Ердоганов свилен гајтан
ТУРСКА НУДИ НАГРАДУ ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ О ОДЛИКОВАНОМ СРПСКОМ ДРЖАВЉАНИНУ МОХАМЕДУ ДАХЛАНУ
Уколико турски председник закључи да је најлакши начин да се преко Београда дочепа Палестинца кога оптужује за учешће у неуспелом пучу, Вучић би могао да се нађе пред озбиљним изазовом
Тешко да Реџеп Тајип Ердоган сам по себи за било кога може бити добра вест, а када још тражи главу некога за кога мисли да је ономад, током неуспелог државног удара, радио о његовој глави, проблеми се мултипликују. Баш један такав, Мохамед Дахлан, некадашњи моћни шеф палестинске обавештајне службе, коме су тамошње власти судиле због корупције након што је избачен из своје странке Фатах, има српско држављансто од децембра 2013. Штавише, неколико месеци раније тадашњи председник Србије Томислав Николић уручио
му је Орден српске заставе другог степена због, како је објашњено, „учвршћивања мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Србије и Уједињених Арапских Емирата”.
Да ствари буду компликованије, након што је у Емиратима био саветник шеика Мухамеда бин Заједа ал Нахјана, Дахлан, према писању медија, већ дуже време с породицом, која је такође добила српско држављанство, адресу има и у Београду и то у луксузној вили на Дедињу, у којој је некада столовао бивши председник Србије Борис Тадић. И баш за тог и таквог одликованог
држављанина Турска нуди 635.000 евра за информације које би могле довести до његовог хапшења.
Е сад, није да Ердоган због исте ствари не гони пола Турске и приде јури сумњивце на разним меридијанима, укључујући и Фетулаха Гулена, кога је означио као организатора пуча, али није ни да је Дахлан „без историје“. Потенцијална „мина“за српске власти није то што се Палестинцу „пришива“тровање лидера ПЛО Јасера Арафата, што су његови сарадници довођени у везу са ликвидацијом новинара Џамала Кашогија, ни то што је, како наводе медији,
логистички саслуживао египатском команданту Абделу Фатаху ел Сисију како би с власти збацили бившег председника Мохамеда Морсија. Није проблем ни то што председник Србије Александар Вучић зна да би Дахлана Ердоган, као и хиљаде других само кад би их се дочепао, „набио на колац“и прогласио се Алаховим млађим братом.
Невоља за Вучића је то што је Дахлан био човек за везу с Емиратима, а из тог пријатељства „родио“се пројекат Београд на води, Етихад Ервејз је постао мањински власник Ер Србије, а у српску пољопривреду дубоко је забраздила компанија Ал Дахра. Напослетку, у октобру је посланица и потпредседница Странке слободе и правде Мариника Тепић навела да Дахлан и његов сарадник Адхам Або Мадалала имају договор с врхом СНС-а за извоз оружја на Блиски истоки и као доказ, између осталог, понудила и фотографије председника Србије и двојице Палестинаца. Као и у многим другим случајевима, видели смо класични исказ Вучићеве политичке драматургије која подразумева марљиве протагонисте и обавезне антагонисте којима је једино деструкција на уму. Сада би том српском пријатељу Ердоган желео да „измери реп“, а у тој намери могао би да потражи помоћ, како је рекао током последње посете Београду, свог београдског пријатеља - председника Вучића.
У оваквом сценарију, а знајући нагле заокрете турског председника, Реџеп Тајип би могао да се опсети да између Београда и Анкаре истински не постоји ни минимум сагласности о политичким приликама на Балкану, уз обавезни додатак за Србију нимало пријатног постконфликтног наратива и чињенице да су Срби и Бошњаци предуго битисали с оне стране међусобног поверења. И још би могао да заборави на језик током октобарске посете, када је политичке ставове исповедао језиком економије, трговине и грађевине, као и да је већину потенцијалних турских инвестиција усмерио ка Београду, што је у Сарајеву изазвало нескривено разочарање. Далеко од тога да је безначајно и да би могао да се врати мантри о Косову као својој другој земљи.
На концу, догоди ли се да Ердоган заиста закључи да српске власти могу бити решење његовог проблема, Вучић би могао доћи у позицију да се његова регионална политика не мери фразама о добросуседским односима већ оним што испоручује моћнијима.
Свакако, последње што му треба у времену када косовско питање улази у финале је конфликт са земљом која има бар десет пута више становника, неколико десетина пута већи бруто домаћи производ и председника који је шампион у претварању пријатеља у непријатеље.
Невоља за Вучића је то што је Дахлан био човек за везу са УАЕ, а то пријатељство кумовало је Београду на води и другим пројектима