ЗЛО ЈЕ УВЕК ИСТО
Снежана Јоксимовић
Стрпљиво чекајући да свака зверка покаже траг, имам потребу да поделим властито искуство о томе како функционише прогон неподобних у вароши Косјерић.
„У провинцији је ноћ мрачнија и дубља, а свануће удаљеније. Опстати тамо, одговорно радити свој посао, не правити компромисе са локалним моћницима, плаћати високу цену за своје ставове, јесте чин истинског самопоштовања и вере у моралне вредности“, написао је Драган Великић у НИН-у. Дружина, оличена у најколоритнијим индивидуама широке коалиције око СНС, и овде је на власти. Схватајући власт као апсолутну моћ и управљање туђим животима, ова интересна групица најгорих ђака свети нам се урушавањем минимума достојанствене егзистенције. Косјерић је некад био чаршија трговаца и занатлија, средиште среза, имао је свакодневни јавни превоз до оближњих градова, позориште и свет! Данас је то место снуждених и апатичних људи, у зимска предвечерја на главној улици нема живе душе, ваздух који удишемо најзагађенији је у Европи, деца нам се са школовања не враћају, а ми не знамо куда идемо. Учаурени као у ораховој љусци плутамо како се ко снашао.
Одбијајући припадност било којој политичкој партији, јасно исказујући шта мислим, свесно сам ризиковала да будем неомиљена личност свакој власти. Упркос томе након избора и прекомпоновања власти, понуђена ми је функција директорке Туристичке организације Косјерић, установе у којој сам запослена 26 година. Иако свесна да је то изнуђено решење, а делимично због мобинга од стране претходног директора доведеног споља, прихватих и засуках рукаве. Међутим, дружина има своја правила а најважније је правило подаништва. Важније од резултата је да ћутиш и гледаш своја посла, јер ако радиш нешто на опште добро – сметаш или, напросто, штрчиш.
Августа месеца готово сви медији су објавили вест да је министар Расим Љајић свечано отворио рестаурисани Стари хан из 1854. године, адаптиран у Визиторски центар. Идеја (на основу које је ТО добила 10 милиона динара од ресорног министарства) била је да се посетиоци упознају са историјом вароши и околине кроз систематски програм заштите и презентације артефаката што је значајно за културни идентитет.
Након 17 дана од свечаног отварања, без икаквог објашњења из кабинета председника општине стиже наредба да „вратим кључеве“од Старог хана уз претњу да ће ме пријавити надлежним органима уколико то не учиним. Обавештавам Министарство и добијам јасан одговор да ће ме „пустити низ воду“– и мене и пројекат, и да ни случајно не помињем Расима у новинама (зар ни по добру?). Разлог таквог понашања председника општине је тај што сам се замерила Драгану Трипковићу, запосленом у ТО Косјерић и одборнику Љајићеве СДПС (којој припада ТО као „ратни плен“) у Скупштини општине Косјерић, указујући на његово бахато понашање. Запосленом Трипковићу, познатијем по надимку Ћуро, примарни је посао певача у локалном бенду за свадбе, а у ТО остварује апанажу за резултат на изборима (хтео је да буде и директор, али се испоставило да то ипак не може без дипломе). То му даје за право да ради шта хоће, па и да не долази на посао, да по цео дан седи на тераси кафеа, а председник га не дâ по истом принципу као Вучић Малог. Након мог реаговања на друштвеним мрежама на понашање обојице, председник изјављује „сменићемо је, макар запалили туристичку” и поставља нови УО који Трипковића „распоређује“да седи у Хану (из кога је избачена директорка). Па тако Ћуро и даље прима плату у ТО шепурећи се по вароши, а на мене креће хајка (по оној народној пословици у којој се помиње мртав вук и зечеви). „Најхрабрији” међу зечевима, власник Гостољубља, промовисан од стране ТО Косјерић, усуђује се да ме избаци са свог поседа уочи доласка туре на крају сезоне Традиционалне српске свадбе за кинеске туристе, иако сам тамо присутна у име ТО која му је омогућила посао вредан 2-3 милиона динара. Дакле, по истој матрици, имитирајући шерифа. Бивши демократа некад је у свом домаћинству гостио Ђиласа, а сад је сива еминенција владајуће коалиције; учествује у битним одлукама, па и о судбини ТО Косјерић. Њима се придружују још неке зверчице и Велика мама (председница одбора Љајићеве партије) која моје професионално залагање дефинише као самовољу и не пропушта прилику да ме дисциплинује указујући на моју „неспремност за сарадњу“.
И поред вишеструке незаштићености, и овог пута сам изабрала да не ћутим и да се борим. Оно што ме више брине је ћутање мојих суграђана и страх. Та тамна ноћ која предуго траје, привикнутост на мрак, зазиданост и запарложеност. И, semper idem (увек исто), зло је увек исто.