Незаштићено културно благо
Како се српска држава бори да заштити културно наслеђе на Косову и Метохији које сматра сведочанством о настанку српске државе, цркве и културе
Када би се наша Влада заиста, а не само декларативно и у рекламне сврхе, усредсредила на културну баштину Косова и Метохије, међу којом предњачи сакрална од око 1.300 споменика, можда би се и Бриселским дијалогом дотакло тог проблема од 2013. године. Све и ако се приштинска страна томе супротставља упорно.
Можда би, успостављањем приоритета, институције културе уочиле своју равнодушност према призренском бисеру, Цркви Богородице Љевишке, па завршиле пре седам година заустављене радове санирања фресака оштећених у мартовском погрому 2004. Док се, с друге стране, изналазе начини да се очисти живопис у Грачаници, потамнео од гарежи свећа.
Или би, да има стратегије, светска јавност била алармирана поводом скрнављења заштитних зона, предвиђених још Ахтисаријевим планом на којем је заснован Устав Косова, а везано за претварање српског православног храма Светог Николе у римокатоличку богомољу, у оквиру археолошког комплекса Ново Брдо код Приштине. Али, ни за истраживање овог средњовековног утврђења, наша држава није показала занимање, већ је на тендеру Унеска посао добила приватна фирма Кото из Београда. Иста која је изводила радове и у Грачаници, и баш као што бизнис прокопава тунеле кроз непроходно тло, ако има интерес.
Етички гледано, једини протестни потез у случају фалсификовања порекла поменуте цркве, повукао је министар културе Владан Вукосављевић, упутивши писмо (!) генералној директори Унеска, Одри Азуле, док се председник Александар Вучић послужио едукацијом папе поклонивши му монографију Црква Светог Николе - катедрала града Новог Брда, аутора Марка Поповића, научног саветника Археолошког института у Београду и архитекте Игора Бјелића. „Током ископавања и конзервације, ниједном нас нису обишли стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе, док Министарство културе и информисања није било мотивисано да финансира завршетак радова са 40 милиона динара“, каже за НИН Поповић.
Надлежно министарство је, ипак, у претходној петолетници, определило 53.218.178 динара за конзерваторско-рестаураторске, али и грађевинске радове у Пећкој патријаршији, Грачаници, Бањској и Великој Хочи. Планови за будућност уткани су у „читав одељак“Нацрта стратегије развоја културе Републике Србије од 2020. до 2029. године, а имајући у виду „посебан значај културног наслеђа на КиМ као сведочанства о настанку српске државе, цркве и културе“. А, као такво, „интегралном делу баштине Европе и света“, што делује некако превише уопштено, и без посебне тактике.
О популизму говори и то што наши представници у Бриселу ствар решавају истичући фразу (за домаћу употребу) „да сваки разговор о заштити мора почивати на премиси да је та културна баштина - српска“, тако контрирајући систематској кампањи Косова да преиначи историју. Које одавно тврди за Дечане, у уџбеницима и другим званичним публикацијама, да их је градила стара албанска династија Нимани, на сличан начин „брендирајући“и друге културне локалитете, поготово оне са туристичким потенцијалом. На шта наша страна тек однедавно реагује (шапатом).
Ни формулација Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и Богородице Љевишке у оквиру Унескове листе културних добара у опасности Средњовековни споменици на Косову (Србија), на први поглед – није задовољавајућа. Али је „у датим приликама (2004. и 2008) била оцењена као оптимална, јер име Србије у загради логички указује на то да је `Косово` њен део“, објашњава Дарко Танасковић, наш бивши амбасадор у Унеску. Посебно јер је пракса Унеска, уз изузетак јерменских светиња у Ирану, да културна добра не дефинише према културно-историјској припадности, већ према држави на чијој се територији налазе.
„У зависности од развоја пре свега политичке ситуације, уобличаваће се и приступ овом осетљивом питању. Јер, у Унеску политика никако није у другом плану у односу на културу, како би се можда могло претпоставити“, каже или упозорава Танасковић.
