О Марку Аурелију
Или: ако је цар и филозоф Марко Аурелије, у ствари, јеванђелиста Марко, зашто вам је онда чудно што смо, управо, ушли у 891. годину
Док Срби још увелико честитају једни другима Нову 2020. годину, дотле сам успео да израчунам да, заправо, живимо у – 891. години! И, немојте да ме терате да вам, у ситна црева, објашњавам како сам стигао до тог епохалног резултата! Рећи ћу вам само, угрубо, да сам установио две крупне „крађе векова“које у збиру чине 1.100 непостојећих година! Јер, ако у старим српским летописима пише да је „цар Немања унук цара Константина“онда се прави „рупетина“од 800 година у српској, па и европској, средњoвековној историји.
И, пази, мајковићу, шта су смислили! Као, „Немања је 52. краљ Србије“, а „Константин је 52. цар Ромејског царства“тако да се види и из летећих тенкова мог Алека да је посреди велика превара! Морали су ту „крађу векова“вештије да изведу, а имали су времена пошто у она времена није било ни интернета, ни Фејсбука, ни портала... А писао сам вам да су између Александра Великог и Клеопатре уденули непостојећу династију четрнаест Птоломеја коjи су, шатро, владали 297 година, колико има од Александровог до Клеопатриног рођења, само да би сакрили да су ово двоје славних, заправо Исусови родитељи...
Причам све ово, у четвртак, после сахране Томе Џаџића на Новом гробљу, а његов млађи син Гордан ми каже: „А што се толико замлаћујеш ’крађом векова’. Још Марко Аурелије је рекао да, ако би се писала историја космоса, за историју људског рода било би места, тек, за једну реченицу. Тако да је, заиста, неважно да ли смо у 2020. или 891. години!“
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, упушта се у овај разговор: „На гробљу се, обично, покрећу озбиљне теме и, на први поглед, Марко Аурелије, римски цар филозоф је у праву. Али, чуди ме да му је, као гностику, промакло да је сваки човек Његошева ’луча микрокозма’, то јест, микрокосмос и да се он не може, баш, описати у једној реченици. Ево, знам да би ти, мој дечаче, могао да напишеш читав роман о само једном дану проведеном у твом Видову“.
И, заиста, само за један дан проведен у Видову, насвирао бих роман од триста страница! Јер, ветар ми је, рецимо, оборио капијицу од тора у коме почива мој храст, запис дрво. Ваљало је капијицу подићи, учврстити, променити јој шарке и рајбер. Ах, колико би ми само страница романа требало да опишем чишћење Видовог храма кога су напали стршљени и мрави, па изнети лишће које је ветар нанео, истрести пиротске ћилимчиће који леже поред Видових ногу. У Нојевој лађи, хвала богу, није било посла, и она стрпљиво чека дане Великог Потопа?! И да ли само у једној реченици, мој Марко Аурелије, могу да се опишу чари овчије пљескавице Код Горче, доле у Белој Паланци, па црно вино код Наташе у Брвнари и еспресо и топло млеко са медом у Колориду! Како у једној реченици описати промоцију Веронике у Нишу на којој сам од моје Каћуше, иначе жене нишког Путина, добио брош, дивног сребрног лептира, а који вреди више од Шојгуовог прстена на руци мог Мајора. Елем, сетила се прелепа Каћуша да сам јој на врелу у Мокри причао како сам изгубио сребрног лептира кога ми је поклонио мој имењак из 63. падобранске, ех, мој Марко Аурелије...
Шетам, у прошли четвртак, са Александром и Веком поред Савског језера на Ади Циганлији. И, из чиста мира, Века каже да му се све више чини да је „цар Марко Аурелије, у ствари, јеванђелиста Марко“!
Ту се и моја Црна, прво, згране а онда замјауче: „Слажем се да је цар Марко Аурелије, у ствари, јеванђелиста! Јер, ком би се писцу дизала онолика црква и то у Венецији! Бајдвеј, и мени се чини да су цар Трајан, с почетка првог века и цар Константин из четвртог века, браћа близанци и то сијамци! Него, ајд`, срећна вам нова 891. година!“