Ризница у владарској круни
Данас су потврђени налази стручњака да је реч о великом открићу – монументалној цркви српско-византијског стила, чије се подизање и осликавање може сместити у време између 1300. и 1371. године
Када су у првој деценији новог миленијума археолози Народног музеја из Београда и Mузеја у Аранђеловцу почели ископавања видних остатака грађевине на северној падини Венчаца, за коју се сматрало да су остаци двора последњег српског деспота Павла Бакића, никоме није падало на памет да одмах крај тих зидина на једној заравни, покривеној гробовима и растињем, у тишини лежи затрпана црква из немањићког доба. Тај локалитет, у новије време познат под називом Дворине, а у народу се одавно зове Маџарско гробље, забележио је као народно предање књижевник и путописац Јован Мишковић још у 19. веку.
Ископавања тог објекта који је први пронађен, била су спорадична и мањег обима, грађевина је широко датована, од позног средњег века и почетка турског доба, али је и тада било јасно да је та временска одредница лабава и да су потребна даља истраживања. Она су настављена
почетком минуле деценије, али се није дошло до нових података, осим што су на једном тесанику, уграђеном у зидине, пронађени остаци живописа. Била је то, по казивању кустоса - археолога аранђеловачког Народног музеја Владана Миливојевића, нова загонетка и интрига, јер је било јасно да тај тесаник није са грађевине која се тада истраживала, већ са неког другог објекта.
Знатижеља је била велика као и осећање да ту нешто има, јер су археолози по природи своје струке увек спремни да сумњају до крајњих доказа у све што су нашли, али и да очекују одгонетку тамо негде иза. То „иза“је овде било Маџарско гробље, већ записано у меморији овдашњег живља. На то је упућивала не само конфигурација терена, већ и народно предање које се вековима ваљало кроз колективну свест и које је казивало да је ту била црква која је славила Св. Илију, како је већ забележено у 19. веку. Занимљиво
је, међутим, да данашњи мештани села Бање под Венчацом, чија је црква из 1896. такође посвећена Св. Илији, немају никакву представу о томе да је на Венчацу постојала истоимена црква. Они само спомињу Маџарско гробље и двор Павла Бакића, који је заиста по историјским изворима живео на Венчацу. О томе говори један податак из 1553. где се каже да је Венчац „кућа Павла Бакића“. Он је био турски феудалац са 50-ак села у околини Венчаца, а онда је своје станиште напустио 1525. године, када је пред најездом Турака пребегао у Угарску.
Истраживачки преокрет се дешава 2016, када екипа археолога аранђеловачког Народног музеја и Филозофског факултета у Београду почиње ископавања на Маџарском гробљу, чиме су отворена нова поглавља српске историје и средњовековне уметности. Данас су потврђене најпре уздржане, а сада сасвим јасне назнаке стручњака да је реч
о великом открићу – монументалној цркви српско-византијског стила, чије се подизање и осликавање може сместити у време од краља Милутина до цара Уроша, а то је доба између 1300. и 1371. године. По архитектонским карактеристикама, то је троапсидална грађевина развијеног уписаног крста, са централном петоугаоном апсидом, зидана и украшавана тесаницима од кречњака и сиге, комбиноване са опеком, а има и венчачког мермера. Масивни ступци носили су централну куполу, а можда их је било и више. Како су и надгробне плоче квалитетно урађене сматра се да је на Венчацу постојала озбиљна клесарска радионица, одакле је за подизање цркава широм Србије дистрибуирана разна камена галантерија. Оно што је чини посебном и јединственом у контексту средњовековних грађевина на територији данашње Србије јесте то што је једина црква српско-византијског типа подигнута северно од Косова и Метохије. То се до сада није знало. Чак је по габаритима већа од Грачанице. Широка је 14, а са припратом која је зидана истовремено кад и црква, дуга 27 метара.
- Ово откриће је за нас веома важно, јер ми о овој цркви апсолутно ништа не знамо. Нема никаквих података у писаним изворима. Имамо цркву великих димензија, квалитетно грађену, а без икаквих писаних сведочанстава, што је посебно занимљиво. Нисмо могли ни да претпоставимо да црква таквог архитектонског плана и одлика може бити саграђена овде. Ми кажемо да је то сада највеће изненађење – каже за НИН руководилац радова, доцент на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду, др Дејан Радичевић.
Осим припрате, цела црква на Дворинама је била живописана почетком друге половине 14. века. Фреске је радио мајстор са истанчаним „рукописом“, али је, нажалост, већина живописа обрушена, највероватније када је и црква страдала. О томе сведоче око хиљаду гајби фрагмената фресака сакупљених у шуту, са ликовима светитеља, деловима одежди, драперија и орнамената изузетног ликовног квалитета, којима ће се конзерватори бавити дуго година. Јасно је да их је радио мајстор кога је ктитор, ма ко он био, засуо сувим златом, као уосталом и градитеље. Био је амбициозан да ту, у најсевернијем граничном појасу средњовековне Србије, остане траг великих мајстора. Мисли се на владарску личност, јер је само она могла да доведе врхунске мајсторе, који су у рангу оних који су осликали Дечане и Свете архангеле код Призрена.
