Србија у в. д. стању
У сенци Вучићеве квазибриге за јавна предузећа, због које он „не да“промену в. д. стања већине директора, остала је чињеница да би и изнад препоруке ММФ-а и изнад става српског председника требало да буде слово закона. А није
Реченица „нико не сме да буде изнад закона“, коју је актуелна министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић употребила након хапшења Мирољуба Јефтића, в. д. директора предузећа Инфраструктура Железнице Србије, важила је за дотичног, и много пре него што је пре неколико недеља приведен због сумње да је примио мито. Јефтић је, наиме, до пре неки дан, док није разрешен дужности в. д. директора поменутог предузећа, био само један од скоро 20 директора јавних предузећа у Србији који недопустиво дуго ту функцију обављају у в. д. стању. У сваком случају, изнад законског ограничења.
Супротно недвосмисленом слову постојећег Закона о јавним предузећима који у 52. члану јасно прецизира да се в. д. директора може именовати до именовања директора по спроведеном јавном конкурсу, али да период обављања функције вршиоца дужности директора јавног предузећа не сме бити дужи од једне године, истраживање НИН-а показало је да од укупно 37 јавних предузећа над којима се примењује горе поменути пропис директори 20, не рачунајући Јефтића, имају функцију в. д. И мало који на њој није дуже него што то закон дозвољава.
Истине ради, закон прописује и могућност да исто лице не може два пута бити бирано на место в. д, што оставља могућност да се в. д. стање продужава и изнад годишњег лимита, под условом да се промени човек који ту функцију обавља, али тренутне власти ни то не раде. Мандат директора који су у в. д. стању се једноставно продужава, па чак и онда када надлежни судски органи донесу пресуду да због истека законом прописане дужине трајања његовог в. д. стања потпис таквог директора на решењу о суспензији радника није валидан, јер је решење, по одлуци суда, потписало неовлашћено лице. У овом конкретном случају, неовлашћени заступник била је Мира Петровић, в. д. директора Поште Србије, којој половином прошле године ни то што није директно потписивала решења - уместо ње то је чинила њена сарадница, али по њеном овлашћењу - није помогло да покрије очигледно кршење прописа. Суд је тада утврдио, о чему је својевремено писао Блиц, да је Петровићевој мандат истекао септембра 2017, те да
она као неовлашћено лице своје овлашћење не може пренети ни на друге, те је наложено да се суспендовани радници врате на посао.
Такође, НИН је имао увид и у допис који је баш тим поводом слат и на адресу особе надлежне у поменутом предузећу по основу Закона о узбуњивању. Мира Петровић и данас обавља исту функцију, в. д. је директора јавног предузећа, иако је из ове судске праксе јасно да не само она, и не само у случају „бенигне“суспензије радника, преовлађујући део предузећа са списка оних на које се закон примењује, свакодневно потписују различита документа и одлуке које би на суду лако могле бити оспорене.
Да ће тако и остати, доказао је недавно председник Србије гостујући у јутарњем програму ТВ Прва. На питање водитељског тима да коментарише сугестију ММФ-а да се прекине са праксом управљања из в. д. фотеље, односно да се окончају конкурси за избор директора који у неким предузећима трају годинама, одговорио је „не дам, ја не дам“. Свој став објаснио је еклатантном, а њему својственом заменом теза, покушавши да то оправда бригом за судбину и пословање јавних предузећа. „Зато што би ти распуштени директори поново да направе непривлачан приватни сектор и да све позапошљавају у јавни... Ми не водимо јавна предузећа као приватну фирму, већ као Алајбегову сламу“, одговорио је председник додајући како ће ипак делимично да усвоји препоруке ММФ-а, али не прецизирајући како планира то да изведе.
Умешао је том приликом и своју бригу за приватни сектор, причајући немушто о систему спојених судова, а избегавајући суштину. Јавним предузећима се очигледно не руководи на добар начин, били њихови директори у пуном мандату или на в. д. узици. Председник није конкретизовао да ли су предузећа Алајбегова слама сада или су то била и биће ако директори буду изабрани на конкурсу и не буду на в. д. узди, јер његова намера и није била да каже суштину, већ управо да је замагли. В. д. стање и не служи томе да предузећа буду ефикаснија, а њихови директори „дисциплиновани и одговорни“, а што председник том приликом рече, него да их, свестан њиховог климавог и противзаконитог положаја, држи на кратком повоцу.
У супротном не би имао такву дилему. Закон је барем јасан - мандат дужи од годину дана није допустив, а овлашћења директора, његова права и обавезе у оквиру тог једногодишњег в. д. стања су исти као и на конкурсу изабраног директора. Приде, исти су и услови које закон прописује да би неко могао да седне у фотељу директора јавног предузећа, а што опет добар део данашњих не испуњава, било да крши одредбу по којој не може истовремено обављати и неку страначку дужност, било да својим квалификацијама или степеном образовања не испуњава задате критеријуме.
Како је НИН анализирао још 2016, када се веровало да ће власт испунити законске одредбе и на конкурсима, у законском року, изабрати директоре, од оних који су у то време руководили са 10 највећих јавних предузећа, готово да није било могуће наћи ниједног који је истовремено испуњавао баш све законске услове да би могао да конкурише за позицију на којој се налази.
