ИЗЛАЗАК НА ВЕТРОМЕТИНУ
Интензивно се ради на томе да се врли нови свет у који ће Британија закорачити пропагандно представи као неисцрпно царство могућности. Реалност, наравно, није тако ружичаста
УДаунинг стриту ће бити уприличен лајт-шоу чији део ће, пројектован на зид зграде на броју 10, чинити и часовник који ће одбројавати преостале сате и минуте; у оптицај ће бити пуштена прва три милиона комеморативних кованица од 50 пенија; на Парламент скверу вијориће се државне заставе, а владине зграде у Вајтхолу биће осветљене црвеним, белим и плавим светлима.
У десет увече нацији ће се обратити премијер Борис Џонсон; сат времена касније, док у највећем делу континенталне Европе већ буде избијала поноћ на прелазу из 31. јануара у 1. фебруар, одбројавање ће бити завршено: Велика Британија ће, 47 година и један месец након што је постала чланица тадашње Европске економске заједнице, званично иступити из чланства у Европској унији.
И то ће, мање-више, бити то: јутро неће „промијенити све“. Првог фебруарског дана споразум о британском иступању из ЕУ ступиће на снагу и Британија више неће бити део европског клуба; али ће до краја године, када истиче прелазни период, и даље морати да се придржава клупских правила - што значи и да поштује одлуке Европског суда правде, те доприноси заједничком буџету. Биће, додуше, најзад слободна да преговара с трећим земљама о склапању билатералних трговинских споразума, али ће приоритет остати постизање таквог споразума с Унијом: на размену с њом отпада практично половина укупне вредности британске трговине - 48 одсто у 2018, 49 одсто у 2019. години. У противном, ако споразума до истека 2020. не буде - а изгледи да га буде су слаби, првенствено зато што је у питању исувише комплексна материја да би се у тако кратком року завршио толики посао - земља ће се 1. јануара 2021. ипак суочити с „тврдим“Брегзитом, без уређених трговинских односа с ЕУ и свим могућим практичним проблемима које ће то моментално изазвати, при чему су царине, квоте и друге трговинске баријере које би у том случају биле подигнуте тек врх леденог брега.
Ризик од оваквог исхода би се дао избећи да је Џонсон спреман да, најкасније до 1. јула, затражи продужење прелазног периода за још годину или две, на шта има право; али не само да је он сам изричит да продужења неће бити, него је влада у међувремену предузела кораке да ту могућност и законски елиминише. Ово очито за циљ има да се на ЕУ изврши притисак да трговински споразум буде склопљен и потписан већ до краја године, али је вероватније да ће, уместо тога, бити постигнути само парцијални договори о неким приоритетним сегментима будућих трговинских односа, док би остала питања била решавана накнадно. (Ако се договор не постигне на време, Британија ће, све док споразум с ЕУ не буде ступио на снагу, своје трговинске односе с њом морати да темељи на, по њу неповољнијим, прописима Светске трговинске организације.)
Проблем није само у томе што је времена за благовремено постизање трговинског споразума премало. Додатну сметњу представља то што британска влада не намерава да у преговорима о његовом склапању нужно следи правила и стандарде ЕУ како би се до договора брже и лакше стигло, већ најављује одступања од тих норми. Питање је стога колико је далеко Лондон у том смеру спреман да иде. Министар финансија Саџид Џавид најављује да ће одступања свакако бити, али само тамо где је то сврховито; министарка унутрашњих послова Прити Пател тврди, међутим, да ће одступања бити значајна, упркос томе што из ЕУ стижу јасна упозорења да ће то знатно умањити изгледе за потписивање свеобухватног трговинског споразума.
Осим тога, нису трговински односи с ЕУ једино што треба поставити на нове основе: ваља се усагласити још око много тога другог, од координације на плану полицијске сарадње и опште безбедности до, рецимо, патентирања и одобравања лекова. За све то такође треба времена.
