Кад смрт постане само број
Ситуација се не смирује, напротив, све је лошија. Истина је да нико, нигде није сасвим безбедан, и не зна када и где ће се опет догодити напад. А тај страх може и уме да паралише. То је осећај који може да нас чини покорнима и тада постаје моћно оружје у несталној игри живота и смрти
Тамо где се беру најсочније кајсије, где расте најслађе грожђе и цвета црвени, опојни мак, тамо је остало на коленима да вечно спава и никада се не пробуди нешто мање од стотину људи. Далеко од нас, у џамији Нангар провинције у Авганистану, 18. октобра одјекунула је снажна експлозија. Сви су изгубили живот на молитви, јер су у миру били одани Алаху.
Мртви су у Авганистану већ дуго само број, једноставан статистички податак на месечном или годишњем извештају. Рат који траје већ више од 40 година, почео је инвазијом Совјета, затим су дошли муџахедини, па талибани, и сада различите фракције прете да тотално разоре сваку помисао на мир. Почетком децембра, одмах након Трампове изненадне посете америчким војницима у Баграму, њиховој највећој војној бази у Авганистану, и вести да ће се обновити мировни преговори, настрадао је и Тетсу Накамура, марљиви доктор из Јапана. Свој живот посветио је борби за ову далеку земљу, оковану ратовима. Скинуо је свој бели мантил и направио канале кроз суву, жедну и прашњаву земљу, тиме спасивши од глади скоро милион људи. Очевици кажу да је након првог пуцња подигао главу, а један од нападача је узвикнуо ,,Још је жив!“Тада је уследио други пуцањ. Талибани су оповргли умешаност у овај напад.
Гулам Абас Адена ради као тренер у једном рвачком клубу у Кабулу, у делу где живе махом Хазари, народ који су талибани окарактерисали као јеретике. Има 58 година и, уз осмех, каже да је срећан што је жив. Срећан је иако нема једну руку, оштећен му је вид, трпи јаке болове свакодневно, јер је пола његове утробе лежало на бетону испред рвачког клуба пре само годину дана.
Те среде, нешто након пет сати после подне, дечаци су тренирали. Било их је много, каже Гулам, био је сасвим обичан дан. „Прво су пуцали… Испалили су метке, ево овде, видиш… ја сам скочио да закључам врата, да спасем децу, да они не би могли да уђу унутра. У тренутку док сам затварао врата, догодила се експлозија. Након тога се више ничега не сећам.“Гулам показује где се догодила експлозија 28. септембра 2018. године, најмање 20 људи је избубило живот, док је преко 70 рањено у нападу на рвачки клуб.
Око 450 деце из читавог Кабула долази у ову дворану да тренира кушти, слободно рвање. Гулам каже да он и даље тренира, али само покрете, не може опет на конопце, иако би желео. „Ја сам ментор сада, мотивишем их да наставе да долазе, да се не предају лако и да наставе да сањају.“
Каже да клуб није био посебна мета, нити је, тврди, некоме могао да смета. „Тада су све нападали, па и нас. Само су желели да убију што више Авганистанаца, њихова мета смо ми, обичан народ. Наш прави непријатељ су суседне државе, а ми смо само тренирали рвање. Ти људи из других држава тестирају своје оружје на нама, нагоне друге људе да нас убијају. Мете су школе, спортске дворане, џамије… свуда где се окупљамо у великом броју. Данас је све мета.“
Гулам ми показује место где је лежао без свести. „На паркингу, ево ту, на бетону, поред дворане, освестио сам се само на два минута, јер сам изгубио много крви. Након тога су ме однели у болницу. Тамо сам провео месец дана, требало је да зарасту све ране.“Још увек му је тешко да тачно именује своје нападаче. Каже ми тихо, да не чују остали, да има своје добре и лоше дане. Када дођу лоши дани, он, поред болова, има и јаке главобоље. Али га деца враћају на прави пут, на пут ка животу. Због њих се, тврди, бори и бориће се све док буде дисао. „Ако наставим да их тренирам и ако клуб буде отворен, деца ће наставити да долазе. Они неће постати терористи, неће пристати да носе бомбе на грудима, они неће користити хашиш, ни осталу дрогу. Тада ћу знати да сам успео.“
Гуламу је дуго требало да се опорави. Но, након изласка из болнице сачекала га је лепа вест. Сала за рвање је обновљена! Неколико рвачких клубова и невладина организација из Америке, један бивши рвач иранског порекла и још неколико добрих људи сакупило је довољно новца, не само да се рвачки клуб комплетно обнови, већ и да се донира другим клубовима из Кабула у невољи. „Био сам пресрећан! Па нисмо имали ни зид, а ни плафон… Дочекали су ме сви топло и предали кључеве од клуба. Био сам почаствован!“
Међународни олимпијски комитет је подршку дао жртвама и повређенима у нападу, донирајући новац, понављао је Гулам, казивајући ми колико су тачно добили повређени, а колико су примиле породице погинулих. Говори ми колико им је захвалан, колико су сви захвални, јер им је новчана помоћ била, и још увек јесте, преко потребна.
