НЕЧАСНА ОДБРАНА НЕЧАСНИХ РАДЊИ
ЧЕКАЈУЋИ ЕПИЛОГ АФЕРЕ ОКО ПЛАГИЈАТА СИНИШЕ МАЛОГ
Иако је прилично сигурно да ће Синиша Мали право на докторску титулу потражити не само у својој партији већ и на суду, остаје чињеница да је академска заједница, уз све притиске које је трпела, одбила да му је додели. Понекад је плагијат једноставно само плагијат и понекад се и у Србији појави институција која има кичму
Тешко је установити да ли је напредњацима теже пала одлука да је Синиша Мали плагијатор или чињеница да је уз сав њихов труд ипак успела да преживи бар једна независна институција у земљи. Таман су судије утерали у ред, тужиоце у хибернацију Загорке Доловац, а неподобног омбудсмана и повереника у историју, када се Универзитет у Београду досетио не само да има аутономију већ и да може да је користи. И то у крајње „политичке“
сврхе: да након више од пола деценије донесе баш компликовану одлуку – да ли је обимно копирање туђих текстова без наводника плагирање или не.
„То је политичка одлука без преседана... Рад Синише Малог нисам читао и не могу да дајем суд као што то чини необразована елита“, ускликнуо је Вучић и одмах појаснио на шта је конкретно мислио, мимо тога да најстручнија академска тела у земљи назива „необразованом елитом“: „У ери диктатуре, како
кажу, ето могуће је и такву политичку одлуку донети против носиоца власти.“Браво за најбољег студента права у историји и његову дефиницију „диктатуре“, а браво и за Владимира Ђукановића који је одмах приложио и рецепт како да ту диктатуру ипак озаконимо назвавши ректорку највећом срамотом Универзитета, а чланове Одбора за професионалну етику сподобама и лезилебовићима којима „треба забранити рад на Универзитету“.
Ипак, надасве, браво за премијерку Ану Брнабић која је на крилима буђења једне независне институције одлучила да коначно исто право присвоји и за своју. Додуше, припада јој јер је по важећим законима она најважнија политичка фигура у земљи, али се до сада устручавала да се тиме похвали или да то искористи. По страначкој инерцији је поновила флоскулу да се ради о „еклатантном примеру политичке одлуке и политичких притисака“(двадесетак студената обично имају моћ да сруше државу), али је одмах придодала и свој лични допринос – Синиша Мали остаје у Влади. Чак је и на новинарско питање да ли је чула да председник Вучић има другачије мишљење и да сматра да Мали мора да сноси политичке консеквенце, остала доследна. Уз мало нелагодности и много муцања, ипак је изговорила: „Ја морам да разумем како да... разумем... ја, прво морам да размислим сама за себе као председница Владе РС, како да реагујем...“Дакле, одлука је њена јер је она та која води Владу и која бира министре и неће се обазирати на Вучићеву молбу да га ипак пусти низ воду, већ ће му потпуно аутономно сачувати пријатеља, саборца, једног од најјачих стубова власти и част.
Колико год да је свима јасно да напредњаци морају да нечасне радње својих припадника бране на нечасне начине, ипак је оцена да је у питању политичка а не стручна одлука окарактерисана као врхунски безобразлук. Далеко пробранијим речником на то се осврнула ректорка Иванка Поповић уз констатацију да је то одлука стручног тела које је донело етичку оцену и да је у питању „академска ствар и одлука, а то што је све подигнуто на ниво политике са Универзитетом нема везе“. А на питање НИН-а да ли ће надлежна тела УБ реаговати на речи председника свих грађана да је одлуку донела „необразована елита“, кратко је одговорила: „Универзитет у Београду неће реаговати на ову оптужбу“.
Да је боље не реаговати сматрају и остали саговорници НИН-а који су Одбору за етику упутили жалбе на докторат Синише Малог. За професора Правног факултета у Београду Миодрага Јовановића ради се о салвама увреда са елементима дисциплинске повреде (пре свега у изјави Владимира Ђукановића), али је по његовом мишљењу „боље тај пут и не разматрати, да не би опет било да је то политички прогон“. Весна Ракић Водинелић сматра да не би требало узимати озбиљно све што они кажу и да се не може реаговати баш на свашта.
