ПО МЕРИ ВРХА ВЛАСТИ
Ако је неког изненадила иницијатива да се укине независност правосуђа и да се дозволи Вучићу да сам бира судије и тужиоце, нека се мало стрпи. Нисмо далеко од дана када ће стићи предлог да му ни такви нису потребни и да ће пресуђивати сам у Палмином стилу – пет година за госпођу
Три минута након што је Весна Пешић написала твит у ком је поменула „цев у (сопствену) главу“и три секунде након што су напредњаци завапили „уби нам Вучића“, реаговало је тужилаштво наложивши полицији да испита ту терористкињу преобучену у професорку социологије. Сјајно, институција која се прославила заташкавањем афере „хеликоптер“, игнорисањем афере „Савамала“, нестанком доказног материјала у случају рампе и хапшењем гласника а не криваца у афери „Крушик“коначно је живнула. И почела да решава озбиљне проблеме у друштву.
Рецимо, поводом отвореног изазивања националне мржње коју нам је у октобру прошле године демонстрирао главни уредник ТВ Хепи Миломир Марић, тврдећи да професор Филозофског факултета Данијел Синани предаје „рока мандољина“(помињало се ту и стрељање, али небитно – нема Вучића у причи), већ је одбацило тужбу. Једноставно је на први поглед знало да нема шансе да је један од Вучићевих промотера кршио Устав. Исто као што је знало да би Вучићевог непромотера Бранислава Трифуновића ваљало подробно испитати у полицији поводом паљења српске заставе у представи „Пад“, иако постоје материјални докази да никада није запалио заставу, нити да би било противзаконито да јесте у оквиру уметничког дела.
Рекло би се да је тужилаштво коначно нашло своју праву улогу у напредњачкој Србији и проценило када дела, а када не, и да то није баш у тесној вези ни са Уставом ни са законима, већ са жељама актуелног председника. Показало се да ипак није – председник има баш много жеља. Није лоше што су му изашли у сусрет и што ниједног од његових функционера „које не да“(Лончара, Стефановића, Гашића, Бабића...) нису узнемиравали, али има и те како много замерки што нису похапсили и трајно заточили оне које је он именовао као кривце „одокативном“методом. Од лидера СЗС до извесног Филипа Кораћа „који убија нашу децу по свим школама“, што зна свако. И када већ „свако зна“чему онда уопште доказни поступак или тужилаштво, довољно је да председник изађе и подели казне на начин на који Палма дели новац: доживотна за господина, пет година за госпођу...
„Председник се мало или мало више залетео, али је добро што је на крају рекао да не жели да утиче на тужилаштво већ да само жели криминалце у затворима. Па сви ми то желимо, изузев криминалаца. Али да би криминалци били у затвору неопходно је да тужиоци буду ’власници истраге’ и да им се да оруђе за рад. А по важећем закону доказе обезбеђује полиција, која не одговара тужилаштву већ неком у МУП-у“, каже суткиња Драгана Бољевић.
А када већ тужилаштво (бар за сада) не може да испуни и ову Вучићеву жељу, добро је да постоји неко ко може. Министарство правде је у први план избацило државног секретара Радомира Илића који је затражио хитну промену Устава, али не у складу са захтевима ЕУ или неким цивилизованим правним нормама, већ у складу са председниковом жељом да му се од још једне институције направи лична играчка. Износећи лаж да и у Француској председник лично бира тужиоце и судије, Илић је затражио исто право за актуелног председника или бар екстерну контролу од стране власти за носиоце правосуђа. Вероватно га је на то инспирисала једна од Вучићевих прича „ала сам им скресао“по којој је Макрону (који је само збуњено трептао) директно у фацу од
брусио да Француска са таквим законима никада не би отворила поглавља 23 и 24 која се тичу владавине права.
За разлику од Макрона, који није схватио о чему Вучић уопште говори, ако га је уопште и слушао, амбасадор Француске у Србији Жан Луј Фалкони је демантовао Илића (па и Вучића) и објаснио да председник Француске само протоколарно именује судије, а да избор врши највише судско тело. Због те реакције, али и због чињенице да је у Србији већ неколико година у току процес измене Устава у делу који се односи на правосуђе ( захтев ЕУ је да се смањи утицај власти на правосуђе) НИН је упутио следећа питања Илићу: „Да ли ми можемо у ЕУ и да ли би Венецијанска комисија прихватила измене Устава по којима би се смањила независност правосуђа, посебно имајући у виду да је француски амбасадор рекао да модел какав предлажете не постоји код њих? И да ли све чешће тврдње и од стране власти и од стране представника вашег министарства да се носиоци правосудних органа морају ставити под већу контролу, значе да ми као земља одустајемо од ЕУ?“Међутим, још једном се показало да извршна власт не одговара ни новинарима ни јавности, већ само и једино Вучићу.
