Идентитет отпора
ИВАН ГРУБАНОВ, ЛИКОВНИ УМЕТНИК Веома је тешко осмислити сопствени идентитет ван националне матрице. Она вам заправо то не допушта јер је тако конституисана. Распад СФРЈ је био основна проблематика коју сам ја покушао да начнем и да разрешим кроз свој умет
Шира јавност је за њега чула и упамтила његов рад када је 2015. године представљао Србију на 56. ликовном бијеналу у Венецији. Његово дело Уједињене мртве нације изазвало је велику пажњу, иако је већ годинама пре тога Иван Грубанов (43) био веома уважен ликовни уметник на савременој уметничкој сцени. Ових дана, у салону Савремене галерије у Зрењанину, тачније до 5. децембра, траје његова изложба под називом Зли сликар.
Млетачки списи потврђују да су Грубанови у 15. веку били насељени у
Скадру. Непосредно пре сеобе Срба под Чарнојевићима они су се преселили у Гроцку, да би потом прешли Дунав и остали у Панчеву, са малим излетима по другом банатским крајевима. Саговорник НИН-а је рођен у Београду, али је живео у Панчеву, где је завршио гимназију у којој је стекао широко и квалитетно знање на сваком плану. Тако је уписао Електротехнички факултет и Ликовну академију, јер је могао да бира и јер је положио оба пријемна. Био је сјајан физичар и математичар, али био је и талентован сликар. И, требало је
одлучити, сам или на наговор родитеља: „Ја сам од малих ногу био толико бандоглав да су родитељи дигли руке и нико није покушавао да утиче на мене у било ком смислу. Завршио сам прву годину електротехнике, и схватио да ми је ипак занимљивије да останем на Ликовној академији. Од основне школе ја сам цртао и сликао, то је била моја интимна сфера у којој сам се осећао добро и где сам могао да истражујем без икаквих условљавања.
Јавност је сазнала за вас још док сте били студент?
Брзо сам почео да излажем, осим цртежа и слика занимала ме је и видеоуметност, правио сам и филмове, па је све то некако релативно брзо дошло до пажње јавности. Ипак, то није било време у коме се благонаклоно гледало да студента који показује све то што ради. Сматрало се да најпре треба завршити школу, све научити па онда показати то што си научио. Ја сам био у том погледу мало атипичан и то као да није пријало мом непосредном окружењу.
Ваших пет година студија било је обележено великим политичким догађајима у Србији?
Било је то пет година великог дисконтинуитета и турбуленције. Био сам сваког дана на улици кад год су били протести током 1996/97. године. Моје политичко сазревање се догодило заправо 9. марта 1991. године. Будући да сам рођен 9. марта, ја сам тада напунио тачно 15 година и са оцем сам био учесник студентских протеста на Теразијама. За мене као адолесцента, ствари су биле кристално јасне: дошао сам из једног система вредности који није био идеалан, али сам имао веома срећно детињство и адолесценцију која је била веома отворена за бројне културне утицаје. Тако сам упијао различити број културних садржаја одрастајући на квалитетној музици, квалитетној литератури, квалитетном ликовном животу. Ја сам као гимназијалац знао класике али и модернисте, било ми је важно да будем у току са свим оним што се догађа у култури.
Током турбулентних деведесетих нисам добио на студијама оно што сам очекивао, тачније био сам прилично незадовољан оним што сам током студија сазнао. После бомбардовања 1999. завршило се једно велико поглавље мог живота и моје националне и
опште историје, осећао сам се на неки начин празним.
Ипак, преокрет је настао када сте добили стипендију за најпрестижније постдипломске студије при Kраљевској академији уметности у Амстердаму?
То је била прва права афирмација да сам на добром путу. Јер, ја сам током деведесетих стекао такозвани резистентни идентитет, а то је идентитет отпора, где ви знате насупрот чега стојите. А немате пројектни идентитет, што значи да не знате за шта сте.
Својим делима сте врло брзо показали за шта сте?
Мој интимни циљ је био да осмислим свој уметнички рад, да му дам смисао. Да дам смисао свим околностима, врло проблематичним, које су пратиле моје одрастање. А то су били грађански рат, успостављање нације као једине дефинишуће категорије.
Распад земље као распад једног система вредности битна је тачка у вашем раду?
