Не пуцај ако Бога знаш
Прихватимо ли да је чудо догађај који се догоди упркос разуму, низ спонтаних божићних примирја по грегоријанском календару 1914. би имао свашта да каже и о ратној и о мирнодопској логици
Прихватимо ли да је чудо догађај који се догоди упркос разуму, низ спонтаних божићних примирја по грегоријанском календару 1914. би имао свашта да каже и о ратној и о мирнодопској логици
Тренуци у којима су војници на западном и источном фронту одлучили да уместо наређења послушају оно најдубље људско у себи, горки су одјеци дневничких записа француског војника Анрија Барбиса, касније преточених у роман Ватра, у којима стоји: „Две војске које се међусобно боре су као једна велика војска која чини самоубиство.“Те 1914. је према проценама било 100.000250.000 младића спремних да уместо куршума размене цигарете, цивилну опрему, храну, слике својих вољених и по коју реч. До тог тренутка, већ је око милион људи изгубило живот. До новембра 1918, број погинулих у до тада највећој светској кланици попео се на непојамни, готово апстрактни ниво од 16 до 20 милиона. Свега две деценије касније, масовно губилиште се поновило у виду Другог светског рата. Спонтана примирја се можда јесу десила упркос разуму, али нам емпирија одриче право да о њима говоримо као о разлогу за оптимизам. Јер, она заиста јесу чудо, изузетак који потврђује правило, искра људскости ипак недовољно велика да спали ратну машинерију.
А Велики рат јесте био први сукоб који је личио на индустрију смрти. Наслеђа индустријске револуције извитоперена су у виду хлора, иперита и других бојних отрова, оклопних јединица, бацача пламена и митраљеза који су испаљивали и по 500 метака у минути. Серијска производња ових технолошких иновација је темељно променила теренску борбу. Укопала ју је у ровове и дуга чекања, свела је на кратке и брзопотезне офанзиве и на двојаку близину. С једне стране, преживели су свакодневно гледали у пликовима и куршумима изобличене
лешеве својих и туђих сабораца. С друге, зараћене стране никада нису биле ближе. Једне од других ровова неретко су делиле тек десетине метара.
Из двојаке близине смрти и живота се развила блискост. О њој сведоче сачувани дописи, писма и дневничке белешке. Обустава ратних дејстава најчешће се дешавала између немачких и британских војника, делом јер енглески и немачки припадају породици германских језика, делом јер је немало младих, радно способних Немаца ухлебљење на почетку 21. века нашло у острвској колевци индустријске револуције. Примирја су избијала и између немачких, француских и белгијских војника, па чак и између јединки – не и јединица – у руској и аустроугарској војсци.
Образац је био назочан – током Бадње вечери, с конструкција ровова би засветлели фењери и свеће. Из ровова би провириле сиромашно окићене исечене гране. Перископи би нервозно осматрали непријатељске укопине. Зачула би се и по која празнична песма. Речи и језици се можда разликују, али мелодије су им углавном исте. По рововима су се безглаво тражили докази да су недељама дуга говоркања о званичном божићном примирју – јер, ко би, доврага, дозволио да рат траје дуже од неколико месеци – била истинита. Некада би прво изашао немачки, а некада британски или француски војник. Руке би им висиле у ваздуху. Снајперисти би их држали на нишану и позивали саборце на опрез. Потом би излазили други војници, један по један. Снајперисти би чекали и, тек кад би се војници, до колена заглибљени у блато и лешеве, довољно приближили, на њиховим лицима би видели сузе. Наде, страха, безнађа. Један летимичан поглед ван нишана би најбуднијим међу војницима показао да су и поједини њихови саборци већ напустили ровове, такође уздигнутих руку. Стајали су једни пред другима, повијени од тежине униформи и опреме и истовремено потпуно голи.
Понегде би се одиграла фудбалска утакмица, с крпењачом, конзервом или шлемом. Понегде би се сахрањивали погинули. Дешавало се и да преуморни војници случајно задремају у непријатељском рову, само да би се који сат касније, након буђења, извињавали домаћинима. Дешавало се и да једни војници говоре другима о планираним нападима. „Посетиће
нас поручник око два поподне. Отворићемо ватру. Отићи ће око пет. Тад изађите“, писало је у једној немачкој поруци на крњем француском.
