НИ ЈЕДАН ОД ПЕТ МИЛИОНА
Сви НИН-ови саговорници слажу се да у овом тренутку, непуна три месеца пре избора, све што ради опозиција више личи на међусобну борбу за првог опонента него на покушај да се Александар Вучић скине са власти
Покрет 1 од 5 милиона извиждан је на 60. суботњем протесту у Београду, што је потврдило сваку слутњу да је ултиматум који су поставили Новој странци и Странци модерне Србији гледе изласка на изборе био још један од бројних незрелих и несврсисходних потеза који долази из опозиционог блока. Незрелих и несврсисходних, разуме се, ако се жели постићи прокламовани циљ – снажан бојкот који ће уздрмати легитимитет или у ширем смислу укрупњавање подршке идеји борбе против СНС режима.
Штавише, последња „објава рата“није поново чак ни поделила опозицију, јер готово да нико сем представника овог Покрета, до самог краја изузетно тајанствених, није одобрио
нити разумно бранио овај потез, али се на подршку грађана поново одразила негативно из различитих мотива који произлазе из једне од три теорије тумачења тог потеза.
Према једној, до такве одлуке довела је међусобна свађа унутар Покрета, а према друге две они су, заправо, изманипулисани. Проналазе макар и неартикулисане изговоре да
изађу на изборе и у кампањи агитују за бојкот као најбоље решење. Или, да збиља изађу на изборе и у локалним срединама заузму места опозиције, чији би део тако, ипак, био и у институцијама, иако су формално изборе бојкотовали.
Због сукоба које је у јавности крајем прошле године изнела Јелена Анасоновић, једна од оснивача Покрета, пре тога активисткиња Левице Србије, а потом критичарка начина на који се воде протести - почев од тих тврдњи да су политичари преузели протесте и да одлукама Покрета тежи да управља Драган Ђилас - тај Покрет се колоквијално назива и омладином СзС.
Од главнице опозиције Вучић је до сада добио неколико ултиматума, а свакако најчувенији је онај с пролећа у коме је захтеву за смену премијерке, председника и неколико министара дат рок од 30 дана, после кога је требало да се догоди велики протест у Београду. И догодио се, до тада највећи, али, ипак, мањи од митинга који је организовао СНС. Пропале су потом и бројне акције попут камповања испред Председништва и блокаде РТС испред чије зграде је у знак подршке опозицији дошло свега неколико десетина људи. Насилни упад у РТС, који је предводио Бошко Обрадовић уз присуство других лидера, наишао је наравно на јавну осуду.
Последњи по суштини бесмислен (нарочито након што се бојкоту придружио рејтиншки утицајнији ПСГ), а по форми радикалан потез стигао је у тренутку већ подигнутих тензија унутар опозиције, унутар и међу странкама СзС и када се недостатак поверења међу лидерима тих странака већ толико оголио да се и сви НИН-ови саговорници слажу да борба против власти Александра Вучића у овом тренутку више личи на међусобну борбу за његовог првог опонента.
Прозвани Зоран Живковић одмах је одговорио и да је очигледно да „деца имају газду“од кога треба да траже објашњење шта су заправо хтели да кажу. То би, по његовом суду, могао бити или Вучић, или Вук Јеремић, или Ђилас. Председник Нове странке од почетка се залаже за две колоне - националну и проевропску чија би заједничка била борба против режима. „Све друго је потцењивање бирача који знају да ја не могу да будем у колони с човеком који тражи укидање аутономије Војводине“, каже Живковић.
За своју стару тезу о томе како ће Вучић имати корист од бојкота, Живковић види потврде и у последњим дешавањима. „Бојкот не доноси ништа. Под још горим условима опозиција је изашла на изборе 1996. и победа у 25 општина и градова није била помоћ, него шамар Милошевићу. Бојим се да су сви председници странака које бојкотују изборе бојкот видели као избор за лидера опозиције, а не борбу против Вучића“, објашњава Живковић за НИН.
Кад је видео „јовањица“наступ младих гардиста из 1 од 5 милиона, самостални посланик Ђорђе Вукадиновић био је „срећан и поносан што није написао тзв. Споразум са народом“(како је написао на Твитеру). За НИН објашњава да су се у међувремену његове сумње обистиниле и да се оне односе понајвише на недостатак толеранције на разлике у мишљењу и неприхватљиве уцене. Од самог почетка, иако добра идеја о заједничком наступу, којим би се одвојило жито од кукоља и с фокусом на неколико тачака у борби против режима током које би се делимично и привремено ставиле по страни међусобне разлике, Вукадиновићу је, каже, била сумњива због ургентности и крутости у договору око одређених формулација.
„Начин којим се то наводно желело постићи још тада ми је био споран. У јеку зимског протеста који је кренуо неочекивано успешно појављује се документ чије се потписивање захтева са, за мене, збуњујућом ургентношћу. И са образложењем да то организатори протеста траже од политичара. Нисам желео аусвајз да бих учествовао на протестима који су у сваком смислу били веома флуидни и свакако већ у рукама политичара. Та улазница требало је да легализује и легитимише учешће политичара, који су увелико већ били ту и то се знало“, каже Вукадиновић.
