САМ ПРОТИВ СИСТЕМА
Није имао страх ни кад је одлучио да прикупи податке о корупцији. Каже да то није био чин освете. Крик савести га је гонио. И није било тренутка у ком је желео да одустане. Био је уверен да ради нешто важно за цело друштво. Сам
Само је у једном моменту рекао: Људи су заборавили да буду људи. А онда је у другом показао разумевање и понудио оправдање за њих. Њих три хиљаде и двеста запослених радника Крушика у чије име је проговорио, од којих нити један, нула, није стао уз њега. Страх, несигурна егзистенција, логика „пази своја посла“. Тако је у Србији. Сад, па можемо да га тапшемо по рамену, склоњени у свој комфор и незамерање и показујемо га као једног од последњих. Људи. Последњег из цивилизације која и није богзна шта од момента када је изгубила савест. Знам да ће многи рећи, шта хоћеш…, али ипак, да запишемо - он је тај поред којег се види да ми и нисмо баш оно што мислимо да смо.
Ствари су код њега другачије, очигледно. И када га видите после 90 дана затвора и кућног притвора, тог нашег једног српског Асанжа, како стоји сам против система, видите га мртвог хладног наизглед, и, питате се - шта је проблем с тобом, човече. Зашто се не плашиш? Дај да на том лицу, помало мумифицираном добротом, видимо и то мало живости. Растреси се, човече! Овде си! Међу нама, зверима!
На свој рођендан, 28. фебруара 2014. добио је решење о премештају са радног места на ком је радио девет година. Пребачен је у производњу, да евидентира раднике који ујутру долазе на посао. Добио је канцеларију, не и лаптоп. Сутрадан га је понео од куће.
Гледао је шефицу набавке како сада под новим директором Младеном Петковићем, постављеним по страначком кључу, носи мине у производњи. Многобројни стручњаци, пред пензијом, пребачени су у производњу. Видео је сузе неких од њих. И чуо шапутања, шапутања и шапутања. И нико ништа није предузимао.
И тако је кренуо. Изолован у својој канцеларијици од те 2014. записује све, педантно, хронолошки, месец по месец, дан по дан. Три године касније, јануара
2017. пребачен је за организатора производње у ракетном погону.
Укључен је потом у пројекат „Трансфер технологије ракетног система ‘Маљутка’ у Вијетнам“. Његова обавеза је била да преведе докумената са српског на енглески и цртеже пребаци у компјутерску форму. Док су му кроз руке пролазили документи који сведоче о исисавању новца из фабрике и уливању у приватне џепове привилегованих трговаца оружјем, слушао је непрекидне вести о борби власти против корупције. Слушао је о жутим лоповима док су из фирме стизале хвале о историјским подвизима под новом влашћу. Негде у тим папирима наишао је на документ бомбу. Документи су сведочили о пословима Крушика у које је уплетен отац министра полиције. Имао је већ довољно документације за озбиљну тужилачку истрагу, али њен садржај одагнао је идеју да их достави полицији. Обратио се Надзорном одбору МО, чак и Александру Вучићу још 2015, упозоравајући да пословање Крушика не иде планираним током, како се јавности приказује. Одговор је изостао. Обратио се новинарима. И објављена је прича због које му је двадесет наоружаних припадника БИА, пристиглих у четири блиндирана возила, упало у стан. Његова прва реченица заменику јавног тужиоца и
инспектору који га је испитивао била је: „Ја сам желео само да укажем на системско исисавање новца из Крушика.” Није желео да га разуме. Инспектори су рекли: „Као да си очекивао све ово, сувише си хладан и миран на све то. За кога радиш? Ко те врбовао?“Рекао је, смирено и даље: „Људи, мени је пао терет са леђа. Сад ће се ваљда овим позабавити надлежне институције.“
И да. Тако је тај један сасвим обичан лик постао тај… један против система. Наивчина или херој, зависи ко сте, тако ћете га и идентификовати. Убрзо, његов дом постао је његова ћелија. Сат времена дневно могао је да проведе напољу. Тада би одлазио на шишање, у куповину, плаћао рачуне… И био је ту. Тих сат времена међу другима. Неки су окретали главу. Неки су само пролазили ћутке кроз ту огавну стварност опасану страхом, несолидарношћу, нељудскошћу. Могао је да пролази кроз цео град по тих сат времена и, ништа. Цео град? Цео град. Ето.
