НЕМА НОВОГ ОБАМЕ
САД
Сприличном сигурношћу се може тврдити да је за Девала Патрика чуо мало ко изван Сједињених Држава, као и то да ко је он не зна ни огромна већина његових сународника. То само по себи није проблем; проблем - за Патрика, не за Америку и остатак света - јесте то што ће по свој прилици тако и остати.
У свету америчке политике, Патрик ипак није потпуни анонимус. Осам година провео је на месту гувернера савезне државе Масачусетс, пре тога је служио у администрацији председника Била Клинтона, а близак је и с бившим председником Бараком Обамом. Али када је - пошто је средином новембра обзнанио намеру да се, с великим закашњењем, укључи у надметање за избор председничког кандидата Демократске странке - прошле седмице требало да, по позиву једне студентске организације, буде гост трибине на Морхаус колеџу у Атланти, на догађај је дошло... двоје људи. Патрик је урадио оно што је једино могао и отказао наступ; но, засад нема назнака да ће га ово отрежњујуће искуство навести да одустане од кандидатуре, иако би најбоље било да то учини пре него што је највећи део Америке и приметио да се укључио у трку.
Како год, изван професионалних кругова пословично слабо обавештеним Американцима не би требало замерити ако се (под условом да их то, поготово у овој фази предизборне кампање, уопште занима) не сналазе баш најбоље у покушају да похватају ко све учествује у надметању за председничку номинацију демократа. Листа претендената је и даље апсурдно дугачка и, уместо да се, на нешто мање од годину дана до избора, полако скраћује, на њој су се овог месеца нашла додатна имена: након Патрика, прошлог викенда је, после дужег премишљања, кандидатуру објавио и Мајкл Блумберг, бивши градоначелник
Њујорка и оснивач медијске империје која носи његово име.
И Патрик и Блумберг су, притом, као главни разлог за улазак у трку, понудили исто образложење: да међу одраније познатим кандидатима нема фигуре за коју би се са високом вероватноћом могло рећи да ће наредног новембра победити актуелног председника Доналда Трампа, који на републиканској страни нема изазивача - барем не озбиљног - и кампању за реизбор може неометано да води. Али ако је постављена дијагноза тачна, а јесте, то
не значи да је и терапија коју новајлије у трци предлажу - у стилу „други кандидати нису довољно добри, ја сам тај који ће сигурно победити Трампа“исправна. О Патриковим изгледима речито говори и наведена анегдота. Блумберга пак што се тиче, било би, чак и за иначе високе америчке стандарде политичког цинизма, превише поверовати како најбоље изгледе да порази 73-годишњег њујоршког тајкуна и актера телевизијских ријалити програма који је у прошлости подржавао демократе има 77-годишњи њујоршки мул
тимилијардер и медијски могул који је у прошлости подржавао републиканце.
Кад смо већ код година - и уз ризик да аутор овог текста буде оптужен за оно што се на енглеском зове „ејџизам“, тј. стереотипан или дискриминаторски однос према старијима: како је дошло дотле да амерички председнички избори почну да личе на заседање Политбироа КП СССР? Троје водећих претендената на председничку номинацију демократа - Берни Сандерс, Џозеф Бајден и Елизабет Ворен - имају, редом, 78, 77, односно 70 година; сада је ту још један сениор, Блумберг; мало-мало, па крену гласине да би и Хилари Клинтон (73) - која, изгледа, није извукла никакве поуке из дебакла 2016. - могла да се реактивира. У време избора сви ће они бити још за по годину дана старији; не би ли им, рекао би циник, паметније било да више времена проводе с унуцима?
Ово се чини као непримерено зановетање, али је далеко од тога. И површан увид у коментаре и анализе прилика на демократском полу америчке политике довољан је да се региструје тихи очај у круговима демократа и њихових присталица због оног што сматрају фаталним слабостима практично сваког од претендената на номинацију. Сандерс, Бајден и Воренова су у очима многих престари; Бајден је, иако и даље важи за фаворита, приде и потрошен политичар, склон гафовима и често несувисао у јавним наступима. Пит Бутиџиџ (37), градоначелник Саут Бенда у Индијани, који се захваљујући допадљивим иако испразним, навежбаним наступима засад добро држи у анкетама, премлад је и неискусан, а нема ни никакву подршку међу афроамеричким бирачима, који би догодине могли да имају кључну улогу у томе ко ће добити изборе. Осим што су у годинама, Сандерсу и Вореновој се замера и то што су, за америчка схватања, отишли исувише улево (на страну сад то што је Сандерсово вишедеценијско левичарење аутентично, док се Воренова, колико год се радикалним чинила нека њена актуелна залагања, у доброј мери претвара): резонује се да због тога многи бирачи, од којих већина гравитира политичком центру, због тога не би били спремни да гласају за неког од њих двоје у случају да изборе номинацију, и да би тако Трампу победа била сервирана на послужавнику. И тако редом, до краја списка кандидата...
Бојазан да би наводно идеолошко застрањивање могло да одбије бираче и Трампу обезбеди још четири године у Овалном кабинету међу демократама је толика да се овог месеца огласио и сам Обама, чији је ауторитет у странци у међувремену ослабио у већој мери него што би се можда очекивало (било је телевизијских дебата у којима су кандидати малтене више времена трошили на дистанцирање од њега него на нападе на Трампа). Он је претенденте упозорио да се клоне политике која „није утемељена на реалности“, јер већина бирача „не мисли да треба потпуно да растуримо систем да бисмо га поново саставили“и просто „не жели луде ствари“. Упозорење није било упућено ником поименце, али је било сасвим јасно да је намењено пре свега Сандерсу и Вореновој; и ма колико имало основа - јасна већина Американаца не жели Трампов останак на власти, али то не значи да су спремни да гласају за било кога ко се нађе на супротној страни - с разочарањем је примљено у прогресивним круговима у САД, јер је бивши председник, некад доживљаван као весник великих промена, изнова демонстрирао да је заправо одувек био политичар средње струје који не верује у то да је постојећи систем истински могуће променити.
Иронија, наравно, лежи у чињеници да је оно што демократама вапијуће недостаје управо личност попут Обаме: неко би могао да пробуди ентузијазам, покрене широку бирачку базу, пошаље јасну поруку и тако мотивише људе да наредне јесени у великом броју изађу на гласање, јер је то једини начин да се Трамп најури с власти (будући да, због односа снага у Сенату, горњем дому америчког Конгреса, нема никаквих изгледа да текућа процедура импичмента буде окончана изгласавањем његове смене). Али демократе таквог кандидата за ову изборну трку немају - као што немају ни јасну идеју водиљу око које би у све диверзификованијој, комплекснијој Америци окупили већину. „Демократе још роваре у потрази за неком поруком; бити против Трампа просто није довољно“, каже Џон Зогби, један од водећих америчких истраживача јавног мњења.
Због свега овога већ неко време се чини сасвим реалним да, ма колико беспризоран, некомпетентан и корумпиран био - и ма колико то било очигледно и многима у републиканским редовима - Трамп идуће године глатко победи, просто зато што су његови бирачи мотивисанији и што су добро распоређени у неким од савезних држава које традиционално имају пресудни утицај на исход гласања на националном нивоу. Био би то истински трагичан епилог по Америку и свет - али епилог на који се треба благовремено припремати.
Није довољно само рећи да сте против Трампа да би се добили избори, каже Џон Зогби, један од водећих америчких истраживача јавног мњења