Свуда би се размењивали храна, вода, алкохол, фотографије, па чак и муниција. Деветнаестогодишњи Енглез Хенри Вилијамсон у писму мајци дан након Божића пише да му се у лули налази немачки дуван, и то дуван којег му је немачки војник својевољно дао. Његов неименовани саборац пише да је „ничија земља постала свачија земља“. Генерал Валтер Конгрив бележи да је један његов поручник делио цигаре с најбољим немачким стрелцем и да је био запањен што тај снајпериста нема више од осамнаест година. Пише и како је немачком поручнику пришао с ножем са жељом да га застраши, само да би му с капута скинуо два дугмета, а потом му подарио два своја. Сер Едвард Халс, један од ретких племића који је о божићном примирју писао објективно, забележио је да су колективна певања била „истински запрепашћујућа“и да у приче о њима не би веровао да им није присуствовао.
Суштину је сажео француски хроничар рововске свакодневице Луј Бартас. „Војници су при првом погледу схватили да су као људи једнаки… и да мрзе рат, присиљени да се противно својој вољи убијају“, написао је.
Примирја нису дуго трајала. Тамо где су ратовали Немци и Аустријанци, почела би на Бадње вече због значаја празника овим народима. Тамо где су ратовали Енглези, трајала би до њима значајног Дана дарова, или другог дана Божића. Тамо где су ратовали Велшани, Шкоти, Белгијанци и Французи, примирја би знала да се протегну и до Нове године, с обзиром на значај овог празника тим народима. Понегде би трајала и по свега неколико сати. Али нигде дуже од тога, и то због наређења из војних централа.
Истини за вољу, обустава конфликта је и њима погодовала. Настојања немачке и француско-британске војске да се међусобно опколе заузимањем коридора ка Ламаншу и Северном мору, познатија као „трка ка мору“, била су великим делом обострано неуспешна. Одлучујућа битка код Ипра – прва од три које ће се водити до 1917. године – није ама баш ништа одлучила, осим што је с лица земље избрисала око 190.000 живота. Требало је застати и осмислити нове стратегије.
Ипак, војне врхушке су из својих топлих домова и фотеља крај богато окићених јелки неблагонаклоно
Дешавало се и да преуморни војници случајно задремају у непријатељском рову, само да би се који сат касније, након буђења, извињавали домаћинима
на примирја. Тада млади капетан Шарл де Гол, иако и даље далеко од виших заповедничких функција, и сам готово смртно рањен у потоњој Верденској бици, пише да је „јадно видети француску пешадију у стању да не напада непријатеља“, чиме је на време показао хладноћу неопходну за председничку функцију. Заповедник 10. француске армије Виктор Дирбал пише да „упознавање војника с непријатељима из суседства може имати озбиљне последице“. Британски генерал сер Хорас Смит Доријен је послао наређење које се тицало војника међу којима је било мало серова и других племића. У њој пише да „празнични дани представљају опасност по борбени морал, јер војници лако поверују у ’живи и пусти друге да живе’ теорију живота“, те да је стога „пријатељска размена с непријатељом, колико год привлачна и забавна била, апсолутно забрањена“. У бројним званичним дописима, помирене јединице се називају „контаминиранима“и треба их стога преместити другде на фронт.
Идеја божићног примирја је 1915. привукла мање војника, а већ 1916. је потпуно замрла. Војници су, обневидели од смрти и умора, прихватили да рат мора да се води, иако је у основи империјалистички, за прерасподелу територија и стицање економске надмоћи. До спонтаних примирја је поново дошло на источном фронту, и то тек након Фебруарске револуције у Русији 1917. и абдикације цара Николаја II. Процењује се да је до лета 1917. око милион руских војника са задовољством пригрлило статус дезертера у замену за повратак кућама. Многи су са собом повели рањене и промрзле војнике, из наводно непријатељских редова.
Јер, ако је Барбисова сентенца с почетка текста тачна, кости по Старом континенту можда јесте просуло чак четрдесет различитих националности, али су у бити припадали истој војсци, истој нацији, класно подређеној, која се не пита жели ли да ратује или не. А опет су ратовали једни против других. Ту већ чуда нема. То је сува, вражја логика.