Милан Ћулибрк Србија до Месија
Колико су нас само затупили када скоро никоме није засметало - ма шта засметало, скоро нико није ни приметио ишта чудно у признању америчког амбасадора у Србији Ентонија Годфрија да је у емисију Хит твит на Пинку дошао на позив - премијерке Србије Ане Брнабић?! Не, дакле, на позив ауторке емисије. Није амбасадора позвао ни њен уредник, чак ни власник Пинка Жељко Митровић. Позвала га је лично председница Владе. Као да га позива у сопствену кућу. Хмм, па то је то. Позвала га је као у рођену кућу. И зваће и убудуће кога год буде хтела.
А кад на телевизију са националном фреквенцијом може кога хоће да зове премијерка коју бије глас да је пристала на улогу „фикуса“, можете само замислити шта све може у Србији Александар Вучић. Биће да управо због тога неки државни функционери реагују као да имају Павловљев рефлекс. Па, мислите ли да је несрећном државном секретару у Министарству правде Радомиру Илићу самом пало на памет да закључи како тобоже није у реду да оно што може Емануел не може Александар? Те да би, васељенске правде ради, Вучићу требало омогућити све оно што може и Макрон. Као прелазно решење, док не буде могао све што могу Владимир Путин, Доналд Трамп, Си Ђинпинг или бар Реџеп Тајип Ердоган. Или да му се једног дана, што да не, омогуће иста овлашћења као Ким Џонг-уну.
Испоставило се, међутим, да је Радомир Илић, попут петла који рано закукуриче, мало претерао. Или само уранио. Али, за разлику од певца, Илић сасвим очекивано није завршио у „лонцу“. Није он кукурикнуо кад се њему кукурикало. Неко му је шапнуо кад да се јави. Када се видело да се то многима баш и није свидело, до даљег
је стопирана идеја да председник Србије сам поставља судије и тужиоце. Уосталом, и без такве законске одредбе многи су уверени да овде важи принцип - кадија те тужи, кадија ти суди. Зато је као мелем на рану 28. јануара дошло саопштење Високог савета судства који изражава „озбиљну забринутост због понашања и изјава високих државних функционера, којима се у јавности ствара неповерење у правосуђе и руши ауторитет суда и судија“, чиме се „подрива Уставом загарантована подела власти“.
Колико смо слуђени мало ко је приметио било шта нелогично и када је, после противљења дела опозиције да се изборни цензус смањи са пет на три одсто, Вучић упитао: „А које ће им право тиме бити угрожено, што неће моћи да кажу - погледајте СНС има 60-65 одсто мандата, СПС још толико, а остали готово да не постоје?“Мада, реално ту и нема баш много разлога за чуђење. Понекад ми се, гледајући телевизије са националном фреквенцијом, чини да СНС сам има 120-130 одсто подршке.
Са занимањем сам, али узалуд, ових дана очекивао још једну тужбу за плагијат. Овога пута на рачун Милоша Вучевића, градоначелника Новог Сада, који је изјавио да је „председник Вучић као фудбалска звезда Барселоне Лионел Меси“и да „нема логике да га, не знам због чега, заменимо на пола утакмице“. Драган Марковић Палма мудро је ћутао, иако је доскора тврдио да су Ивица Дачић и он „као Меси и Ћави Ернандес“. Палми је и боље да ћути. Не зато што је Ћави у међувремену окачио копачке о клин, већ да не испадне да у земљи која по многим параметрима спада у трећу европску лигу има превише „месија“.
Не би прошла недеља била комплетна без Горана Весића који тврди да ће у наредних пет година у борбу за чистији ваздух у Београду бити уложено 6,5 милијарди евра! Ако још ико верује Весићу, то би значило да ће сваки дан само за чистији ваздух бити уложено 3,56 милиона евра. Или 150.000 евра на сат. Не сумњам да би Весић могао да потроши и више, само да му се дају одрешене руке, али нам је остао дужан да одговори на питање одакле му толики новац. Искрено, одговор не очекујем, јер он је већ толико пута остао дужан Богу и народу.
Весићева математика заинтригирала је и Вељка Јозића, који је на свом твитер-налогу написао: „Члан Удружења књижевника Србије Горан Весић нас уверава да ће у наредних пет година у Београду бити посађено пет милиона стабала. То значи милион стабала годишње. То значи 2.740 стабала на дан. Ако буду садили и ноћу, то је 114 стабала на сат. За десет минута - 19 стабала. РЕАЛНО!“
Па да, а ко је мислио да је реално да неко попут Весића буде практично градоначелник Београда? Можда није реално, али је могуће!
Палма је својевремено Дачића и себе упоредио са фудбалерима Барселоне Месијем и Ћавијем. Милош Вучевић сада за Вучића каже да је као Меси. Откуд толико „месија“у земљи која по свему спада у трећу европску лигу