословни простор фабрике из Ваљева. У исто време док Крушик ставља под хипотеку своју имовину да би обезбедио нови кредит, ГИМ Горана Тодоровића постаје власник ексклузивног пословног простора у центру Београда. Увидом у катастар непокретности НИН је утврдио да је предузеће које је у преговорима са Крушиком заступао отац министра полиције купило 25. децембра 2018. двоетажни локал од 185 квадратних метара и гаражно место на ексклузивној локацији у Улици Страхињића бана, на територији општине Стари град.
Нови документ из фебруара ове године потврдио је сумње НИН-а да привилеговане фирме не само што набављају мине по повољнијим ценама од других, већ и да их некада добијају чак и ако нису платиле уговорену цену. Из тог документа јасно се види да је ГИМ за купца из Саудијске Арабије уговорио куповину 47.500 мина од 60 милиметара, 112.500 мина од 81 милиметар, 7.000 мина од 82 милиметра и 37.500 мина од 120 милиметара за 24,8 милиона долара. Део тог уговора у износу од 5,5 милиона долара реализован је до краја прошле године, с тим што се посебно наглашава да је од испоручене робе „остало за наплату 3.431.835 долара“. Познаваоцима прилика на тржишту наоружања то је прилично чудно, с обзиром на то да је у тим пословима уобичајено да се део наручене робе плати унапред (обично око 35 одсто), а остатак пре него што се роба испоручи.
Док приватни трговци бележе раст прихода и профита од неколико стотина, па и хиљада процената, државне фирме су у све незавиднијој позицији. О томе сведочи и то што је пре две и по године, 10. марта 2017. Влада Србије Југоимпорту СДПР без камате „позајмила“1,16 милијарди динара или око 9,4 милиона евра. То би још и могло да се донекле оправда да већ 4. маја Влада ово „потраживање“није конвертовала у капитал, што са економског становишта нема никакве логике, јер је и пре те „конверзије“држава била 100 одсто власник СДПР-а. Зато се стиче утисак да је овом финансијском гимнастиком само замаскирана бесповратна помоћ СДПР-у, који мине Крушику у многим случајевима плаћа од пет до чак 20 одсто скупље од повлашћених приватних трговаца, па држава парама свих пореских обвезника мора да му побољшава „крвну слику“. А неким приватницима већ је помогла „брже, јаче, боље“.
Док је Крушик као залогу за нови зајам морао своју имовину да стави под хипотеку, његов дужник ГИМ Горана Тодоровића купио је ексклузивни пословни простор од 185 квадратних метара у центру Београда, у Улици Страхињића Бана