Од логичких контрадикција до фактичких погрешака и назад

Академску науку не представља оних пар економиста који су ушли у власт, него огромна већина која је остала изван ње. Иза економскополитичких промашаја стоји мањина политички ангажованих и острашћених ексекономиста, а не академска јавност која је према тој политици имала мање-више доследан критички став

Прича се да је Ајнштајн једном изјавио да није баш сигуран да је свемир бескрајан, али је уверен да је бескрајна људска глупост. Ово се може генералисати тако што ће се рећи да је још шири свет неистина, јер има шире разуђен спектар извора: мањкаву аналитичност, логичку недоследност, слабу обавештеност а кадикад и дефицит у самој етици. У свом претходном тексту, у НИН-у број 3599, ставове формулисане у Катићевом тексту поделио сам на две класе, оне који су логички контрадикторни, па тиме аутоматски нетачни, и оне који су фактички погрешни. Тога се доста нашло и у његовом новом тексту.

Прво ваља подсетити на раније истакнуту противречност између инсистирања на непосредном државном ангажовању у привреди, илустрованог његовим формулацијама како држава може предузимати „...конкретне употребљиве развојне мере, корисне у вођењу економске политике“– подвукао Љ. М.), а с друге стране тиме што актуелну политику квалификује као колосални промашај. У свом одговору Катић тврди да није ни за какав етатизам, па остаје недоумица о томе каква је заправо његова позиција. Катић се и овде устремио на такозвани неолиберализам, а упућени добро знају да је то еквивалентно тврдом етатизму.

Кључни предмет спора између два табора је потребни степен директног ангажовања државе у привреди. Ко није против, тај је за;

tertium non datur. Нерешив проблем за Катића и његове истомишљенике јесте чак и сама дефиниција. Ови антинеолиберали све опачине овог света, од неоправданог богаћења до ратова и пратећих избегличких трагедија приписују тзв. неолиберализму, третирајући овај појам као депонију на коју трпају све што оцене као негативно и деструктивно. Због тог хаотичног и непредвидивог додавања нових мана заправо се и не зна која је дефиниција тренутно важећа. То је разлог због кога ни не знају о чему говоре. Неизбежан резултат је конфузија и неред у пратећој „аргументацији“.

Неолиберализам као појам не може имати смисла ако не садржи препознатљива својства изворног либерализма, са некаквим другостепеним модификацијама које би оправдавале префикс нео. У свом претходном тексту навео сам дуг низ својстава актуелне политике која је чине изразито антилибералном

(гломазан јавни сектор, тврда контрола цена, субвенције пропалим предузећима без пословне будућности...).

Нека овде буду додата још два својства, овога пута као особености политичког система. У Србији владајући директоријум контролише бираче уместо да буде под чврстом контролом бирачког тела. Друга је особеност у томе што су све три гране власти срасле у монолитну, недодирљиву громаду, а о самосталности четврте гране власти (професионална јавна управа или „дубока држава“) задуго неће моћи да буде ни говора. Сама та монолитност власти, са кључним прерогативима и политичком моћи скупљеним у једној тачки, довољна је да се свако приписивање либерализма овдашњој политичкој организацији сместа сагледа као драстична бесмислица. Одличан тест либералне демократије јесте предвидивост избора. Има ли икога у Србији ко не може добро да предвиди исход следећих избора? У току су избори у Хрватској, па нека онај ко није слеп код очију види огромне и знаковите разлике у предвидивости.

Неодвојиву, апсолутно императивну компоненту либералног поретка представља владавина права, са правним актима који се непристрасно и једнако примењују на све. Одсуство владавине права констатује се из године у годину у меродавним међународним прегледима, а у погледу корупције, за коју би и Катић морао да зна да је неспојива са либерално

У Србији власт контролише бираче, све три гране власти срасле су у монолитну, недодирљиву громаду, тако да је због тога свако приписивање либерализма овдашњој политичкој организацији драстична бесмислица

демократским уређењем, Србија је једна од најлошије пласираних земаља. Професор Павле Петровић, са своја два коаутора, недавно је у Економици предузећа (бр. 67, 1-2) објавио је један од најзначајнијих радова у економској литератури Србије у новијих неколико деценија и у њему економетријски доказао да Србија због корупције и непостојања владавине права губи добру трећину свог потенцијалног темпа раста. Какве то везе може да има са либерализмом?

