Амбијент у коме живимо је наше прво огледало

Ми поседујемо основни предуслов за функционисање ликовног тржишта у Србији – добре уметнике. Али, ван те премисе, нема сагласности и повезаности свих учесника који творе тржиште, и због тога оно слабо функционише и налази се у некој криптосфери. Уметници су професионалнији, све је више галерија. Недостаје, за почетак, можда само један моћни локални колекционар

Исте године, 1967. када је рођен Михаел, умро је његов славни деда, сликар и професор Мило Милуновић. Деда није дочекао да види унука, а Михаел је рођен у његовој кући на Дедињу, где је растао окружен дедином заоставштином, а играо се у атељеу својих родитеља, мајке, сјајне вајарке пореклом из Дубровника Ане Виђен и вајара Николе Коље Милуновића. Додајте томе још чињеницу да је његова баба по оцу, Олга Богдановић, такође била сликарка, и лако је закључити да је за Михаела сликање и вајање заправо било прва дечија игра. Одавно је та игра постала занимање које обухвата сликарски опус, вајарска дела, инсталације, фотографије и видео-радове. Као свршени студент са мастером на Факултету ликовних уметности у Београду, завршио је и специјалистичке студије на Националној академији ликовних уметности у Паризу, у класи професора Владимира Величковића. Одавно је Михаел Милуновић познато име у свету савремене уметности, а његов живот и рад се одвијају на релацији Београд - Париз, са сигурним уметничким стаништем у Бечу. Његова дела се налазе у музеју Ludwig у Бечу, Музеју уметности и индустрије у Сент Етјену, у Музеју савремене уметности у Београду, у колекцијама Moet & Chandon LVMH у Француској, Siemens AG у Бечу, Esterhazy у Ајзенштату, Соло у Мадриду, Теленор у Ослу, Renoir у Паризу, Maya Picasso у Паризу, Leube у Салцбургу, Azraq у Рабату, Barzai-Hollander у Бриселу, Wiener Städtische у Бечу и многим другим.

Како сте сазнавали о славном деди, о његовом делу?

Кроз приче, а и породична кућа на Дедињу била је пуна његових трагова. Слика и многих других предмета. На стотине акварела и цртежа. Памтим док сам био дете како су укућани често говорили: е, сад би он рекао... Растао сам са уметношћу, али то није био неки далеки сан већ моја свакодневица. Није било велике разлике између прављења играчака и скулптура. У атељеу мојих родитеља који су били вајари, играо сам се дрветом, гипсом и пластелином. Сваку ствар коју сам замислио направили су ми родитељи, али и ја са њима заједно.

И, било је природно да упишете Ликовну академију?

Није баш било природно. Мајка ми је увек давала до знања да то није лака

професија, да може да буде мучно и напорно, али ме није осујећивала у било којој мојој намери. Захваљујући мајци и њеним блиским пријатељима стекао сам образовање и ширу културу, као и радозналост. Начин на који сам гледао на свет као ни мој рад никада нису били ортодоксни, већ су увек били збир интердисциплинарних знања и интересовања. Моја мајка је у уметничкој инструкцији била строга и истрајала је у својој намери да не смем да пипнем уљане боје док год не упишем факултет. И држала их је под кључем. Тако сам морао да се оштрим у другим техникама које су биле много теже, али ми је зато прелаз на озбиљно сликарство касније био много лакши.

А подозривост што сте унук Мила Милуновића на Академији чији је он био један од оснивача?

То је подразумевало да сам често морао да будем бољи од других, као што сам и у средњој школи морао да будем најбољи у познавању историје уметности јер ме је на то обавезивало славно презиме. Мој деда је, то сам сазнавао када сам почео да студирам, био веома строг и није имао милости према површнима. Неки од таквих, који су били његови ђаци, предавали су ми на Академији. И њима сам бивао посебно на оку. Са успешнима и врхунским интелектуалцима нисам имао никаквих проблема. У сваком случају, презиме ми није крчило пут, напротив.

Занимљиво је да сте изабрали Француску где ћете се усавршавати и радити, правити каријеру, баш као и ваш деда Мило?