То је за мене једна изворишна тачка, а сасвим сигурно је то тачка трауме о којој већински избегавамо да се обратимо у јавној сфери, па и у својим личним животима. Та национална матрица која је поново успостављена, она је у својој природи искључива: или јеси припадник нације, или ниси припадник нације, нема слагања или неслагања са њеним садржајем. Веома је тешко осмислити сопствени идентитет ван националне матрице. Она вам заправо то не допушта јер је тако конституисана. Овде је тешко човеку да пређе у онај виши ниво изјашњавања који би га дефинисао само као грађанина. У једном тренутку се учинило да је та могућност у повоју, али сведоци смо да се право на грађанство није оформило као једна широка платформа за идентификацију. Распад СФРЈ је био преломна тачка за моје одрастање и развој, то је основна проблематика коју сам ја покушао да начнем и да разрешим кроз свој уметнички рад.
Први велики корак у том смислу било је суђење Слободану Милошевићу у Хагу којем сте присуствовали јер сте у то време били на стипендији?
Ја сам у Холандију отишао одавде као либерал, демократа, активиста, пацифиста... Тај програм на који сам примљен био је вансеријски добар и квалитетан. Годишње је организован сусрет са педесетак најбитнијих умова, највећих имена из света савремене ликовне уметности, критике, филозофије, ликовних уметника. И само што сам дошао, Слободан Милошевић је доведен у затворску јединицу у Схевенингену. Цела јавна атмосфера која је створена око њега је била таква да сам ја, као неко ко долази из Србије, заправо био злочинац. То је за мене била немогућа ситуација ако се зна да сам свих година пре тога био са друге стране барикаде. У склопу тако необичног развоја догађаја, отишао сам у Трибунал јер сам одлучио да присуствујем суђењу. Понео сам блок и оловку, само то је било дозвољено, и почео сам да пратим суђење.
Kако сте се осећали?
Тај први дан је био невероватно интензиван доживљај за мене јер сам седео само неколико метара од човека који је протеклих година обликовао мој живот. Почео сам да користим свој нотес као белешку како бих том белешком касније себи дао смисао тим околностима у којима сам се нашао. Незграпно правим прву скицу Милошевића, потом скице свих осталих учесника у сали, бележим све податке за које знам да ће ми касније требати – број седишта у сали, распоред седења... Сутрадан доносим нови нотес и на њему правим скице, а то ме враћа у ситуацију вечерњег ликовног акта када смо на академији правили крокије по живим моделима који се померају. Две године сам континуирано одлазио у судницу, из дана у дан сам бележио ситуацију у судници. Нисам био сигуран шта представља то што сам радио, претпостављао сам да јесте уметничко дело, али извесно је то било симболично средство да се мапирају догађаји и моја емотивна инвестиција у те догађаје. Све те цртеже сам касније скупио у књигу коју је објавио Музеј савремене уметности у Београду сарадњи са Музејом савремене уметности у Берну.
Kако сте дошли до Злог уметника сликара којег данас представљате?
Након стасавања у овдашњем амбијенту, отишао сам у тај шири, међународни, европски контекст где сам брзо видео шта је прва линија перцепције мене и моје активности. Та спознаја је проузроковала болну тачку у мом уметничком развоју коју сам држао у себи као нерешиву. У таквим околностима другачије се није могло. Потом сам схватио да читаво ово наше подручје, географски, политички и историјски, представља једну апстракцију, једну другост, а ми добијамо врло мало могућности да ту нашу географску, историјску и политичку специфичност рационално објаснимо. Та специфичност има своје узроке, има своје последице, али ми смо из централне јавне сфере једноставно пребачени на подијум апстрактног, необјашњивог, ирационалног. И ми у томе нисмо усамљени, то се дешава са готово читавим, условно речено бившим трећим светом, поготову у оним његовим деловима који су и даље проблематични у очима ове централизоване матрице која је еуроцентрична по својој природи.
Не осећате се добро као овдашњи уметник тамо?
Мени се чини да ја тамо наступам као један из другости који заправо не може да искаже сву специфичност своје позиције користећи рационалне, аргументоване и утемељене категорије. Јер, снага етикета којима смо етикетирани је таква да не можете ништа да кажете а да не завршите у домену потпуног екстремизма. Јер, ви сте другост.
Kако је могуће да ви имате спознају о злом сликару, ако се има у виду да су вам врата многих светских галерија отворена, да сте успешни без обзира на то што долазите одавде?
Последњих година уметност се више везује за домен забаве, него за некакав аналитички сегмент људских активности који покушава да на интуитиван начин допре до извесне истине. Kроз њену савремену интерпретацију, ми смо уметност удаљили од истине.
Ви сте у праву када кажете да сам ја стекао привилеговану позицију у оквиру међународног система. Kроз своје активности, и кроз свој начин живота и рада, ја припадам привилегованом сегменту и по тамошњој скали система вредности. Међутим, ја сам репрезент нечега, јер долазим одавде. Радећи, интимно верујем да не радим само за себе, већ да стварам и за све драге људе одавде, који никада нису добили прилику да искажу шта мисле и осећају.