СВАКИ ДАН У ГОДИНИ
Књижевник Уве Јонзон у свом ремек-делу детаљно описује живот своје главне јунакиње у форми дневника, од августа 1967. до августа 1968, суочавајући њену нову њујоршку свакодневицу са сећањима на родну Немачку
Дуги таласи надиру искоса на плажу, заобљују грбине преплетених мишића, подижу дрхтаве кресте које се обрушавају кад су најзеленије. Напети превој, већ избраздан белином, обавија кружну ваздушну дупљу, коју јасна маса мрви, као да се ту ствара и разара нека тајна. Талас у распрскавању руши децу са стопала, завртложи их, простре преко шљунчаног тла. С оне стране запењене силине, валови преко својих леђа вуку пливачицу за испружене руке. Ветар нервозно лелуја, под таквим млитавим ветром Балтик је прелазио у пљускање. Реч за кратке сударене таласе Источног мора била је укољице.
Село лежи на уском појасу земље испред обале Њу Џерзија, два сата возом јужно од Њујорка. Општина је оградила широку пешчану плажу и продаје странцима приступ за четрдесет долара по сезони, на улазима дрежде униформисани пензионери и погледом шарају по одећи гостију тражећи значку-пропусницу. Атлантик је отворен за обитаваоце летњиковаца удобно посађених, испод многоугаоних косих кровова, с верандама, двоспратним галеријама, шареним маркизама, на стеновите уставе високо изнад границе урагана. Тамнопута месна послуга попуниће сопствену цркву, али црнци овде не могу да купују куће или унајмљују станове, или да леже на белом крупнозрном песку. Ни Јевреји овде нису пожељни. Она није сигурна јесу ли Јевреји пре 1933. још смели да унајмљују у рибарском селу испред Јерихова, не сећа се табле са забраном из каснијих година. Овде је од пријатељâ позајмила на десет дана бунгалов на увалној страни. Људи из суседне куће преузимају пошту и читају разгледнице које дете шаље из летњег кампа за „dear Miss C.”, али сами устрајавају на ословљавању „Мисиз Креспал” и вероватно је сматрају неком католикињом ирског порекла.
Ге-зи-на Крес-па-лица Слетила јој постолица
Небо је већ дуго ведро, плаво и белих облака, линија хоризонта магловита од испарења. Светлост притиска очне капке. Између скупих лежаљки и прекривача доста је плаже слободно, речи из разговора у околини као из неке прошлости продиру у сан. Песак је још тежак од јучерашње кише и лако се сабија у једре меке јастуке. Мајушни авиони вуку небом платнене траке с рекламама за пића и радње и ресторане. Још даље, изнад згуснуте гомиле спортских рибарских чамаца два џетпилота увежбавају оријентацију. Силовит талас обрушава се ударом тешког куршума и распрскава у праштавим шумовима какве увече производи сеоски биоскоп у филмовима о светском рату. Она се буди од појединачних капи кише и у већ потамнелој светлости опет види плавичасто поље шиндре на једном кровном нагибу као крзнасти сламнати кров у неком мекленбуршком пејзажу, на некој другој обали.
Општинској управи Рандеа код Јерихова. Као некадашња грађанка Јерихова и некада редовна посетитељка Рандеа, најљубазније вас молим за обавештење колико је летњих гостију јеврејске вере избројано у Рандеу пре 1933. Захвална за ваш труд.
Увече је плажа тврда од влаге, избушена шупљикама, и оштрије утискује крхотине шкољки у потплате. Таласи у завршници ударају у њене ножне чланке тако снажно да се често саплиће. Кад стане, вода јој у два налета извлачи тле под ногама, повлачи је за собом. После такве кише Балтик је на тле наносио мек, готово равномеран перваз. У трчкарању по плажи на Балтику, играли су једну игру у којој су деца ономе напред оно стопало које је управо подигао да искорачи квачила брзим ивичним ударцем за пету ноге која стоји, детету које је била она, и први пад био је непојмљив. Она хода ка светионику чији наизменичан блесак исеца све веће кришке из плаве сенке. Сваких неколико корака покушава да пусти да је талас обори из равнотеже, али више не може да нађе оно осећање између саплитања и судара са тлом.
Can you teach me the trick, Miss C.? It might not be known in this country.
На израелско-јорданском фронту поново се пуца. У Њухејвену, јављају,
грађани афричког порекла разбијају прозоре и бацају бомбе.
