БЕЗ БРИГЕ, БОЉЕ БИТИ НЕЋЕ
Свет у 2020.
Изгледа као досетка, али није: на пар дана пред Нову годину, градске власти у Москви су, не би ли креирале лепшу празничну атмосферу, по центру града бацале... вештачки снег. У руској престоници - у ово доба године обично окованој снегом и ледом; или је барем тако замишља свет - регистрован је, наиме, најтоплији децембар још од 1886; и читава 2019. је била најтоплија година откако се у Русији обављају метеоролошка мерења. Па је градска управа посегла за несвакидашњом „декорацијом“, која је укључивала и омање брдо од вештачког снега намењено московским сноубордерима.
Истог дана када је објавио ову вест, Би-Би-Си је пренео и да је, упркос јавним апелима и петицији с преко 270.000 потписа да се због катастрофалних пожара који сад већ месецима харају Аустралијом откаже традиционални новогодишњи ватромет у Сиднеју, иначе један од најспектакуларнијих на свету, тамошња ватрогасна служба дала сагласност за његово одржавање. Иако су бројни други, скромнији ватромети другде у Новом Јужном Велсу, најмногољуднијој аустралијској савезној држави, управо због ватрене стихије отказани; и иако се сам петомилионски град недељама гуши у диму који - подстакнути екстремно високим температурама пожари у његовом непосредном окружењу стварају.
Планета, дакле, услед климатских промена полако одлази дођавола - а и сви ми с њом - али, рекло би се на основу ове две вести с два краја света, то свакако није био разлог да се људима ускрате уобичајене (и скупе: сиднејски ватромет кошта 5,8 милиона аустралијских долара, или преко 3,6 милиона евра) новогодишње радости. Што би се овде рекло: удри бригу на весеље.
Уосталом, мноштву доказа упркос, број негатора климатских промена остаје велики: од обичних људи и аматерских теоретичара завере, преко оног дела крупног капитала чији би интереси енергетским озелењавањем планете били директно угрожени, па све до неуких и бахатих политичких лидера демагога који су последњих година с фекалном водом избили на површину, попут председника Сједињених Држава и Бразила, Доналда Трампа и Жаира Болсонара, рецимо. Такви попут њих ставове по овом питању не би променили ни да сутра цела Венеција потоне у Јадранско море, као што ће једном јамачно и потонути ако се нешто у вези с тим не уради (мада се нешто, у ствари, ради већ деценијама, само што никако да се заврши, а и није сигурно хоће ли чему ваљати). Осталима, за своју и будућност својих потомака истински забринутима, као алтернатива еколошком активизму и притиску на онај просвећенији део политичких елита остаје једино да крше руке, питајући се колико још модерних Нерона, попут поменутих, сирота планета може да поднесе.
Ако се, пак, ова (условно речено, дугорочна) претња остави по страни, оно што по свет у 2020. години представља највећу „јасну и непосредну опасност“, што би рекли Американци, јесте сасвим реална могућност да на
новембарским председничким изборима Трамп поново однесе победу и себи обезбеди још четири године током којих ће довршити поодмакли посао девастирања америчке демократије и демонтирања међународног поретка. Разлога да се буде приправан на такав исход има много; то што САД пролазе кроз најдужи период економске експанзије у историји земље (период иначе започет у време администрације Барака Обаме, али ко се тога још сећа), праћен рекордно ниском незапосленошћу, те то што међу претендентима на председничку номинацију Демократске странке нема доминантне фигуре за коју би се са солидним степеном вероватноће могло очекивати да може да победи Трампа, само су два најважнија. Додају ли се овоме стамена подршка коју председник има у својој бирачкој бази, институционализовани облици утицаја на изборни процес (прекрајање граница изборних јединица, разне методе обесхрабривања бирача из нижих социјалних слојева од изласка на гласање, итд.) у чему су републиканци мајстори, те слаби изгледи да се разједињени антитрамповски настројени бирачи окупе око будућег демократског председничког кандидата - ко год то био - Трампов реизбор никог не би смео да изненади.