„Првих месец дана било је као да сам губав. Нико није смео да ми приђе и поздрави ме на улици“, поверавао се касније новинарима, када је већ постало јасно да су му председник и премијерка ускратили статус узбуњивача. Цео град оставио га је на цедилу. Да је добио тај статус узбуњивача, тужилац би морао да покрене истрагу. Можда би чак у том случају понеки његов колега и стао уз њега. Сумњамо. Његове колеге овако су ћутале. Сви до једног. Не, није разочаран, није меланхоличан, није се предомислио, није погрешио, не гади их се, нормалан је. И даље. Није рачунао ни на чију помоћ, само је радио оно што сматра да је исправно, верујући да ће и тужилац радити свој посао. То је то. Није било резигнираности код њега када би у тај град, из Београда, долазили протестанти и рутом којом би се кретали све до његовог стана да му пруже подршку, његови суграђани спуштали ролетне, гасили светла. Тај неки град. Цео. „Људи као да су заборавили да бу
Док су сваког петка долазили људи испред његове зграде да га подрже, приметио је, ролетне на прозорима комшилука биле су спуштене. Верује да је то последица прорежимских медија који су га прогласили за отпадника
ду људи“, рекао би у једној реченици. У другој би их одмах правдао. „Страх је доминантан осећај данас у Србији. Донекле разумем, њих је око 2.000 запослено на одређено време и уговоре обнављају на свака три месеца.“
Да ли је изгубио пријатеље дугогодишње, упитали су га новинари. Одговорио је да пријатеље пажљиво бира, мало их је и да „није било непланираних губитака“.
Да ли је он машина или човек? Је ли направљен да нас подсети какви бисмо могли да будемо, али нам недостаје пелцер за храброст, чојство и достојанство, да бисмо били истински нормални људи који се држе универзалних вредности. Не, он је мета највиших носилаца власти земље у којој диктатура ојачава, и делује и даље као да га је баш брига. Он је изабрао своје, понудио документа која указују да су људи из председниковог најближег окружења умешани у нечисте послове трговине оружјем и не одустаје. Изостанак реакције тужилаштва говори да је дирнуо осињак, али открива и сумњу да ову власт заправо одржавају лоби трговаца оружјем, у који су уплетени фирма ГИМ оца министра полиције Небојше Стефановића и остали привилеговани трговци.
Делује хладан као шприцер, али понекад уме да каже да му сметају рефлектори, пажња јавности. Крупан је човек, али делује некако детиње наивно па чак и када сам каже: „Као обичан човек живео сам четрдесет година, попут оних које свакодневно срећете на улици. Одједном, све се променило.“Да, у ствари, делује само као обичан, нормалан, драг човек.
Никада није био члан партије, и да је било среће, каже, власт би схватила да је ово урадио за опште добро. Али она се обрачунава са њим као са вођом опасног криминалног клана. Припадници БИА баш тако су и упали са аутоматима на његово радно место 18. септембра пред крај радног времена негде око 14 часова. Демонстрирали су силу пред његовим колегама, највероватније како би остале заплашили и запушили им уста. После 20 минута дошли су полицијски инспектори за високотехнолошки криминал, који су били љубазнији. Одвезли су га до стана. Узели његове рачунаре и спровели га у главну полицијску станицу у Београду. Убеђивали су га да је боље да све исприча. Из питања која су следила било му је јасно да су га већ дуго пратили, али нису реаговали све до момента када је бугарска новинарка објавила у Армс вочу да је отац српског министра полиције Небојше Стефановића, Бранко, умешан у трговину оружјем. Одмах је ухапшен. О његовом хапшењу није се знало ништа 20 дана, све док Вук Цвијић, новинар НИН-а, није објавио ту информацију. Објављивање те вести можда му је спасило главу.
