НУЖНОСТ СЕЋАЊА
Понекад се чини да свет никакве поуке није извукао из онога што се десило у Аушвицу. Олако се изналазе квазинаучна и историјско-политичка оправдања за оно што је чињено, а посебно забрињава све већи број организација које поново заговарају нетолеранцију према свему што је различито, а то је само први, почетни корак ка злу
Међународни дан сећања на жртве Холокауста обележава се од 2005. Било је, дакле, потребно да прође 60 година да се донесе одлука о обележавању дана сећања на жртве највећег људског посрнућа понора у који је човечанство било пало, понора Холокауста који не смемо никада заборавити.
Подсећања ради совјетска армија је 27. јануара 1945. ослободила Аушвиц, затекавши у том земаљском паклу око 7.500 преживелих логораша, међу којима и неколико стотина деце, смештене у монструозном „Менгелеовом зверињаку“, у коме су вршени најстрашнији злочини под плаштом тзв. медицинских експеримената. Треба истаћи и да је главнина есесовских трупа дан раније већ била напустила Аушвиц, одводећи, притом, на један од најпогубнијих маршева смрти око 60.000 заточеника, од којих више од половине није ни стигло до својих нових одредишта – концентрационих логора који су још увек били ван домашаја савезничких снага.
Мора се рећи и да је јеврејски народ (поред милиона Руса, Пољака, Рома, Срба) био највећа, најмногобројнија жртва и да је шест милиона недужних, потпуно невиних, ни за шта и никоме кривих људи, Јевреја, страдало у свеопштем лудилу нацистичке идеологије која је разарала саму суштину људског бића. Од тога, милион деце испод 14 година старости.
Ове бројке и чињенице, од којих застаје дах, немогуће је, заиста немогуће, рационално објаснити и прихватити и не могу се икада и икако оправдати, без обзира на сва религијска или филозофска учења, политичку коректност, историјске околности и/или потребу да се (заједничка) прошлост остави по страни зарад (заједничке) будућности.
Аушвиц је постао симбол страдања, симболички жртвеник планете, симбол Холокауста и геноцида, обједињујући уједно и Треблинку, Хелмно, Белзец, Мајданек, Собибор, Равенсбрик, Штутхоф, Јасеновац и још десетине нацистичких концентрационих логора у којима је човек, заслепљен мржњом према другом и другачијем, а такође људском, успео да порекне и човека и Бога, и сва достигнућа у развоју људског рода у претходних 20 векова.
Данас, 75 година касније, понекад се чини да свет никакве поуке није извукао из онога што се тамо и тада дешавало. Олако се изналазе некаква квазинаучна и историјскополитичка оправдања и тумачења за оно што се догађало, за оно што је тада и тамо чињено, при чему посебно забрињава све већи број оних, пре свега политичких, организација које поново заговарају нетолеранцију према свему што је различито, што је друго и другачије. Није мали број ни оних организација или група које нису основане из политичких разлога, а које кроз своје програме и практичне мере и поступке заговарају, па и у пракси врше, најразличитије облике дискриминације, што је – историја нас томе више него очевидно учи – само први, почетни корак ка злу чију смо бесконачност и ирационалност спознали понајбоље управо у Аушвицу.
Почне као реч, наизглед безазлена, понекад, привидно, чак и добронамерна, забринута, посвећена неком вишем циљу, општем добру – а заврши у бодљикавој жици или пећи крематоријума. Почне као некаква законска одредба – а заврши у потпуном безакоњу и хаосу, у коме је једно законоправило – мржња. Има облик каквог-таквог система, а заправо је одсуство икаквог правила, заправо је тотално и свеобухватно негирање, рашчовечење, порицање свега људског. И свега божанског, за оне који су верујући. Управо стога – није довољно сећати се онога што је било само када нам то налажу прилике, датуми или поводи – јер је то најизвеснији начин да то, чега се сећамо, заправо заборавимо и, симболички, тим заборавом – још једном починимо оно што је већ учињено. Много је опасније што заборав може довести до тога да се све то понови, опет, свима нама, људима, људима-злочинцима и људима-жртвама. Наше сећање мора бити свакодневно, мора бити заиста свеприсутно и у сваком понаособ. Зато што је то наша обавеза, дуг и почаст оним милионима људи који су нама пружили шансу.
Није довољно сећати се онога што је било само када нам то налажу прилике, датуми, јер је то најизвеснији начин да то, чега се сећамо, заправо заборавимо, а најопасније је што заборав може довести до тога да се све то понови