КОШАРКА И ЊЕГОВО ЈЕЗЕРО
Ако је за икакву утеху, Брајант ће горе, заједно са Драженом и Жућком, имати страшну екипу за баскет
Унедељу увече ушао сам насмејан у чудни црвени такси након што сам с клинцима одгледао бескрајно забавни филм Дулитл. Нисам честито ни сео, кад ми је возач сасуо у лице: „Погинуо Коби Брајант.“Може бити да сам га пресекао погледом „кога бре ти зајебаваш“, суперхероји не умиру ни у најлошијим Марвеловим адаптацијама, па ни Дулитл не може да умре, тек возач је брже-боље на телефону отворио некакав портал на коме је ударна вест била она о погибији Кобија и његове тринаестогодишње ћерке Ђијане. Клинац који га не памти баш најбоље као играча питао ме је је л’ био добар. „Као Леброн сада, само још мало бољи“, једва сам процедио.
Ништа ми више није било забавно, осим што сам напето ишчекивао да неко демантује ову језиву гласину. Па неки безвезни сајт је недавно објавио и да је погинуо бивши кошаркаш Партизана Милт Паласио, да би се кроз пар сати испоставило да је то лажна вест. Време је успорило, а уместо демантија стигла је потврда да је Коби страдао.
Прво што ми је пало на памет била је 1996. када је Џери Вест, генерални менаџер Лејкерса након драфта одлучио да Владу Дивца пошаље у забит Северне Каролине у замену за 17-годишњег клинца, неспорно талентованог, али и без гарантног листа да ће постати један од највећих до сада. Била је то година у којој је у финалу Олимпијских игара у Атланти Жарко Паспаљ држао час кошарке Карлу Мелоуну, Џордан након двогодишње паузе кретао са својим Булсима по ново прстење, Клинтон освојио други председнички мандат, убијен репер Тупак Шакур, а Београд шетајући због покрадених избора поново постао свет.
Мој однос према Брајанту, а верујем и већине овдашњих кошаркашких фанатика, кретао се између две крајности. Нисам га подносио када би прегазио моје Никсе, најшармантније губитнике, у Медисон сквер гардену и граду где се игра најбољи улични баскет на свету. Посебно ми се замерио што је уз Шекила О’Нила онемогућио „српски Сакраменто“да са Дивцем и Пеђом Стојаковићем освоји НБА лигу. Запамтио сам му оних 30 поена у епском финалу прве и пете утакмице финала Запада баш против Кингса. Истовремено, бескрајно сам се дивио његовом богомданом таленту, фанатичној радној етици и спортском безобразлуку.
Да, истина је да је одмах кренуо у чарке са О’Нилом око тога чији ће Лејкерси бити тим, да би га након три узастопне титуле прогнао у Мајами како би доказао да то исто може и без њега. Тачно је да је у финалу 2001. с осмехом унесрећио родну Филаделфију. Нико не може да оспори да је бесомучно „крао“од Џордана, али ни да је оно што је радио на терену нешто најближе чудесима која је изводио Мајкл. Инстинктивно сам препознавао да овај кошаркашки Макијавели не прави ама баш никакву разлику између утакмице и живота.
А када то схватите, онда су његових пет НБА титула, две златне олимпијске медаље и небројена индивидуална признања тек само статистика. Много већу тежину имају речи Меџика Џоносона из 2016. када је након Кобијевог повлачења казао да је Брајант највећи играч у историји Лејкерса. И то поред Чемберлена, Џабара, Веста, Бејлора, Вортија, Гудрича… Е, то је већ нешто. Баш као што је нешто и Оскар за анимирани филм Драга кошарко у коме се на дирљив начин опростио од игре у коју је био заљубљен читав живот.
Неколико дана након уласка у онај такси, ствари су постале неминовне. Бар ми са ових простора то знамо. Били смо скамењени када су на сличан начин отишли Жућко и Дражен. Ако је за икакву утеху, Брајант ће горе имати страшну екипу за баскет. А оно време које је у недељу успорило је, знамо то, релативно. И Жућко и Дражен су успели да га преваре чим их не заборављамо.