Оптужен је за високотехнолошки криминал, како је накнадно саопштило Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал, јер је од 2014. радећи као евидентичар и терминер „из разлога личне природе, неовлашћено прибављао податке различитих степена тајности“. И предао их страном држављанину који је те податке објавио на интернету. И тако, наш јунак завршио је у затвору. Окружни затвор, Београд.
Тридесети септембар 2019. Четири затвореника поставила су се брижније но оних 3.200 људи са којима је радио и чије сузе су га подстакле да се упусти у борбу прилично неправедних односа снага. Е па ти затвореници испитивали су га да ли има проблема, шта му треба… Тражио је јастук. Нашли су га.
Под притиском јавности казна затвора је преиначена у кућни притвор. Када је Виши суд у Београду два месеца касније укинуо одлуку о кућном притвору, схватио је да није дефинитивно слободан, али да макар има могућност да се брани са слободе.
Деведесет дана притвора остало је иза њега. Да ли би поновио исто? „Давно сам раскрстио са том дилемом. Да, исто бих поновио“, одговорио је.
Ваљевци који га знају описују га као тврдокорног борца који не одустаје док не доврши започето. У младости је био кошаркаш ваљевског „Металца“и један од најбољих стрелаца јуниорских лига. Када је нестајала струја, открили су новинари, он би запалио свеће око кошаркашког терена и играо своју игру. Кошарку.
„Не желим да на све ово што се свалило на мене и моју породицу, сву ову компликацију која је ушла у мој живот, не желим да на то гледам тако црно. Покушавам да размишљам позитивно“, рекао је више пута Александар. Јер, њему је савест мирна. „Знам да ћу се и даље освртати за собом, јер сам указао на многе опасне људе, на многе њихове опасне акције. Знам да сам себи искомпликовао живот. Али, не желим само да живим у неком страху – миран сам са собом, свестан сам да ништа нисам урадио са чим не могу да живим.“
Није имао страх ни док је одлучио да прикупи податке о корупцији. Каже да то није био чин освете, крик савести га је гонио. И није било тренутка у ком је желео да одустане. Био је уверен да ради нешто важно за цело друштво. Сам. Чак ни његова супруга није знала шта се дешава. Када га је први пут видела после хапшења иза стаклене преграде, рекао јој је да не брине и да само жели да каже истину о Крушику. Мајци, која је 20 година радила на формирању цена, и исто толико у највишим структурама Крушика, такође ништа није рекао док то није сазнала из медија.
„Људи ме називају херојем, храбрим човеком… Нисам мерна јединица за храброст. Желим да верујем да је указивање на злоупотребе и неправилности циљ сваког нормалног човека.“
Александар Обрадовић је скроман, готово стидљив човек, па ипак много му значи подршка коју је добио од грађана који протестују широм земље. Они су га глорификовали као свог. Као хероја. Они му пак, каже, дају и енергију и снагу и инат да своју борбу настави даље. Јер он иза себе нема никога, није члан партије И нити ће бити икада, како сам каже. Када га питате за те спуштене ролетне комшија, он слеже раменима и каже да је то последица режимских медија који су га прогласили за страног шпијуна који ради против интереса земље. „Претпостављам да је њихов закључак да такав човек није добро друштво ни за комшије, ни за своје другаре ни пријатеље“, каже Александар Обрадовић. Његова борба за слободу истовремено је борба свих нас. И оних сакривених иза спуштених ролетни.
Крушик је 24. јануара обавестио Александра Обрадовића да му се продужава дисциплинска мера суспензије. Овом одлуком наставља се кршење његових људских права.
Да је добио тај статус узбуњивача, тужилац би морао да покрене истрагу. Можда би чак у том случају понеки његов колега и стао уз њега. Сумњамо