Историја ми не нуди много наде
ИРСА СИГУРДАРДОТИР, ИСЛАНДСКА КРАЉИЦА КРИМИЋА Мислим да криминалистички роман нуди много више од штурог описа злочина, јер би људи онда читали само вести уколико је то разлог због којег воле кримиће. Али тај жанр обећава нешто што се у стварности не догађ
Мислим да криминалистички роман нуди много више од штурог описа злочина, јер би људи онда читали само вести уколико је то разлог због којег воле кримиће. Али тај жанр обећава нешто што се у стварности не догађа често, а то је правда
Њу су назвали краљицом исландског трилера. Њене романе упоредили су са делима Стивена Кинга. За њене приче кажу да леде крв у жилама. А за њено писање да изазива нелагодност, баш каква је потребна једном напетом криминалистичком штиву.
Списатељица Ирса Сигурдардотир, позната као краљица нордијског ноара, вишеструко је награђивана за своја дела у којима се посветила приповедању криминалистичких садржаја. Недавно на српски преведени роман ДНК (издавач Доказ издаваштво) показује због чега је ова мрачна и застрашујућа прича донела низ признања овој ауторки и одржала је на трону на коме се налази.
Роман почиње бруталним убиством младе жене у њеном дому у Рејкјавику, где је једини сведок убиства, испоставиће се, њена седмогодишња ћерка. Када недуго затим буде убијена још једна жена, полиција је збуњена јер, осим трагова пронађених на месту злочина, не увиђа никакву везу између жртава. Недавно унапређени полицијски инспектор Хулдар обраћа се за помоћ дечјем психологу Фреји која ради у Дечјем дому, установи специјализованој за пружање помоћи деци која су претрпела неки вид трауме. Њихова сарадња закомпликована је чињеницом да су недавно провели ноћ заједно, када се Хулдар лажно представио као столар који живи ван града…
Из интервјуа са Ирсом, до којег смо дошли захваљујући Доказ издаваштву, закључили смо да је приватно далеко ведрија у поређењу са тоном њених прича. Њена дела преведена су на више од тридесет језика, а иначе је по вокацији грађевински инжењер, од чега
није одустала ни када је стекла светску славу као писац.
Шта вам писање значи? Како изгледа тај процес, како се припремате за следећу причу?
Колико волим да пишем, морам да признам, више од тога волим да читам. Увек читам нешто како бих се припремила за писање, али још чешће онда приморавам себе да се зауставим у читању. На тај начин, морам да креирам сопствену причу како бих употпунила моју потребу за читањем. То је техника о којој сам читала у интервјуу са исландским националним тимом из брижа, који су постали светски шампиони пре неколико година. Они су се припремали за такмичење тако што нису играли уопште. На тај начин, постали су жељни игре када су коначно изашли да се такмиче и победили су друге тимове који су имали далеко конвенционалнији приступ припремама.
И тако долазимо до ваших романа. У њима има више убистава него што их има на Исланду. Због чега вас тај жанр интригира? Шта мислите, због чега је иначе интригантан скандинавским писцима?
Мислим да писање о убиству пружа ту могућност да се више вежете за ликове, на један интересантан начин. Дакле то није само о убијању и напетости у решавању случаја, већ је о томе како се људи носе са траумом која прати читав след догађаја. Такође, криминалистички романи отварају нама писцима врата да пишемо о друштвеним болестима, нешто што су у својим писањима шездесетих година у Шведској поставили писци као што су Мај Шевал и Пер Вале (Sjövall and Wahlöö у оригиналу, прим. ур.).
Допада ми се та иронија у вашем роману ДНК. Неколико духовитих момената у самом заплету је веома занимљиво. Да ли је то тај ваш особени зачин којим сте ближи публици?
Некада сам писала само хумористичне приче и веома ми је тешко да се тога у потпуности ослободим када седнем да пишем. Али такође, свесна сам да не могу да ставим исувише шала у криминалистички роман како не бих уништила напетост саме приче, тако да ми се чини да додавање мало ироније задовољава моју потребу да имам нешто више од хорора и туге између страница.
Иза сваког лика у ДНК осећамо њихов друштвени статус. Колико вам је битно да пишете о различитим класним односима и њиховом утицају на смерницу једног лика у причи?