Одговарајући на исто питање, Софија Мандић из Центра за правосудна истраживања каже: „Власт изјавама о потреби ’екстерне контроле’ правосуђа кроз неке могуће нове моделе избора судија и тужилаца, пре свега признаје да поступак избора носилаца правосудних функција види као директну контролу њиховог каснијег поступања. То показује ниво до кога је корупција појела друштвену супстанцу. Извршна власт нема ни најмањи проблем да отворено каже да је поступак избора заправо зарицање на лојалност ономе ко врши избор. У суштини те примитивне трансакције је – ја сам те ту довео и ти зато радиш оно што ја кажем. Због тога је избор судија и тужилаца у Народној скупштини, који сада имамо, одувек био предмет критике. А када су у питању европске интеграције, измене Устава су одложене до даљег, односно до конституисања нове Скупштине. Тешко можемо предвидети шта ће нови сазив урадити, али једно је сигурно – ЕУ врло добро види шта се дешава у Србији. Мислим да су прошли сви возови који су их могли убедити да садашња извршна власт жели било шта друго до чвршће политичке омче стегнуте око судства и тужилаштва.“
Нажалост, омча је већ стегнута до краја, а власт и даље није задовољна. Чињеница да су у претходних пет година лично именовали садашње тужиоце, председнике судова и девет судија Уставног суда, није их задовољила. Иако је Вучић након скандала који је изазвала изјава државног секретара на тренутак оборио лопту, његова машинерија у парламенту је наставила. Током прошлонедељног заседања посланик СНС-а Бранимир Ранчић је драматично упозорио грађане да прича са силоватељем из Малче није завршена јер би уз адвоката Владимира Гајића који је, како је истакао, и адвокат Наташе Кандић, Душка Шарића и Нехата Тачија и уз судију Миодрага Мајића могао да буде ослобођен. На то се надовезао Марко Атлагић критикујући све који су поставили питање одакле председнику поверљиве информације које су доступне само тужиоцима (рецимо у случају Кораћ) објашњењем да свако ко оде у Народну библиотеку Србије или кафану може да добије потврду за то?! А то ваљда значи да криминалцима може веродостојно да суди сваки члан библиотеке или љубитељ кафана и да је чиста дискриминација ускратити исто право и Вучићу.
За врхунац расправе се постарао Србислав Филиповић, такође посланик СНС-а, који је директно прозвао републичку јавну тужитељку Загорку Доловац јер прима огромну плату а не ради свој посао. И то је могла да буде тачка уједињења две Србије јер се и она која није по мери СНС-а исто пита и никако јој није јасно због чега је позвала на одговорност тужиоце који су били на рођендану на ком је према подацима таблоида био присутан и неки криминалац, а није ни позвала ни прозвала високе функционере који су садили парадајз усред плантаже марихуане или са задовољством користили њихове ненаркотичке производе. Нажалост Филиповић није уочио ту димензију проблема, већ је тужитељку укорио јер допушта „криминалцу Драгану Ђиласу“да „скида главе“члановима СНС-а, шта год му то значило.
Да су ствари са независношћу правосуђа, а пре свега са ударима на тужилаштво, отишле предалеко потврдиле су све струковне организације са кредибилитетом. Адвокатска комора Србије је издала саопштење поводом „изречених оцена од стране председника Републике и других представника државних институција о раду судских и тужилачких органа“да оне не доприносе јачању института правне државе и не доприносе доследном поштовању принципа поделе власти „као темеља модерне државе и ус
Извршна власт нема ни најмањи проблем да отворено каже да је поступак избора носилаца правосудне функције заправо зарицање на лојалност ономе ко врши избор. У суштини те примитивне трансакције је – ја сам те ту довео и ти зато радиш оно што ја кажем Софија Мандић
постављању ваљаних механизама за обезбеђивање њихове међусобне равнотеже“. Друштво судија Србије критике на рад правосуђа оцењује као непримерене и противправне уз подсећање да је забрањен сваки утицај на рад јавног тужилаштва „коришћењем јавног положаја извршне или законодавне власти, средстава јавног информисања или на било који други начин којим може да се угрози самосталност рада тужилаштва“и позвало Високи савет судства и Државно веће тужилаца, а посебно републичког јавног тужиоца да укажу на противправност и неприхватљивост критика представника извршне и законодавне власти и појединих медија. Чак је и Алумни клуб Правосудне академије, организација коју су многи доводили у везу са влашћу током дискусије о промени Устава, оштро реаговало на оптужбу Весне Ракић Водинeлић да раде у садејству са гонго Удружењем судија и тужилаца које беспоговорно подржава власт (председник УСТ је уједно тужилац који је одбацио пријаву против Марића) и изјавило: „Чему служе такве увреде на рачун нашег удружења? .... Дакле, АКПА нема ништа заједничко са УСТ, већ напротив, има сасвим другачију визију нашег правосуђа.“
Међутим, надлежна правосудна тела, изузев Високог савета судства, ипак нису реаговала, мада се почасна председница Друштва судија Драгана Бољевић нада да ће до тога ипак доћи. „Уколико до тога не дође у неком разумном року, захтеваћемо састанак са телима којима смо се обратили и покушаћемо још детаљније да им објаснимо у чему је проблем. Азбука владавине права је да свако ради у складу са оним што му је поверио Устав и закони, а на нама судијама је да будемо упорни у захтевима да наше институције то поштују“, каже Драгана Бољевић.
Дакле, на потезу је пре свега Загорка Доловац. А ако је ни струка не одобровољи да прихвати уставне надлежности за које је плаћена, можда би помогло да грађани којима је правна држава битна, као композитори у доба Милошевића, клекну у парк и моле је.