Темпоралност слике
ИЗЛОЖБЕ
Ауторска изложба Драгиње Маскарели у Музеју примењене уметности путем изабраних графика, фотографија, филма или предмета, разоткрива и документује модне манифестације модернизацијских образовних, културних, привредних, економских и политичких промена у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Стварање грађанске класе, о чијем развоју речито говоре портрети конкретних, знаних или незнаних личности у документарном слоју поставке, има своју модну репрезентативну форму, која се кретала од локалног, османскобалканског ка модерном европском концепту моде. Сваки модни детаљ у функцији је конструисања идентитетске слике власника, која је другачија у различитим временским периодима. Када Стеван Книћанин на фотографији Анастаса Јовановића средином 19. века носи кубуру за силавом, османским појасом, он говори о себи као слободном, независном представнику Србије, јер њему или било којем другом српском становнику Османског царства раније није било допуштено да носи
оружје. Када Даница Палигорић из Ниша 1911. године носи венчану хаљину креирану у београдском салону Берте Алкалај, она истиче и свој економски и друштвени статус, али и степен развоја српске модне индустрије, на исти начин на који то ради и Елена Ристић када носи хаљину престижне париске модне куће Редферн. Међутим, филмски запис из 1911. године из Југословенске кинотеке настао у околини Крушевца, речито говори да схватање модне репрезентативности и текстилна производња у Србији почетком 20. века није била једнообразна, већ да су разноврсност и стилска истовременост биле њихова главна одлика.
Слика као безвремена представа одликује визуелно истраживање француског антрополога и фотографа Фредерика Бренера, чије смо несвакидашње, светски познате фотографије из циклуса Дијаспора: Домовине у егзилу у прилици да видимо у галерији Артгет КЦБ-а захваљујући професионалном угледу и контактима фото-лаборанта Војина Митровића. Документујући живот Јевреја на више од 90.000 фотографија насталих у 40 земаља између 1978. и 2003. године, Бренер је креирао јединствена сведочанства о начину живота у јеврејским заједницама широм света. Режиране или затечене фотографске представе у аутентичним амбијентима плене композицијом, просторном организацијом слике која има ликовни претекст. Управо тај визуелно-наративно-композициони слој слике пружен у портретима Вади Амлах из Јемена и Исака Ароновича Јосубова из Азербејџана, или инсталацијама Острво Елис, Берберница или Признање породици Раба, гради утисак већ виђеног, архетипског, суштинског, препознатог у историји и уметности, ванвременског или вечног. У њима Фредерик Бренер бележи представе које вам остају урезане у памћењу као упечатљиви вансеријски естетски и емотивни доживљаји.
Осмочасовни аудио-визуелни запис реализован у форми двоканалне видео и осмоканалне аудио инсталације назване Ходник и представљене у галерији Podroom, заправо је врло једноставан приказ празног болничког ходника унутар којег једино сат који показује проток времена доказује да је реч о реалној, а не монтираној слици. Надграђен звучним белешкама снимљеним у различитим здравственим установама, значењску слојевитост на личном и друштвеном плану овај рад исказује завршним текстом дијалога са уметницом Аном Адамовић из којег су за разумевање рада кључне две реченице: „Ходник је прича о чекању да се смрт догоди“, и „На шта ми то пристајемо док чекамо?“
Три поставке сведоче о различитости изражавања, било да је у питању мода, сведочанство страдања или инсталација