Време је да Катић и једнакомишљеници најзад дефинишу тај прокажени неолиберализам. Ако би се на ту депонију натрпало све што антилиберали подразумевају, сваки разуман човек, укључујући и просвећене либерале, придружио би се осуди таквог поретка. Но, био би то некакав антилиберални неолиберализам, један убитачни оксиморон који би у пуној мери разголитио бесмислено концепцијско ништавило овдашњих антилиберала. Напред је показано да је логички немогуће полемички се конфронтирати са либералима а не бити за далекосежну непосредну улогу државе у привреди, па богме и ван ње.

Ако постоји ишта што покушаје некакве анализе чини испразним и ништавним, то су контрадикције. Након што је у претходном тексту прозвао државу што је подлегла неолибералној напасти и упропастила привредни раст, Катић је у овом другом тексту громко хвали, па је та његова апологија чак извучена у само заглавље текста: те уравнотежен буџет, те смањила јавни дуг (сам дуг у ствари није смањен него количник дуга и БДП-а), те поправила место на Doing Business листи, те... Катић би ваљда морао најзад да се определи: или се диви овдашњој економској политици, како произлази из његове романтично интониране апологије у заглављу, или је та политика продуковала развојну катастрофу. Катић ће за ову саблажњиву контрадикторност можда опет рећи да је оно у заглављу била иронија и шала. Слабо ће му то помоћи, јер са таквим стварима нема шале, а тешко да би му ико и поверовао. Неће му помоћи ни ако поново каже да су његове критиковане поставке „извучене из контекста“јер се неки карактеристичан детаљ и не може истаћи ако се не извуче „из контекста“и јер ће се тешко наћи ко би му у ту причу поверовао. А и цео му је „контекст“заправо срочен у знаку тога „детаља“.

Катић се крајње незгодно оклизнуо и кад је овдашњу економску „неолибералну“економију окривио за развојне неуспехе. Уз крајњу нелагоду ја сад морам да се упустим у елементарије на које ме присиљава сам Катић. Њега и неупућене морам да подучим да ниједна и никаква наука не може бити одговорна за економску политику. Разлог је једноставан: питање одговорности за било шта може смислено да се постави само ономе ко је за ту ствар надлежан. Наука нема никакве надлежности у доношењу економскополитичких одлука, па за ту политику не може бити ни одговорна. Критика за неуспех може се упутити само надлежној власти. Како је давно објашњавао пок. професор Бајт, политичари су одговорни за избор својих саветника, а не сами саветници.

Тврдећи да се догодило нешто што и не може да се догоди, Катић не само што лансира једну фактичку неистину, него показује и своје неразумевања аранжмана кроз које се реализује политика. Кад помиње Динкића и пар економиста који су добили положаје у власти, „доказујући“како је наука наметнула свој развојни концепт, Катић поново крупно греши. Академску науку не представља оних пар економиста који су ушли у власт, него огромна већина која је остала изван ње. Иза економскополитичких промашаја стоји мањина политички ангажованих и острашћених ексекономиста а не академска јавност која је према тој политици имала мање-више доследан критички став. Уласком у власт Динкић et al. престали су да буду академски економисти а постали политички заокупљени делатници, са свим деструктивним мотивационим импулсима које политика у неким околностима генерише.

* Овај текст мора да буде окончан указивањем на једну Катићеву крупну фактичку неистину. Ја не само да нисам посредством Г17 учествовао у власти, него сам Г17 напустио непосредно након октобарског преокрета. За мене је „револуција“била окончана, а за активисте из науке дошло време да се врате у своје кабинете. Захваљујући том начелном становишту био сам у односу на власт у некаквој трајној опозицији. А Катићу нека служи на част што се упушта у коментарисање ствари о којима није обавештен и притом износи тврдње које су у моралном погледу више него проблематичне.

Ниједна и никаква наука не може бити одговорна за економску политику. Она нема никакве надлежности у доношењу економских и политичких одлука. Критика за неуспех може се упутити само надлежној власти