Дејан Атанацковић
Рупа
Излазак на сцену био је спектакл сам по себи: жонглери, илузионисти, експерти у брзом пресвлачењу, кочоперни кловнови... Најављени су угледни извођачи, али кроз маглу и светлосне ефекте једва им се разазнају лица. Заправо, за неке се публика пита који су сад па ови, консултују се међусобно, један зна овог други оног, нико не зна баш све, и једино што се несумњиво да утврдити јесте бројно стање. Заиста их има осамнаест, као што пише у програму.
Упозоравамо да је реч о опасној представи, саопштава један од учесника. Али неки од нас можда и преживе. Истог трена нешто се зацрни сред импровизованог подијума и велика тамна рупа стаде да се шири као мастило. Публика уздахну од узбуђења. Шта је то? Не трудите се да схватите, није ни нама, право да вам кажемо, најјасније. Та рупа одувек постоји, гарантовано аутентична и подземно везана за многе друге њој сличне. Да се призове и отвори ствар је прегалаштва и изворног дара, езотерично објашњава говорник. Исконска рупа, додаје један, антиколонијалистичка, прецизира други, свако својим речником.
А публици би лакше, јер схвати да је та страшна, претећа рупа ипак израз воље самих уметника, креативног беса, неудовољених жеља, личних тегоба, политичке клаустрофобије, укратко: да је рупа врло доследан и правилно усмерен културни став.
А рупетина се ширила, мрак из ње гутао светлост рефлектора, а публика све ревносније пребројавала извођаче не би ли установили да су и даље ту, јер пад у рупу макар за неке од њих чинио се неминовним.
Онда се наједном све умири, подиже се и она сценска магла и јасно указаше ивице амбиса. Била је то ипак рупа сасвим осредњег опсега какве се неретко срећу и релативно лако заобиђу. Публици би помало криво, али извођачи сместа стадоше да се над рупом вешто додају разним реквизитима, затежу ужад, постављају климаве даске и кулисе и за тили час рупа постаде врло лепо украшена, корисна и спремна за наступ.
Прва тачка: акробате и жонглери. Ево га један, узима залет и скаче право у амбис, публика вришти, а он вешто наскаче на оно уже које се забрињавајуће повија под његовом тежином. Прошла су времена поштења и компетентности, узвикује драматично, готово је с моралом, јуче слободоуман данас малоуман, и тако редом, изводећи пируете над рупчагом. Редитељ седи нешто даље, не зна се је ли баш он редитељ циркуса, сем што је редитељ по струци, али публика то претпоставља јер с његових усана чита истоветне мудре речи које акробата на ужету гласно изговара.
Кловнови збуњују, праве гунгулу, трче око рупе, један другог престижу, трапаво се спотакну и падну, проглашавају трку неважећом а публика подстиче: поново, поново... Неки конторционист ту поред тако се искривио да га наизглед нико неће исправити, не зна се где му је стражњи део а где глава. Ту је и мађионичар, ставља неке паре у шешир, а публици објашњава да је реч о парама једне стране компаније која је дошла да колонизује слободни свет, а он их је преварио и ево пара у његовом шеширу. А трен касније, уз наклон показује празан шешир и то се публици необично свиди.
Време је и да се публика активно укључи. Ево једног озбиљног кловна, позива публику да приђе страшној рупи и увери се у њену истинитост. У тој ће рупи, тврди, пре или касније завршити све што обесмишљава наше и ваше креативно постојање. Што не можемо ми, моћи ће рупа.
Део публике оклева, није им јасно је ли то било дословно или у преносном значењу јер кловн је некако преозбиљан. Уосталом, шта има да гледају, рупа је ту, за њен квалитет гарантују извођачи радова па нек јој се они клањају. Други пак одушевљено кличу: укидај, одузимај, све у рупу! (види се, блиска им та идеја) али нико не излази на сцену, само добацују из сенки трибина.
Један из публике ипак одлучи да се истакне. Изјављује да се с постојањем рупе у потпуности слаже. И сам је покушао да на сличној поради, али ето, претекли су га у тој намери те њему друго не преостаје сем да се пожали на поједине особине дате рупе. Наиме, не мора она да буде баш очигледна рупчага, и стално тако да зјапи, већ по потреби. Сад, па за годину дана.
А онда, трагедија. Групица знатижељних гледалаца пришуњала се срамежљиво тик уз ивицу амбиса. Неопрезно се нагнули, оклизнули и - одоше. Публика је тек стигла да примети како се уз крик сурвавају. Осамнаест извођача распоредише се у круг, гледају доле, траже их. Неспорно, на самом почетку су нагласили да појма немају куд та проклета рупчага води. Лепо су рекли и упозорили. Ко им је крив.
Рупетина се ширила, мрак из ње гутао светлост рефлектора, а публика све ревносније пребројавала извођаче, јер пад у рупу чинио се неминовним