ПРИМАМЉИВЕ НЕИСТИНЕ О ПРАВОСУЂУ СРБИЈЕ
Ако је правосуђе лоше због судија и тужилаца које бира политика, онда нема резона да га „поправљамо“тако што ћемо да додамо још политике у избор судија и тужилаца
Упозно лето 2019. године објавио сам текст у коме сам се заложио да јавно тужилаштво након измена Устава буде дефинисано као независан орган. У том тексту, под називом „Похвала даровитости да се избегне реч независан“, цитирао сам новију тужилачку пословицу, „сваки предмет има своје време“, која значи да (неки) тужиоци чекају да се промене политичке прилике у земљи, па да навале на „осетљив“предмет. Након тога, био сам изложен баражној ватри таблоида и нахушканих појединаца у тим таблоидима. Подношене су кривичне и дисциплинске пријаве због те реченице, уз објашњење да ја држим предмете у фиоци, иако сам у тексту имао изразито негативан став према пракси да „сваки предмет има своје време“. Таблоидни и други напади у којима ми је приписивано супротно од онога што сам рекао, подсетили су ме на веома присутан феномен да се јавности Србије шаљу погрешне поруке и да оне постају нека врста примамљиве неистине за већину.
Жртва погрешних закључака или чак измишљања је и правосуђе. Ево неколико примера.
Пре неколико дана државни секретар у Министарству правде Радомир Илић је саопштио једну такву примамљиву неистину. У изјави једном ТВ каналу државни секретар у Министарству правде је рекао да „судије бирају и разрешавају судије“и да „оне које је народ бирао .... нико ништа не пита“и то је ето један од разлога због чега је српско правосуђе лоше и да би требало увести екстерну контролу правосуђа.
Иако ме је охрабрила изјава председника Републике који је државног секретара прогласио „неовлашћеним“за изношење таквих ставова, ипак морам да се осврнем на изјаву државног секретара и кажем да је истина сасвим супротна од онога што је он тврдио. Јавне тужиоце, старешине у једном строго централизованом систему заснованом на начелу надређености, бира Народна скупштина. Председнике судова, као и судије и заменике јавних тужилаца приликом првог избора на период од три године бира Скупштина. Све чланове Високог савета судства и Државног већа тужилаца, такође бира Народна скупштина. Дакле, нико не може да уђе у правосудни систем, нити да буде изабран на иоле важнију позицију уколико не добије политичку потврду избором у Народној скупштини. Не само то! Народна скупштина, односно политика има знатно већу улогу у избору судија и тужилаца у Србији од улоге коју има у околним државама (Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини и Северној Македонији). Када све то имате у виду, чини се да теза државног секретара додатно измиче логици. Ако је правосуђе лоше због судија и тужилаца које бира политика, онда нема резона да га „поправљамо“тако што ћемо да додамо још политике у избор судија и тужилаца.
Став државног секретара не чини ми се разложним и зато што занемарује новију правосудну историју. Пре само десетак година, у тзв. реформи правосуђа, приступило се замењивању великог броја судија и тужилаца кроз општи реизбор. Промењен је велики број судија и тужилаца, али систем је остао исти. Нада да ће нове судије и тужиоци да раде „брже“и „боље“у старом систему убрзо је пресахла, а све слабости правосудног система из времена пре реизбора наставиле су да живе у правосуђу са „новим“судијама и тужиоцима.
Пример други. Шеф државе је недавно оштро критиковао тужилаштво и суд, због тога што против човека из подземља кога се „сви плаше“нема оптужнице ни пресуде, указујући и на то да је тужилаштво пропустило да додели „статус сведока сарадника“особи која је хтела да сведочи о криминалној активности човека кога се „сви плаше“. Председник је објаснио да није у стању да реши проблеме у правосуђу када судије и тужиоци имају сталност функције. У вези са наступом председника
лебди питање где је граница критике судства и тужилаштва. Једни су сматрали и јавно говорили да би требало подржати храброст председника јер је „добру лекцију“одржао судијама и тужиоцима, док су други говорили да свака изјава у којој се помиње суд или тужилаштво представља притисак на правосуђе. Обе поруке су, по мом уверењу, погрешне.
Пракса Европског суда за људска права је на становишту да судије и јавни тужиоци као учесници у поступку могу и треба да буду изложени јавној критици. Јавност и критика омогућавају да судија док суди и сам буде предмет суђења. Међутим, свака критика није дозвољена. Са становишта Европског суда за људска права није дозвољена критика која јавно нарушава ауторитет судства. Неодговорном критиком, према мишљењу Консултативног већа европских судија (2108) сматра се критика заснована на поједностављеним, демагошким и популистичким аргументима. Јавно изнет став председника Републике да су прилике у правосуђу лоше и довођење у везу стања у правосуђу са сталношћу функције судија може да се сврста у изношење поједностављених аргумената који представљају вид недозвољене критике.
Пример трећи. Средином прошле године, након кратке, али громопуцатељне расправе, усвојене су измене Кривичног законика које су ступиле на снагу 1. 12. 2019. године. У епицентру расправе било је питање увођења доживотног затвора, тако да друге измене Кривичног законика уопште нису биле примећене. Није примећено да су пооштрене казне за нека кривична дела, односно пооштрени услови за изрицање кривичних санкција, по систему „затвор даје резултате“. Ово тренирање строгоће одвијало се у атмосфери којој су претходиле међусобно супротне тврдње. Са једне стране, највиши функционери МУП-а годинама су тврдили да се људи у Србији осећају „безбедније“, да је Београд један од „најбезбеднијих“градова, а са друге стране ти исти функционери МУП-а су говорили да се изменама Кривичног законика приступило да би се уклонила претња коју носи криминал по друштво (директор полиције Ребић, залажући се за увођење новог кривичног дела, припремање тешког убиства, рекао је да је мотив за увођење тог кривичног дела „спречавања дешавања оваквих убистава на улицама Србије“). Упркос противречним изјавама, чини се да је Кривични законик промењен са циљем да би се смањио криминалитет. Међутим, проблем је у томе што је јасно да строже казне нужно не доводе до смањења криминала. До одвраћања од криминала, нарочито високе корупције, не доводе строге казне већ „извесност кажњавања“, јер када се неко упушта у вршење кривичног дела коруптивне природе, рецимо, он не полази од тога да ће бити благо кажњен, већ сматра да уопште неће бити процесуиран и осуђен. Извесности кажњавања, ипак, нема без независних судија и тужилаца, ма шта о тој идеји мислили важни људи у Србији.
П.С. Умало да цитирам једну пословицу али сам у последњи час добио упозорење пријатеља да то не радим. Кажу, када год поменем пословицу то се лоше по мене заврши.
Јавно изнет став председника Републике да су прилике у правосуђу лоше и довођење у везу стања у правосуђу са сталношћу функције судија може да се сврста у изношење поједностављених аргумената који представљају вид недозвољене критике