Није ми то била намера. Хтео сам да одем у Шпанију на постдипломске студије, јер су ми шпанска уметност и историја били веома привлачни. Моја друга опција је била Јапан, а трећа Француска. Научио сам и шпански језик, поред осталих које сам лако савладавао, и све сам добро испланирао, само нисам предвидео да ће се десити рат. Своје досијее сам послао у културне институте тих земаља, и заборавио на њих јер је те године требало преживети, то је био приоритет. Четири године касније, тачније неколико дана након потписивања Дејтонског споразума, јављено ми је да сам добио стипендију француског министарства спољних послова. Стипендија је била замрзнута за време трајања конфликта у нашој земљи, али сам је ипак добио захваљујући приљежној француској администрацији. Има логике да сам завршио у Француској, јер је мој деда био француски ђак, сви његови блиски пријатељи, од Алексе Челебоновића, Сретена Стојановића, Дерока, Растка Петровића, Павла Бељанског, Миливоја Узелца, до многих мање познатих, били су француски ђаци и они су међу собом говорили француски. Тако сам се и ја, не хотећи, нашао у Француској, баш попут свог деде.

И после само годину дана добили сте награду која носи име сликара Пјера Огиста Реноара?

Да, добио сам је на конкурсу који расписује Фондација Реноар и коју води праунука Огиста Реноара, којем је 2019. године обележена стогодишњица смрти. Те године када сам добио награду, у жирију су били унуци Писароа и Сезана, Маја, прва кћер Пабла Пикаса…. Био је то један заиста посебан догађај.

У Паризу живите у 14. арондисману, педесет метара од места где је био атеље Саве Шумановића?

Људи који не познају Париз, мисле да је почетком прошлог века епицентар уметничког живота био Монмартр, што није тачно. Монмартр је то био у 19. веку, а почетком 20. века је он већ постао туристичка мека. Монпарнас је почетком 20. века постао центар интелектуалног и уметничког света у Паризу, чији су актери били Антоан Бурдел и Кришнамурти, велики Милови пријатељи, Хемингвеј, Пикасо, Шагал, Ђакомети, Арагон, Бекет, Јонеско, Дијего Ривера, Марсел Дишан, Фуџита, Макс Ернст, Арнолд Боклин… Кварт у коме ја живим је пун атељеа, ту су радили и живели бројни велики уметници прошлог века. Данас су многи од тих атељеа претворени у луксузне лофтове… та епоха се преселила у сферу мита.

Тржиште уметности више није тако моћно ни у Америци, оно се одавно преселило на исток планете. У Кину, Јапан…?

Подаци говоре да је Кина прегазила врло моћно америчко тржиште у последњих пет-шест година кад је реч о обиму продаје уметничких дела и њиховој вредности, и глобално он износи невероватних 38 одсто у поређењу са 26 одсто француског, немачког, италијанског и британског тржишта заједно. Али, подаци такође говоре да за првих шест уметника чије слике постижу баснословне аукцијске продаје на тамошњем тржишту, људи углавном нису чули. Ја такође. А не спадам баш у необавештене уметнике. Занг Даћиан, Ћи Баиши, Зао Вужи… Њихови радови се продају и по цени од више милиона евра! Тај феномен је далеко превазишао појам саме уметности, а спекулативна моћ у изградњи вредности појединих уметничких дела највише подсећа на ону која еманира из берзанских хала. Ауру моћи која се тим спекулацијама постиже, прати и монументалност тих истих остварења где важи девиза the bigger the better, чему су добар пример рецимо последња остварења Демијена Херста.

Мада са друге стране такође постоје и социолошки и математички обрасци по којима је могуће прорачунати реалну вредност неког уметничког дела.

А ликовно тржиште у Србији?

Код нас је та тема предмет честих расправа које доказују да смо и у томе, као и у свему другом, дубоко подељени.