Слично је и са Србијом, као једном од чланица Унеска, која је све снаге усмерила ка спречавању уласка Косова у ову организацију. Не без разлога, по мишљењу Танасковића, једног од најактивнијих учесника овог процеса. Јер, како „чланице Унеска могу бити само државе, било је веома значајно да се осујети примање `Косова` у ту специјализовану организацију УН“. Зато што би то „уједно значило својеврсно колективно признавање државности овог ентитета под међународном управом, иако га готово половина чланства Унеска не признаје“, како Танасковић истиче.
Међутим, не можемо се поуздати у привремено повлачење Косова од тежње ка чланству у Унеску, већ се сами морамо бавити својим двориштем, што је конкретније могуће. Али, чак се и бројем сакралних и других објеката на КиМ популистички манипулише, као и њиховим значајем, будући да ни за један није покренута процедура номинације у Унеско, што је у домену Републичког завода за заштиту споменика културе (РЗЗСК). С друге стране, на листу нематеријалне баштине ушли су слава, коло, певање уз гусле, стећци као заједнички споменик Србије, БиХ и Црне Горе, док се на националној тентативној листи не налази ниједан појам са КиМ.
По косовском дворишту се ту и тамо чепрка, у складу са личним ин
тересовањем експерата и – висином хонорара и дневница, како сазнајемо из обавештених кругова. Званичне информације нисмо добили јер је директорка РЗЗСК Мирјана Андрић „на службеном путу на Косову“. А само она зна све одговоре (и договоре), па и попис културних добара на КиМ.
Вратимо се (и формално) политичким конотацијама, па и једном од предлога Александра Вучића, идеји о разграничавању, иако је одмах одбачен од „великих сила“. По овом сценарију, „нама“би остали манастири Бањска и Соколица, оба код Звечана и оба са статусом споменика од изузетног значаја. О „боранији“као делу културне баштине и живих светиња, на државном нивоу никад и нисмо размишљали, и поред инсистирања појединих представника Цркве и науке на томе да се под „културном баштином не подразумевају само најпознатији манастири, већ целокупно материјално и нематеријално наслеђе“.
Питање „шта је наше“ипак зависи и од чињенице да је Косово формирало свој катастар, тренутно у процесу усаглашавања са земљишним књигама од пре 1999. При укњижби непокретности, интернационално су најпознатије компликације манастира Дечани, где је Стејт департмент указао на тешкоће успостављања својине над 24 хектара враћене земље. За то време, наше власти бавиле су се дискредитовањем старешине манастира Саве Јањића.
Реално суоченим са правним проблемима, тим нашим бриселским представницима, али и неким претходним политичарима, пало је на памет да би се питање косовскометохијских светиња дало решити по принципу Свете Горе. Протојереј Велибор Џомић, доктор правних наука, у Видовданском гласнику који издаје Дом културе Грачаница, томе се успротивио, објаснивши да светогорска врста самосталности подразумева административну власт „праве“државе, Грчке, каква тзв. Република Косово – није. Џомић напомиње да ово није екстериторијални модел, како се светогорски често представља и перципира, иако се ради о регулисању територијалности, рецимо, амбасада.
По мишљењу Живојина Ракочевића, књижевника и новинара из Грачанице, „80 година је проблем КиМ заснован на превеликом значају, а малом капацитету да се он решава“. „Овде би требало искључити уско стручну и научну јавност која се грчевито борила са идеологијом и сачувала тај огромни корпус у оквиру нашег културолошког контекста“.
И општег, наравно, јер управо су ту наша Сикстинска капела (Богородица Љевишка), наш Нотр Дам (Дечани), док су неки бисери уметности и духовности – заувек нестали. „Да је минирана црква у Речану код Суве Реке била у Београду, цео свет би долазио да је види, али овде у сенци великих остварења ретко успевамо и да је се сетимо“, каже Ракочевић. Напомињући да не говоримо о „мртвим споменицима, гомили лепо сложеног камења, верских слика и средњовековне митологије, већ о голом животу оних који чувају уметност и светиње“.
Узгред, али с тим у вези, када је СПЦ 2018, свом називу додала заглавље Пећка патријаршија, патријарх Иринеј је изјавио да „нема ништа против промене назива, али и да нема намеру да се сели на Косово“. Јер, ипак је „Београд административни центар, док Пећ остаје историјски центар наше цркве, историја наше прошлости где су били патријарси и архиепископи“. А ту „прошлост“нека штити Епархија рашко-призренска, додаћемо.