Ако су председнички избори у САД без икакве дилеме најсудбоноснији политички догађај који свет очекује у 2020. години - изузимајући непредвиђену катастрофу у виду избијања неког регионалног оружаног конфликта с глобалним импликацијама - формални излазак Велике Британије из чланства у Европској унији, који следи последњег јануарског дана, има све изгледе да ретроспективно буде означен као тренутак тоталног антиклимакса. Јер, након троипогодишње епопеје, наизглед бескрајних преговора с Бриселом, политичког и медијског рата заговорника и противника Брегзита праћених продубљивањем унутрашњих подела у британском друштву, два превремена изласка на гласање, два одлагања датума иступања из Уније и две промене на челу владе, 31. јануара се, у поређењу са свим тим, неће десити скоро па ништа, осим што ће се (коначно!) завршити прва фаза процеса британског напуштања ЕУ. Да, после тог датума Британија званично више неће бити чланица ЕУ; али ће, до истека прелазног периода, који се завршава 31. децембра ове године, и даље морати да се придржава европских прописа и истовремено ради на склапању трговинског споразума с Унијом, како би се избегло да идуће године у ово време по аутоматизму уследи „тврди“Брегзит. Што значи да ће, уместо да обема странама донесе олакшање, овомесечно ишчлањење из европског клуба само означити почетак нове, френетичне трке с временом, јер премијер Борис Џонсон одбацује могућност продужења прелазног периода након истека 2020, упркос томе што се још никад није догодило да две економске силе свеобухватни трговински споразум постигну за непуних годину дана; за тако нешто обично је потребно бар неколико година. Брегзит је, дакле, известан. Али ништа друго с њим у вези још није.
Шта је још извесно у 2020? Можда само још два велика догађаја, оба спортског карактера. Од 12. јуна до 12. јула у 12 градова у 12 европских земаља (ако вам се чини да је овде превише дванаестица, објашњење ћете лако наћи у мегаломанској безобзирности челника УЕФА) биће одржано Европско првенство у фудбалу; убрзо потом, од 24. јула до 9. августа, следе и Олимпијске игре, које ће се, милошћу Међународног олимпијског комитета, као и увек до сада одржати на једном месту - овог пута у Токију. Биће то, као и увек, прилика да се макар на неко време заборави на уобичајена, свакодневна ишчашења и аномалије модерног света и побегне у ништа мање иритантно, али макар привремено навијачко лудило, са свим што уз то иде. А нарочито ал
Олимпијада ће бити прилика да се заборави на ишчашења модерног света и побегне у иритантно, али макар привремено навијачко лудило
кохол: ето згодних повода да се и на интернационалном нивоу наздрави 100. годишњици увођења прохибиције у САД, која пада ове године.
Отрежњујућих околности ће пре и после тога ионако бити на претек. Уз оне поменуте, посебну забринутост изазива неизвесност око даљег тока текућег америчко-кинеског трговинског рата и како ће се он још одразити на глобалну економију. Две стране поткрај 2019. јесу постигле договор о тзв. првој фази трговинског споразума, која подразумева кинески пристанак на куповину америчких производа у укупној вредности од 200 милијарди долара током ове и наредне године, те узвратно смањење америчких царинских стопа на кинеску робу, али - не само због тога што ће 380 милијарди долара вредан кинески извоз у САД и после овога остати оптерећен додатним наметима - то је још врло далеко од постизања свеобухватног трговинског споразума две земље којим би била означена нормализација билатералних економских односа. Осим тога, Трамп трговински рат није покренуо само против Кине, већ и против ЕУ и других делова света, и све док је уверен да га добија - о чему би економисти имали штошта да кажу - од њега неће одустати, што је само један велики разлог више због кога би остатак света требало да прижељкује његов пораз у новембру. Изузев, наравно, ако се не зовете Владимир Путин, или, алтернативно, ако нисте (просечан) Србин.
Неизвесност и забринутост оперативне су речи и када се говори о могућој новој масовној мигрантској кризи, али ту перцепција озбиљности ситуације очекивано варира зависно од географске тачке гледишта. Најдраматичнија упозорења, природно, стижу из мигрантском таласу најизложенијих земаља - Турске, Грчке и Италије; ускомешало се последњих месеци овим поводом и оно што политичари зову западним Балканом. Не би се, међутим, рекло да је и остатку Европе то тренутно једна од тема које га преокупирају. А да ће, независно од правих размера проблема, бити ширења дезинформација и подстицања панике биће. Тако, једноставно, данашњи свет функционише.
У сваком случају, нема сврхе унапред се секирати: боља од претходне ни 2020. сигурно неће бити.