БАЛКАНСКА ИГРА ПРЕСТОЛА
Демографија и економија
После унутрашње и спољне кризе која је 2008. и 2014. погодила Европску унију, процеси придруживања су заустављени - када се центар урушава, није могуће пројектовати ред на периферији! Тим пре што је након кризе 2009. Грчка, као прва чланица ЕУ са Балкана, постала својеврстан антимодел, Ахилова пета европског пројекта. У суштини, све се своди на то да Брисел једноставно не жели још пет или шест земаља таквог типа са Западног Балкана у ЕУ.
Опасно је, међутим, мислити да Балкан може бити препуштен самом себи. Такође је ризично веровати да се проблем може једноставно отклонити усредсређивањем само на површну стабилност и занемаривањем ауторитарне суштине, а понекад и затварањем очију пред елементима незаконитог, па и злочиначког понашања локалних режима. Права опасност крије се у томе да би на крају цена за Европљане могла бити неупоредиво већа од оне коју би донела стварна посвећеност интеграцијама.
Постоји, међутим, још једна димензија која угрожава будућност Балкана. Према релативно конзервативним проценама Балкан ће у наредних 30 година изгубити 25 одсто становништва, тако да се многи овдашњи народи осећају као да им прети етнички нестанак. Тиме се великим делом може објаснити постојање изражених антимигрантских осећања - и то у земљама у којима нема миграната, јер мигранти само пролазе кроз Балкан, али не остају на њему.
Да би били носиоци промена у будућности, младима није потребно да буду ни најпаметнији ни најбољи - довољно је да буду енергични и предузимљиви - а управо енергични и предузимљиви одлазе, а са собом носе новац и знање који су уложени у њихово образовање. Још пре десет година на тај феномен се гледало позитивно јер је постојала висока стопа незапослености, али данас баш у тим земљама недостаје радна снага. А ако и даље буду одлазили, ни озбиљни инвеститори више неће долазити у земље које они напуштају јер неће имати кога да запосле. То опет потхрањује негативне економске и демографске циклусе који дословно пустоше читаве регије.
Тај забрињавајући феномен, по свему судећи, ни најмање не смета ауторитарним режимима који се хвале смањењем стопе незапослености, накарадно представљајући социјални колапс и демографску регресију као плод своје успешне економске политике. Колико год то на први поглед деловало парадоксално, ауторитарни режими на Балкану имају највише користи од тога што људи одлазе - зато што већина оних који напуштају земљу не одлази само због ниских плата, већ и због све већег незадовољства политичким развојем и негативним друштвеним
кретањима. Управо је то од пресудне важности, јер ако живите у некој балканској или источноевропској земљи и желите да промените свој живот, најлогичније је да се иселите - лакше је да промените земљу боравка и цело своје окружење него да промените режим или владу у матичној земљи.
Дакле, ова емиграција која је умногоме ослабила грађанска друштва и даље се наставља, па тако улазимо у зачарани круг: режими постају све ауторитарнији, наде за промене је све мање а незадовољни људи одлазе - на општу равнодушност (па чак и прикривену радост) владајућих националних структура. Упадљиво је да као последица те политичко-демографске регресије у некадашњим комунистичким земљама - ту се углавном ради о малим земљама и малим нацијама чије су границе кроз историју више пута модификоване - напредује национализам.
Бугарска бележи највећи пад броја становништва у свету. У исти мах, то је и најсиромашнија земља у ЕУ. Године 1989. Бугарска је имала око девет милиона становника, данас их има седам милиона, а према пројекцијама УН 2040. тај број ће пасти на 5,5 милиона становника. Више од петине становништва напустило је Бугарску у последњих 15 година. Не само да се популација смањује, већ и становништво стари. Већина људи који су млади и за које се може очекивати да ће имати децу ту децу ће рађати и подизати ван Бугарске.
