ИЗ ЗАЛИХЕ МЕТАФОРА
Заоставштина
Оштроумна критичка запажања, идеје за будући роман, листе прочитаних књига и омиљених филмова, имена љубавница, назив једног амфетамина... Шта још налазимо у бележницама чувене списатељице
Публициста Дејвид Риф, син Сузан Сонтаг, приредио је књигу Као свест упрегнута у тело (Дневници и белешке 1964–1980), преписујући и уређујући фрагменте своје мајке, остављене у бележницама. Издање од четири стотине страница, објављено у Службеном гласнику,у преводу Алексе Голијанина, на петнаестогодишњицу смрти књижевнице, рођене 1933. у Њујорку – доноси мноштво мисли и реченица на најразличитије теме.
Ту су савети: „Рецепт за убијање осећања: изрази га у пренаглашеном облику.“Веровали или не подаци: „Роб-Грије: биолог до своје тридесете године.“Снажни инстант путописи: „Варшава мирише као неки енглески град из педесетих. Угаљ.“Делови дневника када се једноставно загледаш. „Гледала Нурејева на проби два сата данас по подне.“
Сузан Сонтаг најчешће је кратко бележила шта би желела да прочита и напише. Наводила је идеју за будући есеј о научној фантастици, а онда кратко скицирала основне тезе, од којих је прва питање зашто су филмови овог жанра бољи од књига. Често се ради о подсетницима: наведени цитат „искористити“за одређени текст, или на брзину забележеној идеји за роман.
Није реализовала све замисли, али данас, када пред собом имамо целокупну библиографију једне од најважнијих савремених критичарки и есејисткиња, белешке нам пружају могућност да видимо како су се развијале њена мисао и поетика. Говорећи о првом тому дневника Поново рођена, Дејвид Риф помиње билдунгсроман. И наставак пореди са образовним романом, у контексту политичког сазревања. Назива га прозом о енергичним, успешним,
зрелим годинама. То не значи да су лутања Сузан Сонтаг мања. Она гута књиге, филмове, одлази на изложбe, преиспитује се, полемише и бори са опаком болешћу. Размишља о фотографији, о кемпу, темама које ће чинити срж опуса. Занима је фокус, због односа фотографије и сликарства. „Фигуре у покрету (енглески фотограф из 19. века Едвард Мајбриџ). Пре тога, све фигуре су или мировале (као да се одмарају) или биле на крају неког покрета (то јест најдаље што су могле да протегну удове).“
Уз кемп иду речи иронија, дистанца, амбивалентност, неретко са знаком питања, и одломак из Прустовог писма, послатог 1920: „С друге стране, од Ервеа, Ермана итд, снобизам се толико често описивао као нешто спољашње да сам хтео да га покажем унутар особе, као неку лепу врсту маште...“Закључује – налик кемпу.
Где је дочекала нови миленијум? У Паризу, 7. августа 1978. маштала је о 31. децембру 1999. „Волела бих да будем тамо. Биће то један од највећих кич тренутака у светској историји.“
Не радимо ништа друго него роваримо по делу Као свест упрегнута у тело, кршећи начело изложено у есеју Против тумачења. Како успети у кључном захтеву: уклонити садржај тако да се ствар уопште може видети...