„Не бих ни знала на шта да реагујем: на изјаву од јуче или од прекјуче, на оно што каже премијерка или на оно што каже председник... Ми смо за њих сви необразована елита, а они су нама своје образовање показали приликом приче о овој дисертацији. Ко год је узео да прочита тај докторат, ја сам га прочитала два пута, видеће да постоје дословно преписани делови са српског на српски (пре свега мислим на студију чији су аутори Борис Беговић, Бошко Мијатовић и Бошко Живковић) и преведени делови, а колико ја знам и председник Републике и председница Владе добро говоре енглески. Ако немају времена да се тиме баве, могу да прочитају жалбу чији је први потписник проф. Душан Теодоровић и да виде да се ради о скицама и графиконима који су преузети из других извора а није назначено из којих. Није то неки софистициран плагијат да сада морате да ловите понеку реченицу. Можете мрзети и ректорку и чланове Одбора за етику, али не можете рећи да је њихова одлука политичка само зато што вам се они не свиђају. Одлука је заснована на чињеничном стању које је баш очигледно“, каже Ракић Водинелић.
Није то неки софистицирани плагијат да сада морате да ловите понеку реченицу. Можете мрзети и ректорку и чланове одбора за етику, али не можете рећи да је њихова одлука политичка само зато што вам се они не свиђају. Одлука је заснована на чињеничном стању које је баш очигледно Весна Ракић Водинелић
А поводом тврдњи да се ради о политичкој одлуци, Јовановић каже: „У неком смислу она и јесте политичка, али само зато што је власт направила амбијент у друштву у ком била која одлука било које институције, којом они нису задовољни, моментално постаје политичка. Тиме се разарају институције и оно што је ауторитет тих институција. А овде се ради о једној веома једноставној ствари која се веома лако може разрешити – довољно је два сата на РТС-у стављати слајд по слајд и поредити оригиналне и плагиране делове. Не мора ту нико да буде експерт, нити да има знање из финансијског менаџерства или економије да би се утврдило да је човек безочно крао туђи текст. Али ми немамо слободне медије који то могу да ураде, тако да ово може да постане ‘политички проблем’, јер га они таквим представљају.“
Без обзира на прилично нервозан и веома гласан напад власти на Универзитет у Београду и његову аутономију, „неписмена елита“усудила се да затражи и више од одлуке Одбора за етику, чак и да се преиспитају остале спорне дипломе: од оне коју је министар силе пазарио у Сава центру, преко нетранспарентних квалификација министара Александра Вулина, Зорана Ђорђевића и Александра Антића, до доктората гувернерке Јоргованке Табаковић. Уметнуо се ту и Вучић са жељом да се дигитализују сви докторати и магистарски радови, па да „обични грађани“добију могућност да провере докторате Раше Карапанџе и Бојана Пајтића, што и не би била лоша идеја само да се сетио и факултетских диплома (можда ће пензионер Томислав Николић желети да проучи дипломски бившег председника Томислава Николића). Али, пре свега би требало окончати поступак у вези са плагијатом Синише Малог до краја, јер без помоћи унутар Универзитета тешко да би дуже од пет година успевао да бар колоквијално носи титулу „др“.
Лично мислим да би било добро да се чланови етичког одбора сада појаве у јавности и кажу шта то њима није било јасно у јулу ове године, због чега нису донели одлуку већ су морали да се обрате ФОН-у Слободан Првановић
Одговорност је затражена за ментора Синише Малог Ондреја Јашка и чланове комисије: професорку ФОН-а Слађану Барјактаровић Ракочевић и професора Економског факултета Драгана Ђуричина. Професор Божидар Раденковић је у прошлом броју НИН-а рекао да се ту списак не зауставља и да би требало преиспитати улогу Наставно-научног већа ФОН-а јер су сви знали за проблеме тог доктората али су одбили да се суоче са њим. Подносилац највеће жалбе проф. Душан Теодоровић је упутио лични апел декану ФОН-а Милији Сукновићу да поднесе оставку, уз поруку да би она била „мали допринос изградњи једне друкчије Србије“. За професорку у пензији Србијанку Турајлић епилог ће бити тек када се буде разговарало о етичкој одговорности чланова Националног савета за високо образовање, због постављања Дејана Ерића за председника стручне комисије.
„Постоји простор да се извесни поступци воде против неких од актера, али не знам да ли ће се водити. Такође постоје и одлуке које могу да се донесу, а једну од њих би морао да иницира ФОН – да се сви људи који су били ангажовани у њиховој стручној комисији више никада не ангажују. Ако први пут нису схватили шта им је посао, у другом не постоји простор за такво тумачење имајући у виду да им је Одбор за етику више него јасно објаснио шта им је задатак приликом новог разматрања. Они су били толико дрски да апсолутно ништа нису изменили у свом извештају. Што се мене тиче, мислим да ти људи више никада не би смели да буду именовани ни у једну комисију на Универзитету у Београду. То је најмање што би могло да се тражи“, каже проф. Миодраг Јовановић.
