НЕПОЧИНСТВА ИЗ ПРОШЛОСТИ
Серије
Бавићемо се у предстојећим редовима серијама завршеним (Син – The Son, АМЦ), започетим (Зелена граница – Frontera verde, Нетфлиx) у 2019. години, онима чија је друга сезона целина за себе емитована током одлазеће године (Терор: Озлоглашени – Тhe Terror: Infamy, АМЦ) или су тек тада достигле солидну глобалну гледаност захваљујући одложеној дистрибуцији (Tabula rasa, ЗДФ/Нетфлиx). Повезаност са годином за нама конкретно је оправдање за текст, док су истински разлог последице прошлости - друштвене, личне, скривене - по садашњост, тема која серије на више начина спаја у исти аналитички контекст. Син и Терор:
Озлоглашени америчке су серије, међутим, прва са јасним погледом из урођеничко-мексичког угла историје северноамеричког континента, док друга отвара непријатну епизоду односа САД према јапанској мањини током Другог светског рата. Уз то, сам енглески језик у обе серије нека је врста уљеза, агресора. Зелена граница је колумбијска серија са Амазонијом као местом радње, стога озвучена, осим шпанским, апартним нам урођеничким језиком, уз повремено присуство француског и немачког. Kоначно, Tabula rasa серија је из фламанске продукције.
Процентуално гледано, америчка публика способна за озбиљније гледалачке задатке могла би бити и малобројнија од српске али, када целину чини више од три стотине милиона душа, може се избројати до двадесетак милиона спремних да прво плате а затим разумеју, рецимо, магију неизговорене суштине сцене која, заправо, твори њен смисао постојања. Или, ако као пример узмемо серију Син, публике спремне да трпи (до одређене границе, будући да је гледаност друге сезоне довољно опала да оправда укидање) немилосрдан однос аутора према етичком сопству главних јунака. Илајa Мекалогa (Пирс Броснан, можда у улози живота, мада је био замена за исправније планираног Сема Нила) у младости, средином деветнаестог века, отимају урођеници, где прелази пут више налик оном из филма Човек звани коњ него Плес са вуковима. Шездесетак година касније - обратите пажњу, Броснан који колико год да га замотате седом брадом и даље изгледа млађе него што јесте, овде игра осамдесетогодишњака, али опраштамо ово „кастинг“лудило због ваљаности сценарија - Мекалог је глава земљопоседничке породице у јужном Тексасу. Почетком двадесетог века, испод површине оскудних, од пустињске жеге спасаваних пашњака, локални живаљ проналази изворе течног, црног злата и, одједном, до тада скоро небитне праве линије које деле територију добијају
нови смисао. Сто метара одлучује да ли ће породица копнити и нестати или ће заузети своје место унутар једног промила господара света. Мекалог има двојицу синова, старијег, хомосексуалца који као прави војник породице обавља адвокатске задатке у најближем урбаном центру и млађег, ожењеног девојком из добре куће, уместо Мексиканком у коју је младац био заљубљен (што води ка томе да је хладно третирана супруга целог живота дискретно заљубљена у мужевљевог на сваки начин недоступног брата). Могућност неприродног богаћења природним ресурсима затим напада ту и за почетак лабаво држећу породичну идилу. Мексиканска породица синовљеве несуђене изабранице претвара се у скупину људи којих се ваља решити свим дозвољеним и непристојним средствима. Нико није поштеђен драмске непријатности - индијански, бели и мексикански Американци пиони су у партији успостављања моћи у којој се сваки успутни сукоб завршава нечијим све дубљим моралним посрнућем. У том ужасу напада капиталистичке звери на јединке недовољно јаке да би се одбраниле, са старим Мекалогом као срцем таме, налази се једна од свеобухватнијих љубавних прича виђених у скорашње телевизијско време, играна од стране глумаца чије физиономије би лако нашле место у некаквој непретенциозној сапуници, што само доприноси свеопштој муци.