Дневници откривају непрекидну потрагу за темом и обликом будућег рукописа. Сузан Сонтаг се пита да ли је тачно да стил настаје само када открије своју тему; подвлачи колико су важни, опомињући и потцењени Рилкеови Записи Малтеа Лауридса Бригеа, први роман у „записима“. На истој страници, поручује себи: „Пиши афористички, с поднасловом за поглавља (СТРАСТ; ИНВАЗИЈА: СМРТ итд.) – у форми између Белешки о
кемпу и првог есеја о фотографији.“Сведочећи у нотесима о потрази за формом, она у ствари проналази најбољу форму за дело које ће приредити њен син. Писаће белешке сваког дана, напоменула је 20. фебруара 1977, по моделу Лихтенбергове Сваштаре. Лето пре тога подвукла је реченицу исписану на маргини: „Различите врсте текста, као изломљена градска панорама.“Излаз тражи у сликарству. „Писање као пет цик-цак линија на некој слици Оскара Кокошке – писање као многобројна ишрафирана поља код Гистава Дореа.“
Маргерит Дирас је говорила о проналаску најмање шкодљиве форме. Стил је управо овде настао открићем теме, упркос томе што није планирала овакву књигу о плановима за будуће књиге; што је сваштару обликовао неко други. Окидач су вероватно биле бројне мисли о афоризму и фрагменту. Још је Шлегел рекао да је фрагмент довршен у себи попут јежа. „Афоризам. Фрагмент – све то су `мисли из свеске`; производи их идеја о вођењу белешки.“
Повремено је исписивала речи да би их испробала. Жилав, језгровит, пенушав. Понављала је: љуштура, питајући се колико је застрашујуће осетити нечију љуштуру (кожу) пробушеном. Пописала је „богату залиху метафора“пронађену код британског писца и редитеља Џонатана Милера, из кибернетике, хидраулике, физиологије љускара.
„Примери Милерове употребе тих метафора: Као стартован мотор – сада идем по своме.“
Признаћете да није угодно чак ни отворити орман родитеља. Зато се Дејвиду Рифу не дивимо искључиво због труда да дешифрује реченице из роковника, те фуснота датих у угластим заградама које отварају и затварају податке о љубавницама Сузан Сонтаг, патњама, усамљености, зависности о врсти амфетамина, секвенцама мигрене (држање за болно место увек је део акутног бола).
Без обзира на све, нарочито употребу појма љуштура, непрекидно путује по свету, иде по филмским фестивалима и излази на вечере. Недавно смо, током приређивања чланка о скидању с репертоара представе Кад су цветале тикве, у Равнотежи Боре Драшковића, пронашли податак да је са Сонтаговом ручао у Сан Франциску, где га је затекла вест о забрани. Први пут је пробао авокадо. „Зар је авокадо горак...“
Афоризми су јој сигурно отварали апетит на вечери са Сиораном. Записивала је мисли, сакупљала мрвице: „Открио сам да међу левичарима није допуштено бити циничан.“У сваштарама се бескарајно ужива. Успут не морате да откријете чија је сентенција записана испод претходне: „О Италији: Тамо је рај. Можеш убити неког. Можеш напустити земљу.“
Битно је дружење са Јосифом Бродским. На питање од кога, од чега добија подстицај, јасно одговара. Од језика, пре свега, а међу људима, од Бродског. Заједно су у Венецији. Песник у егзилу шета сам мокрим, пустим улицама, у два изјутра, јер га помало подсећају на родни Лењинград.
Сузан Сонтаг волела је да прави спискове. Прочитано, одгледано. Листа посета Венецији, укључујући имена сапутника и сапутница. Васкрснућа у књижевности. Заплети и ситуације. Двестa двадесет осам омиљених филмова: Бресон: Џепарош, Кјубрик: 2001, Видор: Велика парада, Висконти: Опсесија, Куросава: Између неба и пакла...
У истом ритму описује себе. Висока, низак притисак, потребно јој много сна, изненадна жудња за чистим шећером (али не воли слаткише – немају довољно високу концентрацију), не подноси алкохол, тежак пушач, склоност ка анемији, велика потреба за протеинима, астма, мигрене, врло добар желудац – нема горушице, затвора итд, занемарљиви менструални болови, лако се умара од стајања, воли висину, ужива у посматрању деформисаних људи (воајерка), гризе нокте, стеже зубе, кратковида, зимогрожљива.
Ствари које јој се свиђају: ватра, Венеција, текила, заласци сунца, бебе, неми филмови, висови, крупна со...
Ствари које јој се не свиђају: да спава сама у стану, хладно време, парови, фудбалске утакмице, пливање, гирице, бркови, мачке, кишобран...