Други разлог због кога није потписао Споразум са народом је за Вукадиновића суштински - извесне формулације су биле растегљиве да би биле прихватљиве свима са којима се преговарало, а његове сугестије нису прихваћене - да се спољнополитичка оријентација Србије не третира једнаком важношћу као и поштовање Устава Србије. „У међувремену је позивање на тај документ постајало врста омче и средство притиска на потписнике, иако је већина њих, у мраку, на коленима потписивала папир, у ургентности због које су били убеђени да се ради само о форми која води до јединствености фронта. Наравно, потписници имају одговорност и ја их не правдам, али сам срећан што нисам међу њима јер је тај папир постао оруђе за постројавање. Осим тога, смета ми да се, у земљи у којој се доводе у питање па чак и крше закони и Устав на институционалном нивоу, тај документ представља светим.“
Паралелно с уценама, пред којима је и Живковић овај пут, иако их сматра неозбиљним, био у позицији да објашњава да је толико не-Вучићев да не постоји фотографија на којој му стоји ближе од 30 метара, рат у Демократској странци не престаје. Неистомишљеници унутар те странке, за коју се не неоправдано верује да је једина која у сваку заједничку акцију има могућност да уложи инфраструктуру диљем Србије, једни друге етикетирају сарадницима режима. Једне недеље због подвојеног става према увреди коју је Бошко Обрадовић упутио Драгољубу Мићуновићу, друге због питања која је омладина странке права и легитимна, треће због одлука које се доносе мимо странке, четврте због утицаја за који се претпоставља да Драган Ђилас има на руководство, о чему је НИН већ писао.
„Низ ствари у последњих годину дана довео је до тога да се рејтиншки опозиција није померила с места“, тумачи политички аналитичар Бобан Стојановић. „Кључни проблем је у томе што се они међусобно боре за бираче не схватајући да су веома далеко од било какве равноправне борбе против Вучића. Изузетно им је важно ко ће од њих бити већа фаца. Из тога настају проблеми и погрешне одлуке. И сам Савез и остатак опози
Поједини аналитичари већ сад саветују опозицији да одмах крене у потрагу за заједничким кандидатом за председничке изборе, који ће бити одржани за две године
ције немају конкурентне идеје, али се држе приче да немају услове да се надмећу идејама. То је добра тактика, али кошта ако се тога не придржавају међусобно.“
Стојановић верује да је позивање других да се нечему придруже свакако бољи пут од етикетирања издајником и оним који ради за Вучића. „То је изузетно штетно чинити и кад је у питању Нова странка, али није требало ни према ПСГ пре одлуке о бојкоту, а врло вероватно ни према ДСС. Међусобна искључивост ствара подељеност и код грађана, истовремено личне сујете политичарима не дозвољавају да се прихватају туђе одлуке.“
Вукадиновић каже да су манир да се извесни људи проглашавају непослушним, а идеје императивним и време које је протекло, као и односи у ДС, унутар СзС и последњи ултиматуми, потврдили да је боље и више фронтова него један, ако је лажан и присилан.
„Уз све разумевање, не могу да не приметим да је група посланика ДС изложена притиску и врсти јавног шиканирања, а да се то правда потребом за партијском дисциплином. Једно је како странка решава те проблеме, а друго како су критиковани са стране, ако је договор да нема мешања у односе унутар ДС. Сигуран сам да је ДС поднео највећу жртву тог документа и самог бојкота, изнутра и споља. А то треба да забрине свакога коме је стало до демократије у друштву и размене мишљења.“
Објављујући да ће изаћи на изборе, јер је истекао рок од недељу дана Новој странци и СМС да објаве бојкот (прва је раније најавила да ће одлучити кад избори буду расписани, а друга да излази на изборе), Покрет је оптужио „све“, по њима је опозиција отела бојкот, а политичари који ратују на Твитеру све време „подржавају режим“. Саопштили су да предају протест, јер су сазнали да се делови бојкот-странака увелико припремају за изборе и да је бојкот обесмишљен и тако што су посланици наводно напустили Скупштину, а заправо само не седе у сали. Оптужујући опозицију да је почела да их гази, Валентина Рековић, представница Покрета, иако и сама видно скептична према могућности да добије посланички мандат, најавила је и да ће на изборима учествовати самостално као група грађана, без обзира на то што се у изборним условима ништа није променило. „Све је већ обесмишљено и прекршено, сви се они већ припремају за локалне изборе. Ми покушавамо да вратимо бојкот у парламент.“
Бобан Стојановић не види како би последњи гест Покрета 1 од 5 милиона било коме могао да донесе било какву корист, посебно не зачетницима протеста, ако би изашли на изборе. Сваки мотив или било која од поменутих варијанти је по њему бесмисленија због чињенице да тај Покрет не може прећи цензус, а из затечености других закључује да о томе није било договора. „Такву реакцију бих могао да разумем само да је СзС одустао од бојкота или да ПСГ није прогласио бојкот. Овако, ултиматум се односи на два најмања актера. Бојкот је механизам и циљ који свакоме од њих може да донесе корист и истовремено служи као уједињујући фактор, наравно уз озбиљнију политичку кампању.“
Након избора, према Стојановићу, свакако би требало да се наметне један лидер опозиције, макар зато што би одмах требало да се трага за председничким кандидатом, али он је сигуран да то не може да буде нико од тренутних, као и да су и они тога свесни.
Таквом сценарију недостаје још успех или релативни успех, излазност довољно ниска из ма којих разлога да би опозиција могла да прогласи успех бојкота, али свакако и политичка далековидост и вештина да се не ређају промашаји и не дају очигледно лажна обећања, какво је, на пример, да ће Вучић пасти месец дана након избора.
Одлука Покрета 1 од 5 милиона да изађе на изборе никоме неће донети корист, уверен је Бобан Стојановић, који мисли да то није био плод неког договора јер су сви затечени