На струњачама је тренирао и Али Мунир. Он има 54 године и најстарији је рвач овог клуба. Тренира већ 40 година. „Рвање је моја љубав већ деценијама. Зато сам још увек на струњачама.“Он је давно био шампион у категорији од 49 до 52 килограма, а сада помаже Гуламу у клубу.
Након напада су се променила и нека правила. На улазу у клуб, осим бодљикаве жице и тешких врата са катанцем, децу дочекује и стражар који свима најпре претражи торбу, а затим и џепове. Више се ништа не препушта случају. Гулам каже да има
Ако рвачки клуб буде отворен, деца ће наставити да долазе. Неће постати терористи, неће пристати да носе бомбе на грудима, неће користити дрогу
још једну жељу. „Желим да донесем Авганистану медаље. Желим да се на тај начин одужим заједници која се борила за нас и изнова изградила дворану, удахнувши јој нови живот. Они нису победили након напада, нису… само су нас учинили јачима. Наша заједница је сада јединствена и сигурно ће остати таква.“
Поред рвачких клубова, у Кабулу расте и број теретана. Дечаци, младићи, али и они старији хрле свакодневно у ове мале храмове извајаних тела. У Авганистану женама и мушкарцима није дозвољено да вежбају заједно, те су вежбачи углавном само дечаци. У малој теретани на другом спрату једне зграде у Кабулу, упознала сам Амирјана, Сакија и Сајада, три младића који се припремају за такмичење у бодибилдингу. Стидљиво су пристали да позирају једној жени, која је, како су ми на почетку учтиво казали, залутала у њихову теретану. Снажни темељи патријархалног друштва обитавају свуда. Тренер Насим ми је објаснио да ће покушати да освоје медаље на Националном купу и да због тога свакодневно напорно вежбају. „Ово је мужеван спорт, зато га тако много младих и воли. Тело је лепо и то жене воле“, закључује он. Момци се, уз осмех, слажу са тренером. „Заборавимо да смо у Кабулу. Ја не желим да ратујем, желим да дижем тегове и да лепо изгледам, да се допадам девојкама“, каже Амирјан. Они само желе мир, а ово је њихов бег од сурове стварности у којој, већ деценијама, живе само насиље и смрт.
Улаз у зграду где се теретана налази чува наоружани стражар. Са спрата изнад теретане одјекују весели повици деце. Пењем се и проналазим клуб тајландског бокса за малишане. Не приметивши мој улазак, предано су чекали свој ред за скок по тврдим струњачама. Њихово одрастање обележено је ратом, а спорт је начин да се сачувају.
Пре него што је почео процес опозива, Трамп је обновио мировне преговоре са талибанима. Упркос томе, све су чешће експлозије, број мртвих расте… Амбасаде су опет издале упозорење на ризик од киднаповања свим странцима који су запослени у Кабулу. После избора, одржаних крајем септембра прошле године, Независна изборна комисија после пуна два месеца је објавила да је актуелни председник, Ашраф Гани, обезбедио већину гласова, тачније 50,6 одсто. Но, опозиција, коју предводи Абдулах Абдулах није прихватила резултате. И 2014. на председничким изборима било је озбиљног спорења. Као и сада, кандидати Ашраф Гани и Абдулах Абдулах захтевали су победу. У Авганистану се историја понавља.
Ситуација се не смирује, напротив, све је лошија. Истина је да нико, нигде није сасвим безбедан, и не зна када и где ће се опет догодити напад. А тај страх може и уме да паралише. Страх може да нас чини покорнима и тада постаје моћно оружје у несталној игри живота и смрти. Неки одлучују да постану послушни, чине оно што се од њих тражи, док многи беже. Не можемо их кривити због тога и називати мање храбрима. Само мали број људи одлучује да се бори против страха. Неки, попут Гулама, игром судбине остану живи, али велики број неустрашивих изгуби срце у покушају да пркоси страху, у покушају да слободно живи.
Не кријем да сам осетила олакшање када је мали авион Кам ера узлетео ка Ташкенту. Нисам постала део тог мрачног годишњег извештаја, нисам пуки статистички број на белом папиру. Затворила сам очи, и у мислима опет шетала кроз Мурад Кхане, вековима стари део Кабула, пила врућ црни чај са продавцима бројаница испод брда пуних шарених кућа, док су се вијориле заставе на уморном јесењем сунцу. Још увек је било топло, нисам носила капут. Само ми је ветар немирно скидао мараму са главе и наносио прашину на лице, бојећи га нежно. Још једна ноћ падала је на Кабул, а шта јутро носи, Алах само зна.
Заборавимо да смо у Кабулу. Ја не желим да ратујем, желим да дижем тегове и да добро изгледам, да се допадам девојкама. Ово је мужеван спорт то жене воле