ПОГЛЕД У ПАКАО
Ауторски филм
Јужнокорејски филм Бонг ЏунХоа Паразит најбољи је филм досадашњег тока 25. фестивала ауторског филма. Овогодишње издање, које је уједначеније него неколико претходних година, нуди мноштво добрих наслова у неколико веома добро осмишљених програмских целина. Тако се београдској публици пружа могућност да не само комуницира с токовима савременог филма већ и да се ретроспективно осврне на недавно преминулог Душана Макавејева, подсети на краткометражне стваралачке врхунце Предрага Голубовића и потврди или оспори антологијски избор филмова приказаних на претходним фестивалима.
Виђено је неколико добрих или врло добрих филмова, али пре ма ког разматрања о вредностима самих филмова, постоји нешто што се намеће као њихов несумњиви заједнички садржалац, а то је насиље.
Дијагностификовање проблема и неуралгичних тачака савременог света, бар што се филмова тиче, отпочиње и завршава у насиљу.
Уколико је овогодишњи избор филмова репрезентацијски оквир за критичко промишљање савремености, а он то уистину јесте, онда смо сви у проблему који, мање или више успешно, мимикрирамо естетиком. Готово да нема значајнијег филма овогодишњег фестивалског издања који није насиљу дао знатан простор, а у појединим остварењима (Слобода Алберта Сере) насиље је својеврсно ларпурлартистичко питање и оно се спроводи и врши мимо лимита естетике али и етике.
Боље или мање ефектне артикулације насиља, односно (дис)функције насиља у служби одређених наратива, отпочињу управо апострофираним филмом Паразит. Kроз причу о једној сиромашној породици која се инфилтрира у кућу аристократске породице Парк, Бонг Џун-Хо оптимализује конфликтну класну ситуацију у којој је насиље једино исходиште. Овај филм култног корејског редитеља (Сећања за убиство, Мајка), иначе овенчан канском Златном палмом, пример је егзибиционог (скупог) филма, маестрално режираног, вешто глумачки вођеног, визуелно рафинираног и толико прецизног у својој архитектоници да не знамо чему се пре дивимо. Kомпозицији Бонговог кадра, надреалистичкој перспективи која израња из једне хиперреалистичке ситуације, бравурозној сценографији која асоцира на дух Стенлија Kјубрика из филма Исијавање својим лавиринтским реферирањима…
Још експлицитније је насиљу приступио стари београдски знанац Мендока Фиљо (Акваријум) у бразилском Бакурау. Његов филм, иначе убојита парабола која модерни свет преводи из стања делиријума у стање гротеске, говори о групи америчких туриста која долази у бразилско село како би учествовала у лову на људе! Бакурау је добро режиран, сценаристички прилично конзистентан филм, можда превише агресиван кад је у питању аларм који његов творац активира. Ове реке крви налазимо и у сјајном кинеском филму Језеро дивљих гусака редитеља Диао Јинана, где се пуна два часа један одбегли рањени гангстер довија да преживи али, суочен с поразом, губи у ретко виђеној масакричној инсценацији, у којој естетика ружног задобија своју пуну афирмацију. Ни Kорнелију Порумбоју, прослављени румунски редитељ није одолео, те његов филм
Звиждачи, понешто прецењени филм џејмсбондовског угођаја, цинично денунцира политичку спиралу насиља, у којој се виши политички интереси чиме се само фингира питање легалности, преплићу са изманипулисаним појединцем, који покушава да осмисли стратегију у којој би надмудрио систем.
У овако постављеној перспективи која се насиљем храни као глобалним поривом, неколико је филмова који су одолели. Неки од њих, мање запажени но што би требало, нуде једну потпуну другачију оптику, другачију врсту ауторског креда, и њихов филмски свет или оно што ти филмови де
ривирају је једна врста асертивности, која је не само у дефанзиви већ је готово на заласку.
У такве филмове спада португалски филм Виталина Варела, култног редитеља Педра Kоште, најпријатније изненађење фестивала, те албански филм Отворена врата. Ова два наслова, иначе поларизована својим естетикама, воде нас у један интимистички простор који нешто смиреније сагледава перспективе хуманитета. Отворена врата је роуд мови, прича о две сестре, од којих једна помаже другој, затруднелој па остављеној у Италији, да слажу патријархалног оца. Ово дело редитеља Флоренца Папаса је мали филм, који најпре експонира изванредну глумицу Лули Бутри, и плени врхунском једноставношћу али никада не склизнувши у баналност, и не лишивши се непатворене емоције. Виталина Варела је филм мајсторског угођаја, антологијски режираних сцена а његово осветљење, које толико дугује великим сликарским платнима, ствара сасвим посебан угођај. Исту ту, иманентно филмску ситуацију, не само када је осветљење у питању, налазимо у сјајном руском филму Притка Kантемира Балагова. Незаборавна стилизована фотографија, неопходна у дочаравању атмосфере Лењинграда након Другог светског рата, већ је наговештај драме. Балагов је очито инспирисан утицајима својих великих руских претходника, Тарковског и Сокурова, али тамо где се његов филм уистину рачва је терен пригушене или испољене сексуалности.
За сваку је похвалу што ФАФ даје простор и српским филмовима. Међу неколико премијера, највећу пажњу је изазвала дугоочекивана Асиметрија Маше Нешковић, који је по многим мишљењима не само успео филм но својеврсни помак у српском играном филму.
Фестивалу ауторског филма ваља упутити низ комплимената. Филмовима су присутна многа важна и велика имена. ФАФ зналачки и компетентно кореспондира са токовима савременог филма. То што се овај фестивал претвара у огледало савременог света може бити само добродошло, па чак ако је слика о том свету уистину депримирајућа. Што рече један од епизодиста у филму Бакурау: „Људе данас памте по лошим, а не по добрим делима!“