Следећег јутра најранији приобални воз за Њујорк креће с отвореног поља испред увале, инвалидна машина са заложним плакетама испод имена фирме. Јаков никада не би пустио толико запуштене вагоне с ранжирног колосека. Избраздани прозори уоквирују слике, бело офарбане дрвене куће у сивој светлости, приватне марине у лагунама, напола будне терасе за доручак под тешким сенкама крошњи, речна ушћа, последње призоре мора иза молова, сцене минулих летовања. Јесу ли то била летовања? У лето 1942. Креспал ју је у Гнецу ставио у воз за Рибниц и објаснио јој како да иде од станице до луке. Била је толико пометена растанком, страх од путовања није јој ни пао на памет. Фишландски пароброд у рибничкој луци изгледао јој је као дебела црна патка. На изласку из Залског затона задржала је поглед на рибничком црквеном торњу, придодала онај из Корквица, онда напамет научила дине Нојхауса, током читаве вожње до Алтхагена окренута леђима како касније не би промашила повратни пут до железнице за Јерихов. У лето 1942. Креспал је хтео да склони дете с пута. Себи с пута, послао ју је 1951, на југоисток Мекленбурга, пет сати од Јерихова. Железничка станица Вендиш Бурга лежала је изнад града. С краја плавопешчаног перона видела се источна ивица Унтерзеа у поподневном мртвилу. Тек је на рампи приметила да ју је Клаус Нибур све време док је стајала неодлучна посматрао, без речи, лагодно наслоњен на гелендер, девет година старији него дете којег се сећала. Довео је девојку по имену Бабендерерде. Та је била од оних с нехајним осмехом, и Гезина је обазриво климнула кад ју је Клаус назвао по имену. Бојала се такође да он зна зашто је Креспал хтео да неко време не буде у Јерихову. Тешко да је то било летовање. Воз се без журбе котрља ка трговима малих градова, путници у канцеларијским оделима излазе из сумрачја под крововима, сваки са својом актовком, и лежу да одспавају на спуштеним седиштима. Сад сунце палаца изнад слемена кућâ, баца шаке пуне светлости преко ниског поља. Локална железница из Гнеца за Јерихов водила је мимо удаљених села, станице су биле црвени балвани са забатним крововима од тера, пред којима је чекало нешто људи с торбама за куповину. Ђаци путници распоређивали су се по перонима тако да су испред Гнеца сви били окупљени у трећем и четвртом купеу иза пртљажног вагона. На тој деоници Јаков је учио железницу. Јаков у црној кецељи гледао је из своје кочничарске кабине тако стрпљиво на групу виших школараца као да не жели да препозна Креспалову ћерку. С деветнаест година можда је још разликовао људе по њиховом социјалном положају. Од кужних рђастих мочвара Њу Џерзија преко мостова на штулама, воз се клати улазећи у Палисаде и силази у тунел испод Хадсона према Њујорку, и она већ дуго стоји у низу викенд излетника и излетника једнодневаца у средишњем пролазу, искорачујући с времена на време половином стопала, спремна за трку ка вратима вагона, ка покретним степеницама, ка лавиринту грађевинских конструкција на станици Пенсилванија, у западну линију подземне железнице, у линију за Флашинг, на покретне степенице ка излазу из плаве куполе на угао 42. улице код станице Гранд централ. За свој сто не сме да стигне са закашњењем дужим од сата, и то сат прекасно само данас, после годишњег одмора.
21. август 1967, понедељак
Разведравање у Северном Вијетнаму омогућило је ваздушним снагама нападе северно од Ханоја. Морнарица је из авиона бомбардовала обалу и испалила гранате од осам цола на демилитаризовану зону. На југу су оборена четири хеликоптера. Немири у Њухејвену наставили су се јуче праћени паљевинама, разбијеним излозима, пљачком; ухапшено је још 112 лица.
Поред стуба наслаганих новина чека мала посуда од кованог гвожђа, пред коју се истура искривљена рука продавца и пре него што она стигне да убаци новац. Човек гледа непријатељски, нису му једном уграбили новац са отворене улице, у пролазу.
За то су мени разбуцали врат, госпођо моја.
Леш оног Американца који се претходне среде увече није вратио у свој прашки хотел нађен је јуче по подне у Влтави. Мр. Џордан, стар 59 година, био је сарадник јеврејске организације за техничку помоћ JOINT. Хтео је да купи новине.
Дно кањона Авеније Лексингтон је у сенци. Сећа се таксија који се изјутра гурају на коловозу, заустављени у скретању светлом семафора, чије црвено пешаци могу да искористе за прелазак преко источне једносмерне улице, на чијем зеленом смеју да осујете кола која чекају. Није оклевала да крене на знак за забрану. Долази овамо од праисконских времена, приљубљених лактова, пазећи на ритам суседа. Склања се пред слепим просјаком, који звецка испруженим лончетом, који озлојеђено ропће. Опет га није разумела. Још хода сувише споро, поглед јој лута, забављена је повратком. Откако је отишла из града, између прозора високих торњева виси завијање сирена, које нараста, сплашњава, разуздано се пролама из удаљенијих блокова. Из попречних улица искоса удара ужарено контрасветло. С очима на заслепљујућем цементу, пролази поред фасаде од црног мермера, чије огледало затамњује боје лица, лакираног лима, балдахина, кошуља, излога, одеће. Скреће у бело светло једног ходника, из којег се у отворен простор испарава амонијак, угриз по угриз све даље од уских еластичних врата. За тај улаз знају само запослени.