У ЕКОНОМИЈИ СЕ ЧУДА РЕТКО ДЕШАВАЈУ
Како до бржег раста у Србији
Успостављање владавине права и јачање институција захтева мобилизацију и афирмацију великог броја компетентних људи, а може бити политички непопуларно и скупо. То је једно од могућих објашњењa зашто влада није кренула тим путем. И зашто је привредни раст недовољан за брже приближавање Србије просеку земаља региона
Србија је у претходним годинама остварила макроекономску стабилизацију, пре свега услед релативно успешно спроведене фискалне консолидације, која је довела до елиминације фискалног дефицита. То је директно утицало на умерено смањење нивоа јавног дуга, са 70 одсто БДП-а 2015. године, на око 53 одсто БДП-а крајем 2019. Индиректно, фискална консолидација је утицала и на смањење инфлације, унапређење спољнотрговинског биланса, те на смањење ризика земље, пад каматних стопа и прилив инвестиција из иностранства.
Ипак, и поред остварене макроекономске стабилности, домаће инвестиције су остале ниске, а привредни раст у том периоду у Србији је био релативно спор. Тако је у периоду од 2013. до 2019. просечна годишња стопа раста бруто домаћег производа (БДП) у Србији износила 2,3 одсто, што је за више од пола процентног поена спорије од просечне стопе привредног раста у осталим земљама Западног Балкана, а за готово цео процентни поен ниже од просечне стопе раста у земљама централне и источне Европе.
Међу 15 земаља централне и источне Европе и Западног Балкана, спорији привредни раст од Србије у том периоду остварила је једино Хрватска. Процењује се да је у 2019. привредни раст у Србији износио око 3,5-4 одсто, што представља нешто бржи раст у односу на просек земаља централне и источне Европе и Западног Балкана. Ипак, раст у 2019. је остварен пре свега у секторима која производе добра и услуге за домаће тржиште (грађевинарство, сектор услуга и сл.), док је индустријска производња готово стагнирала. С обзиром на остварене резултате у претходном периоду и међународне околности и најављене политике, у 2020. је реално очекивати раст привреде по стопи до четири одсто, што представља умерен раст, имајући у виду заостајање Србије за другим европским земљама. С тим у вези поставља се питање због чега је привредни раст у Србији релативно тром и недовољан за осетније и брже приближавање европском просеку у погледу економског развоја?
Привредни раст зависи од расположивости физичког капитала, радне снаге и њене обучености, као и технологије. Макроекономска стабилност смањује ризике улагања у физички капитал, што позитивно утиче на његов раст. Међутим, поред тога, ефикасна држава може и директно да утиче на динамику раста - јавним инвестицијама и реформом јавних предузећа да допринесе расту физичког капитала, пореском политиком да подстакне запошљавање, политиком образовања да утиче на људски капитал, а истраживачко-развојном политиком на развој технологије. Осим тога, политиком благе реалне депрецијације курса, држава би могла да подстакне и раст нето извоза. У свим поменутим сегментима постоји простор за значајно унапређење јавних политика, тј. ефикасности јавног сектора у Србији, које би резултирало бржим растом привреде.
Јавне инвестиције у Србији су деценијама ниске, иако је укупна јавна потрошња висока. Последично, количина јавног капитала (вредност јавне инфраструктуре) по глави становника у Србији је три пута мања од просека земаља централне и источне Европе. То је последица не само ниских издвајања за јавне инвестиције, већ и ниске ефикасности у њиховој реализацији. Тако су у претходних седам година јавне инвестиције у просеку реализоване у износу мањем за преко 10 одсто у односу на план, што указује на низак ниво ефикасности у њиховој селекцији, планирању и реализацији.
Ових дана је најављен петогодишњи национални инвестициони план, чија реализација би de facto имплицирала да наредних година јавне инвестиције буду на нивоу већем од пет одсто БДП-а, што је изнад уобичајене стопе јавних инвестиција у упоредивим европским државама. Да би то имало позитиван утицај на привредни раст и услове живота, потребно је да се износ капиталних издатака уклопи у одржив ниво фискалног дефицита (до један одсто БДП-а), што би подразумевало спорији раст текућих издатака (плата и пензија) у односу на раст привреде. Таква промена структуре јавне потрошње, иако економски оправдана, мало је вероватна, пре свега због политичких фактора.
Осим повећања јавних инвестиција, потребно је да се значајно унапреде процедуре селекције пројеката, тако да се сви пројекти веће вредности бирају искључиво на основу резултата студије оправданости, а не на основу субјективне процене или појединачних интереса. Тиме би се смањио ризик да из буџета буде издвојено четврт милијарде евра за изградњу спортског објекта на којем ће неколико пута го
дишње играти тим који је последњи пут на европском првенству учествовао пре готово 20 година. Осим тога, потребно је знатно унапредити систем планирања и реализације тих пројеката, од пројектовања, преко уговарања, до надзора над реализацијом. За то је неопходно изградити компетентну и некорумпирану јавну управу, у којој ће централна места заузимати стручњаци са кредибилним дипломама и који ће бити награђивани према својим резултатима.