Хрватску је, према проценама загребачког Института за јавне финансије, само од 2013. до 2016. напустило 230.000 људи, а до 2050. могла би изгубити још милион становника. Та земља се празни, толико да је у неким подручјима остала само четвртина становништва. Према процени Државног завода за статистику с почетка 2019, Хрватска је средином 2018. имала 4.089.000 становника, што је најмањи број у последњих 25 година. Демографи, међутим, указују да постоји реална могућност да је Хрватска пала и испод четири милиона становника, јер се велики број исељених не одјављује, а Државни завод процену заснива на броју рођених, умрлих, досељених и службено одсељених лица. У последњих седам година у Хрватској се смањио број деце до 14 година за скоро 60.000, док се број старијих од 65 и више година повећао за 74.000. Тако старијих од 65 година има за готово 250.000 више него деце млађе од 15 година.
Хрватска се, као и друге земље у региону, поред економске миграције суочава са старењем становништва. У периоду од 2001. до 2013. просечни хрватски емигрант имао је 41,5 година, да би у 2016. тај просек пао на свега 33,6 година. Ако се садашњи тренд настави, до краја века могло би се догодити да Хрватска на два пензионера има само једног запосленог становника. Парадоксално је да, док ти млади људи мигрирају у Немачку или Аустрију, Хрватска пати од забрињавајућег недостатка радне снаге. Поред туризма и грађевинарства, има много непопуњених места и у другим радно интензивним секторима као што су услужни сектор или здравство, а у суседним земљама није могуће наћи раднике будући да су Србија и Босна погођене истим феноменом исељавања. Послодавци су ове године издали странцима у Хрватској 65.000 радних виза у односу на 400 радних виза од пре пет година. Ангажовани су пакистански, филипински и индијски радници...
Мађарска је 2005, годину након пријема у ЕУ, имала 10.085.937 становника, чија је просечна старост била 39,1 годину. У новембру 2019, према подацима УН, имала је 9.674.869 становника, просечне старости 42 године. Према подацима Централног статистичког завода, у 2017. земљу је напустило 25.100 држављана, а неславни рекорд забележен је у 2015, када је емигрирало 32.850 људи. Чак 72 одсто оних који су отишли млађи су од 40 година. Слично је и у Румунији,
јер је 70 одсто од три милиона грађана, који су између 2007. и 2017. напустили земљу, било млађе од 40 година.
Исељавање је посебно мучна и тешко докучива тема, нарочито када је реч о земљама региона које још нису чланице ЕУ, јер не постоје сасвим поуздани подаци. Према летошњим подацима Евростата, у 2018. са Балкана је отишло 228.000 људи - 62.000 из Албаније, 53.500 из БиХ, 51.000 из уже Србије, 34.500 са Косова и Метохије, 24.300 из Северне Македоније и 3.000 из Црне Горе.
Из Србије највише грађана иселило се у Немачку (16.000), Словенију (5.100), Хрватску и Словачку (по 4.900), из Албаније у Италију, Грчку и Немачку, из БиХ у Немачку, Словенију и Хрватску, из Северне Македоније у Немачку, Италију и Словенију. У односу на број становника, 2018. највише људи, око 2,2 одсто укупне популације, иселило се из Албаније, а следе Северна Македонија (2,1 одсто), БиХ (1,5 одсто) и Србија (1,3 одсто).
Старење становништва, пад наталитета и миграциони притисци у оба смера - и миграција и исељавање - обезбедили су плодно тло за развој популизма на Балкану. Иако свака земља има своје специфичности, овај тренд би требало да забрине европске лидере. Неадекватан одговор Брисела на све те социјалне проблеме није нимало помогао да се проблеми реше; напротив. Демографска димензија није довољно уважена када се настојало да се проникне у узроке пораста популизма. Ипак, очигледна је корелација између демографске регресије и демократске регресије.
Демографска стварност и њене политичке последице, као и зачарани круг који настаје њиховом интеракцијом, у народу се пројектује кроз озбиљне назнаке национализма и одбацивања демократских процеса. То је игра коју врло вешто и перфидно игра одређени број популистичких режима и екстремистичких партија на власти у источној Европи и на Балкану. За сада је одговор ЕУ недовољан и недорастао проблемима у земљама које су кандидати за придруживање.
Наставља се емиграција, која је умногоме ослабила грађанска друштва, и тако улазимо у зачарани круг, режими су све ауторитарнији, а нада за промене све мања
Опасно је мислити да Балкан може бити препуштен самом себи