Ми поседујемо основни предуслов за функционисање ликовног тржишта у Србији – добре уметнике. Али, ван те премисе, нема сагласности и повезаности свих учесника који творе тржиште, и због тога оно

Ми смо народ који има многе добре особине, али наше понашање је често у нескладу са тим. Уображени смо без икаквог фундамента, а они људи који би имали због чега да буду уображени, то углавном нису

Румунија је направила велики корак у свету филма и ликовне уметности, пре свега, са јасно дефинисаним савременим идентитетом под којим је окупила своје уметнике и људе из света културе

слабо функционише и налази се у некој криптосфери. Уметници су професионалнији, све је више галерија. Недостаје, за почетак, можда само један моћни локални колекционар. Неко ко долази из сектора нових технологија или ИТ, који можда сада има око 40 година и ко прихвата ризик. Његова колекција би морала да буде јавна и можда у посебном простору који би јој био намењен. И иначе мислим да колекције треба да буду јавне и дела у њима очигледна. Само једна таква колекција би призвала велики број већ заинтересованих интернационалних колекционара и дилера, опустила их и улила им поверење да се упусте у рад са српским уметницима активним и присутним и на српској и на интернационалној сцени. Позитивне консеквенце би биле несагледиве.

Нешто би морала да уради држава оличена у власти. Као што је то урађено последњих деценија у Румунији, на пример, где је пакетом закона олакшан живот уметника и омогућена њихова богата уметничка експанзија?

И ја бих био веома срећан када бисмо и ми овде то решили добрим законима. Надам се да ће неке мере ускоро бити усвојене.

Румунија јесте направила велики корак у свету филма и ликовне уметности, пре свега, са јасно дефинисаним савременим идентитетом под којим је окупила своје уметнике и људе из света културе. Уз то, ова велика земља која је економски самоодржива, има велику традицију , бар кад је о ликовној уметности реч. Али, оно што је најважније, уметници Румуније су после пада Чаушескуа, а нарочито после уласка у ЕУ, показали задивљујућу слогу да превазиђу разлике којих наравно има, и да остварују идеју да афирмација културе и уметности буде њихов заједнички циљ. И у томе су веома успешни.

Зашто нама, овде, не полази за руком да постигнемо то јединство у остварењу неког циља?

Не бих се упуштао у анализу шта нам то недостаје да постигнемо то тако неопходно јединство у постизању добрих резултата. Покушавам да схватим зашто не разликујемо традицију или традиционалну баштину од савремености, зашто стално живимо са Теслом, Миланковићем и Андрићем, а не са савременицима. Да ли ми заиста имамо свест и сазнање о томе ко су наши славни савременици?

Ми смо народ који има многе добре особине, али наше понашање је често у нескладу са тим. Ми смо лајави и надобудни, углавном када не треба и тамо где не треба. Уображени смо без икаквог фундамента, а они људи који би имали због чега да буду уображени, то углавном нису. О себи мислимо све најбоље, а пре свега нисмо добри сами за себе. То се најпре види какав нам је амбијент у коме живимо, то је наше прво огледало.

Траје ваша изложба у Галерији Зехзиг у аустријском граду Фелдкирху? Спремате нове?

То је галерија са којом сам недавно почео да радим. У Бечу сам почео да излажем пре више од 20 година. Аустрија је била мој први степеник у интернационалној каријери и увек јој се радо враћам.

У припреми је, за јануар, изложба мојих нових слика у париској Галерији Соберинг. За пролеће 2020. планирана је изложба мојих радова у београдској галерији Лауфер арт, а моја прва самостална изложба у Лондону у Галерији Данијел Бењамин биће у септембру 2020.

Радим такође на врло занимљивом и узбудљивом пројекту са шпанском театарском групом La Fura dels Baus. Реч је о поставци Пасторале за Планету, посебном извођењу Бетовенове Шесте симфоније, познатије као Пасторала, у сарадњи са Инсула оркестром и диригенткињом Лоранс Екилбе из Париза и La Seine Musicale, нове концертне дворане на париском острву Сеган, где ће бити и прво премијерно извођење крајем фебруара 2020. На стотине мојих цртежа биће оживљено и анимирано, изведени су сценографски елементи по мојим нацртима, а сам спектакл у свом наративу представља једну другу слику односа човека према природи, драматичност света у којем живимо, подсећање на величанствену хармонију живог света који смо наследили као једна од врста, на њену крхкост, на неизвесну еколошку будућност и на нову свесност која може отворити двери неке нове оптимистичне ере.