Јавни расходи на образовање којима се доприноси развоју људског капитала у Србији су у релативном износу за око 10 процената мањи у односу на просек земаља централне и источне Европе, а за готово петину мањи од европског просека, пре свега услед ниских улагања у средње и високо образовање. Тако су улагања по ученику средње школе (исказано у доларима исте куповне снаге) у Србији чак три пута мања у односу на просек централне и источне Европе, док су улагања по студенту нижа за око петину, услед чега је обухват и средњим и високим образовањем у Србији нижи него у већини других земаља.
Повећање издатака на образовање би омогућило да се уведе обавеза похађања средње школе и да се повећа број студената чије школовање се финансира из буџета. Потенцијал за унапређење постоји и у погледу повећања ефикасности. Тако су улагања по ученику основне школе у Србији за петину већа од просека земаља централне и источне Европе, док је резултат наших ђака на међународним ПИСА тестовима слабији него у тим државама, што указује на неефикасност трошења новца на основно образовање. Један од начина да се ефикасност у основним школама унапреди би могао бити и прелазак на систем финансирања који би додатно награђивао наставнике у школама чији ђаци остварују добре резултате на националном (нпр. пријемном или матурском или сличном) испиту.
Ниска ефикасност је присутна и на нивоу високог образовања. Тако је на Шангајској листи у првих 500 пласиран само један од 17 јавних и приватних универзитета у Србији, док земље сличне величине, као што су Мађарска и Чешка, имају по неколико универзитета на овој листи. У том сегменту је поред повећања улагања потребно и увођење међународно упоредивих критеријума и стандарда функционисања факултета. Осим тога, напуштање праксе негативне селекције при запошљавању у јавном сектору и увођење система запошљавања и напредовања на основу правих диплома и показаних знања и вештина би такође знатно допринело унапређењу општег квалитета високог образовања, јер би тиме биле укинуте тржишне нише најлошијих факултета.
Одређени простор за деловање постоји и у погледу пореске политике, што би подразумевало да се део фискалног простора, у оквиру одрживог нивоа дефицита, искористи за осетније смањење фискалног оптерећења рада, чиме би се (легално) запошљавање учинило исплативијим. С обзиром на политику великог раста зарада у јавном сектору, те имајући у виду амбициозан план јавних инвестиција, процењује се да је фискални простор за даље смањење фискалног оптерећења тренутно релативно мали. То значи да би у датим околностима знатније смањење фискалног оптерећења рада било могуће остварити на одржив начин тек ако би се упоредо повећали и неки порези (нпр. на потрошњу), чиме би се фактички подстакло запошљавање (у легалним токовима) и извоз, а дестимулисали потрошња и увоз. Ипак, таква реформа, иако најављивана и разматрана од 2010, до сада се није догодила, иако су економски аргументи у њен прилог релативно јаки.
Поред одржања макроекономске стабилности и унапређења структурних карактеристика економске политике (повећање продуктивних расхода, смањење фискалног оптерећења рада, блага депрецијација курса), кључни предуслов за бржи
раст је изградња институција, тј. система који ће генерисати добра правила која подстичу на рад, предузетништво, образовање, штедњу, инвестирање и иновативност, те упућивати на њихову неселективну и доследну примену. Такав систем, у којем су правила ефикасна и у којем се она поштују, сузио би простор за корупцију и друге видове непродуктивног деловања.
Квалитет институција се тешко може прецизно измерити, али постоји већи број међународно упоредивих показатеља који могу приближно да илуструју ниво институционалног развоја. Један од тих је и Индекс квалитета владавине, који обухвата већи број перформанси, укључујући политичку стабилност, ефективност јавног сектора, владавину закона, контролу корупције, квалитет прописа и сл. Према овом показатељу, од 15 земаља централне и источне Европе и Западног Балкана, лошији пласман од Србије има једино БиХ, при чему од 2015. Србија бележи пад остварених резултата у овом домену.
Предуслов за изградњу институција је успостављање ефикасне правне државе, у којој свако мора да извршава своје обавезе и може на предвидив начин и у разумном року да оствари своја права. У том смислу, иако придруживање ЕУ све мање делује као кредибилно обећање, као резултат неспремности држава Западног Балкана, али и неспремности ЕУ да одржи обећање дато 2003, чини се да је останак у том процесу ипак пожељан, између осталог и због тога што обезбеђује смернице и какав-такав надзор над процесом унапређења владавине права.
У економији се чуда ретко дешавају. Пут до бржег привредног раста није ни једноставан ни брз, и води преко унапређења структурних карактеристика економске политике, владавине права и развоја институција. Вођење такве политике је технички сложено, јер захтева мобилизацију и афирмацију великог броја компетентних људи, а може бити и политички непопуларно и скупо, што би могло да представља објашњење изостанка таквог искорака до сада.
У Србији је деценијама јавна потрошња висока, док су јавне инвестиције ниске, па је вредност јавне инфраструктуре по становнику три пута мања од просека земаља централне и источне Европе