Ипак, од свих најопасније делује чињеница да би и изнад ММФ-а (који тражи, осврћући се на немогућност свеобухватне реформе тих предузећа, јер су директори у в. д. стању подложнији политичком притиску) и изнад Вучића (који не да, правдајући се страхом од недисциплине и неодговорности), требало да буде закон који се у деловима посвећеним избору директора, њиховом мандату, квалификацијама, правима и обавезама, једноставно и недвосмислено не поштује.
Али ни председник, а ни премијерка, бар док их за то не упитају новинари, онако успут, за то не хају, чврсто уверени да је од тога што се крши закон далеко важније, како ономад рече Ана Брнабић, то што се граде километри ауто-путева, и што се повећавају плате и пензије. Јер, она више воли да буде премијер такве владе, него оне која ће се држати слова закона.
Рекордер међу тим неовлашћеним лицима, мада такво нешто суд није утврдио само зато што их нико за то још није тужио, свакако је Зоран Дробњак, први човек јавног предузећа Путеви Србије, пошто је у в. д. стању већ више од осам година. Његов имењак Бабић, који руководи братском фирмом Коридори Србије, такође је в. д. директора, додуше, са мандатом далеко краћим од
Дробњаковог, али је он пре годину дана поднео „неопозиву оставку“после саобраћајне несреће код Дољевца, у којој је настрадала Станика Глигоријевић.
Мири Петровић, блиској сарадници и наследници Милана Кркобабића, лидера ПУПС-а, фотељу нису уздрмали ни силни штрајкови незадовољних радника, што својим материјалним положајем, што начином на који се Поштом управља, али ни различите афере за које се сумњичи, инсинуације да се на платним списковима налазе личности из џет-сета, па напослетку, ни поменуте судске одлуке. А међу двадесетак директора у в. д. стању од летос се налази и још један припадник „лозе“Кркобабића, Стефан, који руководи јавним предузећем Стара планина, али руку на срце, за њега се барем не може рећи да је по основу дужине в. д. мандата у законском прекршају.
Исто важи и за првог човека Железница Србије Горана Аџића, који је на функцију в. д. директора изабран априла прошле године, али нема сумње, следећи праксу Владе, да ће свој посао наставити да обављају и након истека једногодишњег законског рока. То показује не само чињеница да су директори сва четири предузећа која су некада била у систему Железнице изабрана за вршиоце дужности, него и искуство већине директора јавних предузећа - од Дробњака и Бабића, преко Милорада Грчића који као в. д. руководи највећим и најважнијим јавним системом ЕПС-ом још од 2016, до директора националних паркова, или примера ради, Државне лутрије Србије на чијем челу је, у в. д. стању, сада већ четврту годину бивша телевизијска новинарка Симонида Кажић. Неки месец краће, функцију в. д. директора Србијашума обавља Игор Брауновић, који је баш пре неки дан оптужен да је претио Драгојлу Благојевићу, уреднику часописа Дрво техника. Благојевић се осим Удружењу новинара Србије жалио и полицији, тврдећи да су двојица људи сведоци претњи које му је упутио Брауновић, док је поменути директор признао да је звао уредника, али негира да му је том приликом и претио.
На истој седници Владе, децембра 2017. на којој је Брауновић изабран за в. д. директора Србијашума, Горан Пузовић, човек чије је име и презиме током мајских поплава 2014. тадашњи премијер Вучић најчешће помињао, најпре је разрешен, а одмах затим и поново изабран за директора јавног предузећа Србијаводе. Пузовић је на ту функцију ступио пошто је претходно био најбољи на расписаном конкурсу, баш као и Јелена Матејић која је истог дана именована на место директора Електромрежа, пошто је пре победе на конкурсу била вршилац дужности.
На том краћем списку директора јавних предузећа који нису у в. д. стању, изузев поменуто двоје, налази се и Јелена Триван, директорка Службеног гласника, којој је избором на недавном конкурсу, такође, потврђен мандат. Конкурси су спроведени у још око десетак предузећа, али за разлику од, примера ради, Електромрежа или Србијавода, где је директор увелико изабран, у Скијалиштима, Пошти или Србијагасу то се није десило, иако је Влада конкурс расписала у истом тренутку, марта 2017. године. Тако се на челу овог последњег годинама налази Душан Бајатовић, али не као вршилац дужности, док се Мири Петровић или Дејану Ћики, првом човеку Скијалишта Србије мандат вршиоца дужности продужава уназад неколико година.
Да ли је Мирољуб Јефтић заиста примио мито у директорској канцеларији, односно службеним просторијама предузећа којим је руководио, а како то приликом хапшења објашњава министар полиције Небојша Стефановић и тако злоупотребио службени положај знаће се по окончању судског поступка. До тада, има се сматрати невиним, каже закон. Баш као што овај о јавним предузећима каже да је функцију в. д. директора обављао дуже него што је то дозвољено. Али то ни Зорани Михајловић, а ни било коме другом из власти која га је на ту функцију и изабрала, није тада било довољно да устврди да ни он, ни било који други в. д. директора јавног предузећа не сме да буде изнад закона.
Не служи в. д. стање томе да јавна предузећа буду ефикаснија, а њихови директори „дисциплиновани и одговорни“, него да их власт држи на кратком повоцу. Зато још нису завршени ни конкурси расписани у марту 2017.