Доцент Радичевић сматра да црква на Венчацу није била гробна црква владара и да ће будућа истраживања решити нека питања око тога ко се и када сахрањивао, посебно што су у средњем веку правила сахрањивања била строга, нарочито у унутрашњости цркве. Знало се тачно ко, где и на који начин може бити сахрањен. Постојала је читава хијерархија сакрализације тако да се знало где иду мошти ктитора, где се сахрањује властела, где црквени великодостојници – објашњава Радичевић и истиче да црква на Дворинама својим димензијама, развијеном основом уписаног крста, фрескама, далеко превазилази најбогатије властеоске задужбине. Због тога сматра да ју је саградио сам владар. Остаје, међутим, отворено питање ко од Немањића и зашто гради цркву српско-византијског типа баш на Венчацу, на самом северу средњовековне Србије, близу границе са Угарском.
- Црква на Венчацу је могла бити саграђена као важно црквено седиште. Ова област је у средњем веку припадала Београдско-мачванској епископији, која је после пада Београда под Угаре 1319. остала без седишта. Можда се тајна крије у томе да је на неком другом месту саграђено ново седиште. Ова црква би са својим одликама и димензијама одговарала томе. Наравно, ми још увек немамо доказе, али логика и оно што смо открили на терену нас наводи на те претпоставке, с обзиром на
то да црква својом монументалношћу превазилази обичне црквене грађевине. То би могао бити један од разлога за сумњу да је ту било седиште епископије – објашњава Радичевић.
Отворено је и питање, међутим, да ли је црква зидана на брзину, јер је једним делом била без или са плитким темељима, а са друге стране не зна се да ли је на брзину и срушена. Радичивић објашњава да градња цркава без или са плитким или дубљим темељима није знак да је грађена на брзину, већ да се пратио ток терена, што није ништа необично. Милешева скоро нема темеље, истиче он и претпоставља да је то можда неко сведочанство о методологији градње која иде по неким добро организованим планом, где се тачно зна шта се хоће, а да се истовремено гради брзо.
Што се рушења и разграђивања тиче не зна се тачно када се то догодило и где је отишао тај материјал. Евидентно је да су на неким местима зидови почупани у тој мери да су остали само темељни ровови. Можда ће грађевина у близини цркве са почетка ове приче, за коју се условно сада мисли да је двор Павла Бакића, понудити одговор, каже руководилац радова. Прецизан податак разградње недостаје, као и одговор на питање када почиње сахрањивање у већ срушеној цркви. На основу датовања покретних налаза то би могло бити од 16. до 19. века, јер су откривени различити хоризонти сахрањивања на рушевинама цркве. Миливојевић наводи, с обзиром на најновије датовање некрополе, настале преко срушене цркве, да се то рушење догодило по својој прилици још у 15. веку , мада одређене чињенице указују да је пре разградње црква била извесно време напуштена, али да су јој зидови били очувани.
Истраживања цркве на Дворинама биће највероватније завршена ове године, јер је пројекат ушао у стално финансирање Министарства културе, што је веома важно, напомиње Радичевић. Министарство је за доса
По габаритима црква је већа од Грачанице. Широка је 14, а са припратом која је зидана истовремено кад и црква, дуга 27 метара
кампање издвојило 2,1 милион динара. Укључио се и Републички завод за заштиту споменика културе, који је преузео на себе одговорност за конзервацију живописа и конзерваторско-рестаураторске радове на грађевини, док је Завод из Крагујевца покренуо процедуру за проглашење овог налазишта за културно добро. То је неминовно зато што се тиме гарантује безбедност и сигурност овог локалитета, како не би био угрожен или оштећен.
- Доста нам је истражених налазишта која завршавају под земљом. Најлакше је истражити и затрпати. Тако смо задовољили наша научна истраживања и због тога смо задовољни што су се ресорно министарство и институције заштите укључиле у истраживања, заштиту и презентацију цркве на Венчацу. Поготово што је то објекат који отвара нове странице културне баштине и средњовековног дела овог краја Шумадије, о чему нисмо имали појма. Иако бисмо желели, реконструкција цркве није могућа, јер је отишло много грађе и развучен је материјал са локалитета, а постоји и велика дилема око кровних делова. За сада се размишља о томе да се зидови ојачају и увежу у једну целину и да као таква црква буде презентована и доступна свим посетиоцима – закључио је Радичевић.
Закључак професора Радичевића не затвара тему о цркви на Дворинама, јер осим ње, треба да се истражи и грађевина од које је и започела цела ова прича. Подрумски део тог такође великог објекта, дужине 19 и ширине 10-ак метара, сачуван је, а спратни није. То је читав комплекс и била би велика штета, сматрају археолози, да се не искористи тај објекат и стави у неку функцију, рецимо музеј, у коме би били смештени покретни налази са цркве на Дворинама. Да сада не отварамо још једну ништа мање занимљиву тему, коју смо сасвим случајно сазнали, а то је могућност да је црква из доба Немањића можда подигнута на темељима старије грађевине. Још увек се не зна шта све Венчац крије у својој утроби и да ли ће та планина митског имена, које значи „владарска круна“, након свих историјских збивања и похода разних народа и цивилизација, у данашњем колико толико мирном времену, отворити још неку ризницу.