Сматрам да је то важно јер се тиме добијају различите димензије једног лика. У стварном животу, људи нису само производ њихових генетских предиспозиција већ и друштвених околности у којима одрастају. Тако да ми
слим да су то моји покушаји да учиним ликове што реалистичнијима колико и уживање у писању прича о пореклу сваког од њих – то је уједно добар начин, рекла бих, да их боље и разумем.
Шта мислите, због чега су заправо кримићи увек толико популарни међу читаоцима?
Мислим да криминалистички роман нуди много више од штурог описа злочина, јер би људи онда читали само вести уколико је то разлог због којег воле кримиће. Али, мислим да тај жанр обећава нешто што се у стварности не догађа често, а то је правда. На крају књиге увек ће се наћи нека врста решења а то није увек случај када су у питању убиства у друштву. Такође, то решење ће открити читаоцу и разлог због којег је до убиства дошло, што опет није случај у правим случајевима почињених злочина.
И да ли онда унапред знате како ће се ваш роман завршити или пустите да вас и саму једноставно изненади? Имам утисак да сте се и сами изненадили како се завршава ДНК? Или грешим…
Увек знам како ће се прича завршити кад седнем да је пишем. Знам почетак и крај, и мислим да знам како ћу се кретати из тачке А у тачку Б. Али исто тако често одлучим да променим пут којим је књига кренула, иако то ретко када утиче на моју одлуку како ће се заправо прича завршити.
Допали су ми се осећаји самоће и страха од интимности у вашем роману. Али због чега сте баш то искористили у причи? Да ли мислите да су то доминантна осећања у свету данас?
Мислим да су и самоћа и страх од интимности веома занимљиве особине понашања појединца и да су много чешће данас него док сам одрастала. Људи се много више фокусирају на себе. Чак сам прочитала и чланак у коме се саветује новим родитељима да не мисле само на бебу, већ и да осигурају себи довољно слободног времена и да уживају у животу. Иако је ово нешто што је у реду у малим количинама, мислим ипак да би живот
био много бољи када бисмо мање мислили на себе а више о другима.
Да ли су онда актуелне светске политике одговорне за осећај самоће код људи?
Добро питање, мада ја немам добар одговор на њега. Али ипак верујем да су актуелне политике у свету произашле из незадовољства код људи разочараних претходним политичарима и лошим владама у прошлости - и који су хтели да побегну од нечега што је постало напорно и неинтересантно. Такође, има нечега и у томе што људи данас више нису спремни да прочитају дугачак текст, већ се фокусирају искључиво на наслове. Стога је лако онима које сматрам веома лошим лидерима да грабе пажњу јавности кроз наслове, без да се улази у њихову суштину. Али ја сам оптимиста и надам се да ћемо једног дана сви ми имати неку врсту једнакости, мира и правде свуда, иако ми историја не нуди много разлога да у то и верујем.
Лако је лошим лидерима да грабе пажњу јавности кроз наслове, када људи више нису спремни да прочитају дугачак текст
Ви сте једина жена писац кримића на Исланду. Како то уопште изгледа?
Срећом, сад и имамо друге жене писце кримића у односу на период када сам почињала. Сада нас има, чини ми се, око пет жена редовних писаца, што је у реду. Али ја иначе живим више него нормалним животом. И даље сам привремено запослени грађевински инжењер. Једино што ме разликује од других, претпостављам, јесте то што путујем много са мојим књигама, али поред тога живим баш као и сви други, много времена проводим код куће и гледам Нетфликс (смех).
Рекли сте да радите као инжењер. Да ли има много више повезаности између инжењера и писца, него што то на прву лопту изгледа?
Мој посао инжењера ми помаже да изградим заплет. Запослена сам у пројектном менаџменту изузетно захтевних пројеката, као што су електране, тако да сам навикла да држим много ствари у глави које морају да се саставе, како пројекат не би доживео фијаско. Али такође ту постоје и различитости које помажу, јер кад завршим радни дан није ми тешко да дођем кући и пишем. Да радим преко дана са текстом, као новинар или адвокат, било би ми вероватно много теже да седнем и натерам се да пишем.