Серија Терор, екранизација једног од „цигла“романа Дена Симонса, испоставила се као показна вежба пропуштених могућности. Велики буџет углавном је потрошен у првих пар епизода, и без обзира на то, чудовиште - фантастични елемент приче - касније је приказано обилато, јефтиним дигиталним ефектима, док је пре ваљало из значењских разлога физички га прикрити а духовно објаснити барем упола колико је то учињено у роману. Kако год, серија је била гледана, уз мистериозно добре критике, и девојке и момци из фирме АМЦ, која снима мало али - Терор изузевши - темељно, добили су идеју да покрену низ мини-серија повезаних симбиозом историје и хорора. Терор: Озлоглашени почиње децембра 1941. године, у рибарском
градићу углавном насељеном америчким Јапанцима прве и друге генерације. У јеку зачудних, наизглед ничим изазваних самоубистава и самосакаћења, напад на Перл Харбор експлодира у лице наших јунака који изненада морају да се боре против унутрашње и спољашње опасности. Стављени у концентрациони логор од стране својих белих сународника, ти двојезични Американци осећају се издани од земље којој су посветили животе и поверили потомке, док их у исто време прогања немирни, убилачки дух из јапанске породичне историје. Kада ољуштимо пар слојева фабуле и дођемо до сржи, схватамо да је, на ширем плану, цела серија изневерени дух из прошлости који се на својих десет епизода указао америчким гледаоцима. Нажалост, сам хорор се успут прилично изгубио, нападнут сувишним, белом човеку склоним, појашњењем приче и агресивним друштвеним ангажманом. Ипак, ако је само због епизоде која се готово у целости одвија у шинтоистичком паклу (што је управо нешто што је недостајало претходном серијалу), вредело је.
А сада, уз серију Николаса Виндинга Рефна Too Old to Die Young, изненађење године - полицајка Елена, главна јунакиња колумбијске серије Зелена граница, долази на ивицу Амазоније како би истражила масовно убиство четири мисионарке. Испитујући шире подручје убиства, проналази још један леш, младе урођенице обучене у мисионарску одећу којој је ишчупано срце уз збуњујуће одсуство крви. Целу епизоду касније, у полицијску станицу насељену корумпираним изродима недостојним униформи које носе, улази осамдесетогодишња старица тражећи да види тело своје сестре и тада схватамо да је пред нама дискретно започета мешавина полицијске и фантастичне серије. Постепено, дискреција се претапа у сасвим ослобођену психоделичну бајку са вестерн елементима. Иза свега су, опет, некажњена друштвена непочинства из прошлости која ће свалити сву своју тескобу на нашу младу јунакињу, и саму у негацији са случајем повезаних породичних траума које је пријатније заборавити.
На крају, белгијска Tabula rasa је, освежавајуће, лишена отварања осетљивих тема из националне прошлости, јер је главна јунакиња Анеми целокупна нација за себе. Први удар краткотрајне амнезије опхрвао ју је након преживљене саобраћајне несреће и сада - певачица која више није у стању да памти речи песама - проводи време старајући се о детету и покушавајући да схвати свој распарчани ум. Други, много акутнији напад губитка памћења води је у менталну установу, са зјапећом рупом на чијем је дну решење криминалистичког аспекта серије. Друштвена страва друге сезоне Терора и крвава бајка Зелене границе донекле могу задовољити потребе за хорором, али фламанске девојке, ауторке серије Tabula rasa са пажњом су проучиле каталог јапанског хорора деведесетих и италијанског седамдесетих, са свим њиховим квалитетима и недостацима. Недостаци су понајвише они арђентовског типа, препознатљиви у завршном обрту, али до тада иде се до граница доброг укуса гледе узнемирујуће експлоатације душевног бола.
Прошлост се драмски нуди у свој својој ужасној заборављености. Да бисмо ставили кључ у паучинасту браву сећања - нека за почетак буде лично, па ћемо, ако је искрено и тачно, лако прећи на колективно - ваља прво откључати врата садашњости.