Лакмус папир ауторитарне власти
ТАЛАС КОЈИ ПРЕТИ ДА ПРЕРАСТЕ У БУРУ Политичка стварност у Србији се у последњих седам година постепено, али систематично мењала. Владајућа коалиција, на челу са СНС, прегазила је опозицију, обесмислила законе и демократске институције, заробила државу и
Шта је то што спаја САД и Бугарску, Индију и Пољску, Бразил и Мађарску, Турску и Србију? На први поглед рекли бисмо економске везе или спортско такмичење глобалног карактера, међутим реч је о нечему трећем. Оно што је заједничко за све ове државе јесте то да је реч о политичким системима које је запљуснуо „талас аутократизације“.
Вратимо ли се на тренутак у 2006. и извештај Фридом хауса, приметићемо да је више од 60 процената држава на планети било демократско. У наредним годинама тај број је опадао, да би снажан „талас аутократизације“у претходних 10 година преплавио скоро трећину светске популације, па смо ми данас у друштву 2,3 милијарде људи који се сваког дана буде у државама које трпе нарастајући ауторитаризам, показује студија коју су објавили Ана Лурман и Стафан Линдберг, професори са универзитета Гетеборг.
Актуелни „талас аутократизације“данас погађа све регионе света, осим Африке. У САД председник Доналд Трамп не одступа од ауторитарне реторике и непрестаних напада на опозицију и медије, а све чешће су на мети и државне институције - судови и парламент.
Избор ултрадесничара и популисте Жаира Болсонара за председника најмногољудније државе Јужне Америке, те његов обрачун са бившом председницом, довели су до ерозије демократских начела и све израженије поларизације друштва у Бразилу. Аутократски тренд владања персонификован кроз смањење опозиционих овлашћења у парламенту, притиске на новинаре, али и злоупотребе закона против активиста за људска права, погодио је и Индију.
Манипулација изборним законима, ограничавање независности судова,
смањење опозиционих овлашћења у парламенту, компромитација поделе власти, политизација медија и гушење цивилног сектора, само су неки од заједничких именитеља ауторитарних политичких система. Савремени процес аутократизације власти подразумева смањивање моћи демократских институција, које се не укидају, већ деградирају и тако настављају своје функционисање са битно измењеним подешавањима. Овај процес одвија се знатно спорије и мање приметно него што је то био случај у 20. веку, у коме се процес аутократизације одвијао углавном у форми државних удара и војних интервенција. Забрињава податак да су демократски изабрани представници данас одговорни за више од две трећине свих аутократизација демократских политичких система широм света.
Док је Запад славио победу у Хладном рату и ширење либералне демократије, политиколог Семјуел Хантингтон је пролећа 1991, у чланку Трећи талас демократије за Џорнал оф
демокраси, смиривао претерани оптимизам упозорењем да су два претходна таласа демократизације пратили „обрнути таласи“у којима су „демократски системи замењени историјски новим облицима ауторитарне владавине“. Хантингтон је преминуо 2008, тик пре него што су либералне демократије постале угрожене, не само у државама које су последњих деценија прошле кроз демократску транзицију, попут Турске, Пољске или Мађарске, већ и оне „старе демократије“на Западу.
Талас аутократизације који је преплавио делове Европе, посебно је јак у Мађарској и Пољској, где Виктор Орбан као премијер и Јарослав Качињски као лидер владајуће партије, годинама уназад израженим аутократским процесима централизују власт. Премијер Бугарске Бојко Борисов, иако и даље „фине нарави“према демократским институцијама, не пропушта прилику да подсети да од његових одлука зависи будући политички пејзаж наших суседа на истоку. Такође, у Бугарској је све израженији и политички притисак на медије. Пример је именовање на чело Бугарске националне телевизије (БНТ) Бојковог „човека од поверења“, новинара Емила Кошлукова, који је пре само неколико месеци отпустио бројне људе који су дуго година били водећи на овој телевизији. Процес аутократизације Турске од стране Реџепа Тајипа Ердогана и владајуће Партије правде и развоја (АКП) до 2018. у великој мери завршен је тако да су готово сви телевизијски канали и штампани медији под контролом владе. Иако су главне политичке институције остале нетакнуте, њихов допринос развоју демократије је значајно умањен донетим институционалним и правним променама. Последњи потез ауторитарне власти је
Уз привид демократске нормалности, где се легитимитет не стиче подршком демократске већине, већ репресивним методама, ауторитарна власт се темељи на неформалном понашању појединаца који су приватизовали политичку моћ
прошлогодишњи референдум који је довео до измена Устава, чиме је власт централизована у рукама председника, а моћ парламента и званично минимализована.
Србија представља „лакмус папир“ауторитарног модела владања какав постоји у наведеним политичким системима. Политичка стварност у Србији се у последњих седам година постепено, али систематично, мењала. Владајућа коалиција, на челу са предоминантном Српском напредном странком, прегазила је остале, углавном опозиционе странке, обесмислила законе и демократске институције, „заробила државу“и поделила друштво. Уз привид демократске нормалности, где се легитимитет не стиче подршком демократске већине, већ репресивним методама, ауторитарна власт се темељи на неформалном понашању појединаца који су приватизовали политичку моћ. Растући ауторитаризам, проткан популистичком реториком, довео је до врло изражене поларизације у друштву и пораста броја маргинализованих грађана који су све мање вољни и способни за укључивање у политички живот.
Под институционалне промене ауторитарне власти у Србији можемо подвести актуелни Нацрт закона о референдуму и народној иницијативи, чији је предлагач Министарство државне управе и локалне самоуправе, у коме се појављује новина да ће референдумска одлука бити важећа „ако је за њу гласала већина изашлих бирача“(члан 2), а не, као до сада, половина свих грађана уписаних у бирачки списак. Иако свесни да је тренутни Закон застарео (као уосталом и Устав), предлагање оваквог решења буди сумњу, с обзиром на то да се јавља у политички осетљивом моменту, када постоје назнаке о одржавању референдума о Косову и промени важећег Устава. То би фактички допустило вољи једне партије, која је претходно присвојила и обесмислила институцију парламента, промену Устава као највишег правног акта у држави.
Закључак је да нарастајући „талас аутократизације“уништава демократске институције, додатно слаби средњу класу и подстиче исељавање становништва, рађа перманентни страх и напетост међу грађанима.
Поред тога, „талас аутократизације“додатно поларизује јавну сферу до те мере да се јавља обострано неповерење. Испитивања јавног мњења у САД и Турској указују на све израженије ставове грађана који нерадо прихватају за супружника, пријатеља свог детета или чак комшију онога ко подржава другу политичку странку.
Иако актуелни „талас аутократизације“ставља на муке велики број држава, остаје вера да ће притисак грађана и опозиционих група успети да одбрани демократске институције и норме. Како је 1992. било прерано објављивати „крај историје“и победу либералне демократије, чини се да је и на почетку 2020. преурањено проглашавати „крај демократије“и победу аутократије. На то размишљање нас наводе чести протести грађана, изборне борбе и друге иницијативе у име демократије, а против ауторитарне владавине широм света.