Неспорно је да постоји велика одговорност стручне комисије, али по мишљењу Весне Ракић Водинелић постоји проблем у тражењу њихове одговорности - многи од њих нису запослени на Универзитету у Београду. „Ту постоје разни нивои одговорности, пре свега мислим на ментора и чланове комисије за одбрану. Да је то била обична омашка чланова комисије или ментора – у реду. Међутим, након што је Раша Карапанџа објавио странице и странице из којих се јасно види да је Мали преписивао, недопустиво је да они наставе да то бране. То је потпуно неакадемски однос и због тога заслужују да поднесу неку академску одговорност. Такође, требало би да се преиспита одговорност декана ФОН-а јер је он имао обавезе да Малом изрекне јавну опомену, што није учинио“, каже Водинелић.
И мада се Универзитет у Београду ових дана доживљава као херој јер је успео да донесе академску одлуку и поред константне ерупције беса ауторитарне власти, ипак остаје чињеница да му је за тај посао било потребно више од пет година, промена процедура и подстрек од побуњених студента. И да је у том процесу одуговлачења своју улогу имао и Одбор за професионалну етику, чију одговорност тражи њен бивши члан Слободан Првановић, истраживач у Институту за физику.
„Лично мислим да би било добро да се чланови етичког одбора сада појаве у јавности и кажу шта то њима није било јасно у јулу ове године, због чега нису донели одлуку већ су морали да се обрате ФОН-у. С обзиром на то да никакво разрешење нису добили од ФОН-а (ФОН је уместо одлуке послао неку папазјанију која је с једне стране последица страха људи који тамо раде а са друге последица жеље декана да ублажи решење и тако још мало помогне Синиши Малом и владајућој гарнитури) намеће се питање – како им летос
Постоје и одлуке које могу да се донесу, а једну од њих би морао да иницира ФОН – да се сви људи који су били ангажовани у њиховој стручној комисији више никада не ангажују Миодраг Јовановић
ништа није било јасно а наједном им је све јасно. Мислим да бисмо и њихову одговорност морали да преиспитамо јер оно што су тада урадили није имало никакве основе већ је представљало само куповину времена, а у том времену је владајућа гарнитура имала простор за интервенције, па и поткупљивања, према изјави бившег студента проректора Данила Потпарића. Тада сам поднео оставку јер сам сматрао да је Одбор за етику поступио нечасно и да није било блокаде Ректората претпостављам да би и даље наставили са куповином времена. А да се купује време било ми је јасно чим су поређани докази које је скупио професор Карапанџа – када имате десетине страница поређане са леве стране и када се са десне види њихов буквални превод са енглеског, онда није потребна анализа, нити постоји тумачење које то може да забашури“, каже Првановић.
Покретач иницијативе да се установи да ли је докторат Синише Малог плагијат Раша Карапанџа у овом тренутку не каже ништа. На Пешчанику је објавио текст под насловом „Епилог“у нади да се ради о малим корацима „који целу институцију воде у (надајмо се) светлију будућност“, а потом је саопштио да се неће оглашавати све док не види прави епилог.
Па, могло би да потраје. По свему судећи Синиша Мали је одустао од опције да поцепа спорни докторат и напише нови, већ је проценио да ће више среће имати са постојећим на суду. Наравно, такву одлуку није обелоданио, али је јасно да три жалбе које је упутио Одбору за етику поводом одлуке ФОН-а (једну је сам поднео, а две су његови адвокати) нису упућене Универзитету већ „успутној адреси“пре него што се стигне до Управног суда. Јер 3.000 страница жалбе, колико је за две недеље са адвокатима успео да испише док нам је у паузи доносио буџет, тешко да су намењене онима који проверавају професионалну етику и академску честитост, нарочито ако из до сада објављеног видимо да се жалио само на процедуру и техникалије. Ако томе додамо и великодушну подршку премијерке, која спори одлуку одбора питајући се када су успели да прочитају 3.000 стране, а не питајући се када је Мали успео да их испише, онда је врло вероватно да ћемо у следећем чину гледати следећу институцију (суд) која се бори за своју аутономију.
Епилог ће бити тек када се буде разговарало о етичкој одговорности чланова Националног савета за високо образовање, због постављања Дејана Ерића за председника стручне комисије Србијанка Турајлић