Свеједно, Џонсон и његови министри настоје да креирају слику према којој је сам датум формалног иступања из Уније тренутак којим започиње нова ера. Као што се и делимично модификован споразум који је Џонсон испословао домаћој јавности продаје као повољнији од оног који је постигла Тереза Меј (па премијер тако и даље негира како ће између Северне Ирске и остатка Британије бити успостављене царинске контроле - какве оригинални документ није предвиђао - док ЕУ објављује мапе на којима су уцртани будући контролни пунктови), тако се интензивно ради и на томе да се врли нови свет у који ће Британија закорачити пропагандно представи као неисцрпно царство могућности које се земљи отварају. Реалност, наравно, није ни изблиза тако ружичаста, у шта ће се влада у Лондону уверити кад крене у преговоре о склапању трговинског споразума са, на пример, Сједињеним Државама, чија се преговарачка тактика под Доналдом Трампом своди на претње високим царинама и сродне видове економских уцена. Да се и не говори о притисцима да се у тим преговорима пристане на знатно ниже америчке стандарде безбедности намирница, радничких и потрошачких права, итд. од оних на снази у ЕУ, те онима политичке природе - притисцима којима је, сада када више нема Брисела да јој чува леђа, Британија већ изложена, као по питању даљег коришћења или одбацивања 5Г технологије кинеског гиганта Хуавеја (влада је ове седмице изабрала компромис: технологија кинеске компаније ће и даље бити коришћена, али уз ограничења).
Шта тек рећи о теже самерљивим и мање предвидљивим политичким импликацијама Брегзита? За разлику од оних економских, које ће макар делом моћи да се сагледају већ идуће године, политичке последице - осим оних које су већ наступиле након децембарских избора - теже је антиципирати. На унутрашњополитичком плану, тријумф Конзервативне странке Џонсоновој влади јесте дао одрешене руке практично до краја петогодишњег мандата: главна опозициона странка, Лабуристичка, још задуго се неће опоравити од катастрофе коју је доживела, па ту до даљег не треба очекивати значајнија дешавања. Али велики изазов за Џонсона - не у наредних годину - годину и по, али на дужи рок извесно - представљаће Шкотска национална партија (СНП), која захтева одржавање новог референдума о независности Шкотске, након што су на оном одржаном 2014. заговорници напуштања Уједињеног Краљевства поражени.
Џонсон, коме као премијеру припада право да такав захтев прихвати или одбије, искључује сваку могућност давања сагласности за одржавање још једног плебисцита, сматрајући да је онај претходни питање независности Шкотске скинуо с дневног реда за читав један нараштај. Уколико, међутим, у Шкотској већ деценију владајући СНП на изборима за тамошњи парламент у јуну 2021. оствари изразито добар резултат (сада у њему има 62 од 129 места, док у британском Доњем дому после децембарских избора држи 47 од укупно 59 места резервисаних за шкотске посланике), притисак за одржавање новог референдума могао би вишеструко да порасте - као и изгледи да овог пута има другачији исход. Главни аргумент СНП је да се изласком из ЕУ ситуација суштински мења у односу на стање из 2014, јер тада ником није падало на ум да би Британија могла да се одлучи на такав корак; будући да је јасна већина Шкотланђана за чланство у ЕУ, сматрају у овој странци, грађанима овог дела земље би требало дати нову прилику да се изјасне о овом питању. Посебна - и то огромна - прича су потенцијално драматичне последице које би Брегзит могао да има по ситуацију на Ирском острву, у широком распону од могућих економских поремећаја, преко забринутости за опстанак мировног споразума којим су 1998. окончане године терора у Северној Ирској, па све до још далеке, али све лакше замисливе перспективе уједињења с Републиком Ирском и, самим тим, круњења Уједињеног Краљевства.
Rule Britannia? Срећно вам било...
Британија од 1. фебруара више неће бити део европског клуба; али ће све до краја године и даље морати да се придржава клупских правила