Где насиље смењује жудњу
Постоји чврста веза између каријера Дејана Дуковског и Слободана Унковског, и Југословенског драмског позоришта. Унковски је ту остварио неке од својих најпознатијих режија – Хрватски Фауст Слободана Шнајдера (1982), Позоришне илузије Пјера Kорнеја (1991), Шине (2002) па затим и Брод за лутке (2006) Милене Марковић, те најзад Није смрт бицикло да ти га украду (2011) Биљане Србљановић. Све ове представе су биле и те како дуговечне и стекле су ауру антологијских, како за редитеља, тако и за саму позоришну кућу. Ипак, своју најпознатију режију у ЈДП-у Унковски је остварио по тексту тада двадесетпетогодишњег, мало коме познатог земљака, Дејана Дуковског. Реч је, наравно, о фамозном Бурету барута из 1995. године, представи која је постала инстант култ класик, једној од најуспешнијих представа у целокупној историји овог позоришта. Та фамозна представа је широм отворила врата и међународној каријери Дуковског, текст је превођен и игран на све четири стране света, а по њему је Горан Паскаљевић 1998. године снимио и један од својих најбољих филмова. Имајући све то у виду јасно је због чега премијера представе Маму му јебем ко је први почео има тај ореол посебног догађаја, чак и у позоришној кући где престижни догађаји не мањкају.
Дуковски је овај текст написао 1996. године, две године након Бурета барута, у време када су у овом делу света почињали завршни ратови деведесетих, када су се и последњи остаци некадашњег света урушавали и распадали пред очима тада још увек младог драматурга. Та дубока меланхолија сведока једног краја и данас се осећа у овом заиста изузетном тексту. Дуковски у њему полази од својих позоришних јунака, од Хамлета па до Де Сада, поставља им питања која њега муче, „пушта“их да се хватају укоштац са ситуацијама где насиље смењује жудњу, где се морална питања најлакше решавају револверским хицем. Иза све те буке и беса, постепено се оцртава комплексна слика људске природе која у себи спаја како способност за дубока и узвишена осећања тако и за дивље насиље. Дуковски ту природу, тај дуалитет разуме, али га он бескрајно растужује.
Унковски као да је у својој поставци управо желео пре свега да испита крајње могућности датог текста, поиграва се с њим, мења му контекст, додаје му значења или га потпуно апстрахује. Имајући на располагању изузетно надахнут dream team српског глумишта (Мики Манојловић, Мирјана Kарановић, Јасна Ђуричић, Бранислав Лечић), потпомогнут заиста изванредним младим глумцима који сви одреда први пут наступају на сцени ЈДП-а (Милош Лазић, Милош Лучић, Пеђа Марјановић, Ана Рудакијевић, Јована Беловић, Нина Перишић) то изгледа и није било тако тешко. Занимљива сценографија (Бранко Павић, Дејан Миљковић), као и елегантни, веома лепи костими (Лана Цвијановић), само употпуњу слику високих амбиција, како продукцијских тако и уметничких.
Ипак, та фокусираност на могућа значења текста као и константно повишен тон у глумачкој игри ремете ритам представе, те се после извесног времена јавља одређена дистанца па и замор код гледаоца. Јер, иако се на сцени свашта догађа, иако глумци дају све од себе, гледалац врло брзо добија известан утисак статичности, непокретности, што опет, истина је, на неки чудан начин потпуно одговара духу текста.
Иза буке и беса, постепено се оцртава комплексна слика људске природе која у себи спаја како способност за дубока и узвишена осећања тако и за дивље насиље