Ако књиге нестану
Болест сензибилише човеков осећај за опажање, попут фотографске плоче – мисао је Браће Гонкур, наведена у једном од питања које је Џонатан Кот, новинар Ролинг стоуна, крајем седамдесетих поставио књижевници Сузан Сонтаг. Њихов разговор објављен је у делу Ако књиге нестану... (издавач: Клио; превод: Нада Донати). На опаску да је својевремено читала по књигу дневно, Сузан Сонтаг одговара:
„Прочитала сам огромну количину књига, углавном без размишљања. Волим да читам на начин на који људи воле да гледају телевизију и да задремам над књигом. Ако сам депресивна, узмем неку књигу и осећам се боље... Читање је моја забава, моја дистракција, моја утеха, моје мало самоубиство. Ако не могу да поднесем свет, само се склупчам с књигом у руци, и то је као мали свемирски брод који ме одводи од свега. Али моје читање није ни на који начин систематично. Веома сам срећна што брзо читам, претпостављам да сам у поређењу с већином људи прилично брз читач, што има своје предности, али и недостатке јер се не задржавам ни на чему, само их узмем и пустим да се негде `кувају`. Много сам већа незналица него што већина људи мисли. Уколико бисте ме замолили да објасним шта значи структурализам или семиологија, не бих вам могла одговорити. Могу да се сетим неке слике у Бартовој реченици или да имам представу о неким стварима, али то не разлажем. Тако да имам сва та интересовања, али такође идем у CBGB, њујоршки музички клуб, и радим неке друге ствари. Ја стварно верујем у историју, а то је оно у шта људи више не верују. Знам да је све оно што радимо и мислимо историјска креација.
Имам врло мало уверења, али ово је свакако право уверење: готово све о чему размишљамо је природно и има своје корене – посебно у касном 18. и почетком 19. века, такозваном романтизму, културном и политичком покрету – ми се есенцијално још увек бавимо очекивањима и осећањима формулисаним у том периоду, као што су идеја о срећи, индивидуалности, радикалним друштвеним променама и задовољству... Када одем у CBGB, на концерт Пати Смит, ја уживам, учествујем, захвална сам, и уопште се боље осећам јер сам прочитала Ничеа.“