Да је ћутао, остао би филозоф
Небојша Катић је у наставку полемике с Љубомиром Маџаром изнео више нетачних тврдњи, на које бих желео да укажем. Укратко, Катић оптужује Маџара да је недоследан у својим ставовима, да је некад био марксиста, а сада Поперов следбеник, да је он, или његови ученици, учествовао у власти коју је водила Демократска странка и да се та економска политика и дан-данас спроводи. Зато је Маџарова критика данашњег стања противречна његовим ранијим ставовима (Маџар против Маџара).
Радове професора Маџара пратим већ 46 година. За то време нисам наишао на неки његов став који би се могао назвати марксистичким. Напротив, Маџар је био један од првих који је раскринкавао марксистичке апорије. У време када се већина југословенских економиста заклињала у теорију радне вредности (рад као стваралац вредности, укључујући и „вишак вредности“), Маџар је смело изнео теорију о факторској продуктивности, по којој сви производни чиниоци равноправно учествују у стварању вредности и у тржишној привреди су награђени према вредности граничног производа. Тај његов субверзивни испад је изазвао нимало академску осуду (Одакле такви ставови после најновијег говора друга Тита?).
Маџар је направио малу револуцију у домаћој економској мисли. Можемо слободно рећи да је он родоначелник наше микроекономске анализе и економетрије, ударио је темеље модерној макроекономској анализи и поставио на нове основе теорију привредног раста, да би се у последње време више окренуо политичкој економији и анализи привредних система.
Његов учинак се може мерити само с учинком највећих имена са простора бивше Југославије, као што су Бранко Хорват, Александер Бајт или Зоран Пјанић. О Маџаревим доприносима детаљно сам писао у предлогу за његов пријем у САНУ (нажалост, академици су промптно тај предлог проследили у кош због „интерног договора да не приме никог старијег од 80 година“!). Сваки научник током каријере развија своја научна схватања, при чему ни Љубомир Маџар није изузетак, али оптуживати га за неконзистентност свакако делује бласфемично.
У јавности се често може наићи на два сасвим погрешна става, а њих понавља и Катић. Први је да су економисти одговорни за последице политичких одлука, а други је да се од 2000. године код нас спроводи неолиберална економска политика.
Под један, економисти се све од 1945. нису много питали када су доношене кључне одлуке, какве су, рецимо: увођење самоуправљања, привредна реформа, задуживања у иностранству, хиперинфлација или њено заустављање, приватизације (укључујући и све моделе приватизације), или у новије време фискална консолидација. То су биле политичке одлуке без консултација са струком. Од 17 чланова групе економиста који су потписали апел за промену политичког и економског система, само је Млађан Динкић учествовао у српској власти, и то после формирања политичке партије Г17+. Но, још пре преузимања функције он је економске студије заменио политиком и зато га Маџар назива „ексекономистом“.
Под два, либерализам никад није имао озбиљније упориште у нашем друштву и гротескно делује тврдња да је икада спровођен у облику економске политике. Држава непрестано доноси одлуке о томе који ће се сектори развијати, а који гасити. Ко ће добијати посебне привилегије, а ко ће се спутавати. Од почетка деведесетих државно руководство чак доноси и одлуке о томе који ће се појединац обогатити, а који осиромашити. Све то је директно супротно идејама либерализма, како у политичкој тако и у економској области. У оба сегмента либерализам подразумева једнаку примену друштвених правила на све чланове друштва и меритократско уређење – напредовање на друштвеној лествици у складу с личним доприносима.
Небојша Катић је у недостатку аргумената прешао на полемику ad hominem и стога и не би заслуживао одговор, али уколико би се олако прешло преко његових омаловажавајућих ставова, читаоци би били ускраћени за истину о нашем водећем економисти. У време опште таблоидизације, друштво мора да сачува острва на којима постоји одговорност за изнету реч. Верујем да је НИН једно од таквих места.
Либерализам никад није имао озбиљније упориште у нашем друштву. Држава непрестано доноси одлуке о томе ко ће добијати посебне привилегије, а ко ће се спутавати, који ће се појединац обогатити, а који осиромашити. То је директно супротно идејама либерализма. О економским питањима доносе се политичке одлуке без консултација са струком