МИ ЖИВИМО У ОТКЉУЧАНОЈ ЛУДНИЦИ

За овакву Скупштину ја лично не желим да гласам. И апелујем на све људе да у име здравог разума и достојанства кажу нећемо те изборе, нећемо такве бахате простаке и незналице

Многи би да слушају великог глумца како говори Шекспира. Нажалост, наша ситуација је толико тужна да ће слушати вређања и претње Шешеља. „Па то је страшно“, каже Радослав Рале Миленковић, глумац и члан групе Самоодбрана. „И по томе видите на шта личи та Скупштина.“

Посланик говори речником сводника и не брине да ли треба да остави бар илузију о пристојности?

То није речник који би смео да припада било коме, а поготову некоме ко седи у Скупштини. Тај ужас који је Шешељ изговорио је само доказ да можеш некажњено да говориш и чиниш било шта под условом да си у власти и да си бахати моћник. То је ужас. То је Скупштина наших дана. У демократском систему парламент би требало да је највиши орган власти, највиша законодавна власт и да доноси законе које би сви ми требало да поштујемо и по којима би требало сви да живимо. Али, будући да је овако како је – једини одговор народа требало би да буде бојкот јер ће избори под овим условима направити поново исто овакво ругло од Скупштине. За овакву Скупштину ја лично не желим да гласам. И апелујем на све људе да у име здравог разума и достојанства кажу „нећемо те изборе“, „нећемо такве бахате простаке и незналице“.

Има оних који не би на изборе, али су условљени радним местом?

Нећу ни да осуђујем али ни да аболирам људе који ће из ситне курвинске користи да гласају, да сликају свој листић. Могу само да презирем њихове изговоре.

У шта се једно друштво претвара ако урања у дно ријалитија, ако има Скупштину у којој посланици машу доњим женским вешом? Када смо престали да будемо пристојан свет?

Самовољом власти направљен је један вулгарни и произвољни систем у којем није важно да ли ви нешто знате него да ли сте победили на изборима и да ли вас је на неко место поставила странка којој тренутно припадате. Погледајте од врха до дна, од Владе и Скупштине па до тога ко предаје у школи, ко нас лечи, ко нам гради… Ево погледајте на шта личи Београд.

Такво друштво је осуђено на стагнацију или ...?

На пропаст! Трулеж. Смрт. Ништа. Такво друштво је ништавило. Ту нема пулса. Ми нисмо били савременици ни са Милошевићем, ни са такозваним демократама, ни са галиматијасом ДОС-а… Сви који су учествовали у власти последњих тридесет година

обављали су своје послове без савести и свести. Част изузецима, али то су само изузеци који потврђују правило. Стајлинг се донекле мењао, али сви су они били ту из истог разлога, разлике да ли је неко мањи или већи простак су појединачне и у крајњем резултату занемариве, јер сви су имали исте амбиције и исти циљ. Па, побогу, не треба нама закон о сукобу интереса, нама треба савестан човек. Моралан човек неће никада доћи у ситуацију да буде у сукобу интереса.

Нама не треба већи непријатељ но што смо сами себи? Довољан одговор на то какво смо друштво је одлазак 65.000 људи годишње?

Иду људи тамо где мисле да ће им бити боље.

А председник каже да неће дозволити да оде медицинско особље?

Председник по још увек важећем Уставу Републике Србије нема овлашћења да некоме од медицинског особља забрани одлазак из земље. Уосталом, неће га нико ни питати. Не бежи се ка нечему, него од нечега. Ови људи који одлуче да оду не иду ка плати од 3.000 евра, него беже од плате од 900 евра, али за пет година. Није питање шта њих тамо мами, него шта их тера одавде. Ево, статистички, за сат колико седимо овде земљу је напустило шесторо људи. Не можете ви то забранити, једино да им узмеш пасош. Шта ћеш?! Да затвориш границе?!

Не бежи се ка нечему, него од нечега. Није питање шта њих тамо мами, него шта их тера одавде

Постоји ли још група Самоодбрана?

Постоји, ту је академик Теодоровић, Драгољуб Бакић, Вида Шкеро, Душко Петричић, Коракс…, има нас, повремено се срећемо, размењујемо мисли ….

Не можете да зидате на сметлишту. Не можете да сејете на депонији. Ови избори су сејање на ђубришту. Ту се не сеје. Mораш најпре да деконтаминираш, да рашчистиш и два ашова дубоко да изриљаш. Па да знојем натапаш тло које ће ти узвратити плодом

Имате политичке амбиције да прерастете у странку?

Не. Ако неко пожели, може своје политичке амбиције реализовати преко неке странке, покрета, регистроване групе грађана...

Када бисте имали политичке амбиције и мерили веру бирача у вас, да ли мислите да би вас престигли сви ови који заједно имају 1.000 година робије, Вацићи, ратни злочинци, навијачи са досијеима и полицијским значкама, „Вучићеве пудле спремне за изборе“, како их назва Мариника Тепић?

Мудром човеку није важно колико људи гласа за њега, већ вера и снага којом искрено заступа своја најдубља уверења. Лично, почињем да сумњам да је принцип један човек један глас праведан и да увек и неминовно доноси добро. Увиђам временом колико су важне савест и зрелост и онога који бира и онога који је изабран. У Србији живимо међу више од милион људи који су функционално неписмени, дакле, знају слова али не разумеју узрочно-последични смисао реченице, не могу да прочитају овај текст. Једноставно, не разумеју. Разумем да је бирачко право истовремено људско право, на људском плану сви смо једнаки, божија деца и сл., али то уопште не значи да сви знамо довољно о нечему о чему вољом демократских избора одлучујемо. Могу да поверујем да је то можда најмање лош систем, али да се нашалим, можда би могао да се уведе услов за излазак на изборе на пример то да си функционално писмен. Јер, ако ћемо право, не можеш тек тако, бесловестан и неписмен, да идеш да гласаш. Не разумеш оно о чему одлучујеш, а имаш право да одлучујеш.

Како ће бирачи знати ко је чији, ко ту коме?

Зар је то важно. Људима који ће изаћи на изборе важно је само да остане овај који је сада на власти и да се заштити њихов интерес оличен парама, послом за сина, да му не руше викендицу на Златибору… Људима који изађу на изборе у оваквим условима важно је само да заштите лични интерес.

Власти је важно да остане власт, и зато им је значајно да имају своју контролисану опозицију?

Власти је важно да победи не би ли изборним резултатом обновила алиби за све што чини.

И зато ће дати лажној опозицији колико буду хтели, три одсто или више?

Даће. То је прва сумња на нечасност намере и механизма, на недостатак здравог и истински демократског смисла.

Како ће ова наша прича да се заврши, какав је наш сценарио у Србији?

Једино у шта човек може да се нада је дијалектика. Доћи ће нешто друго. Сигурно ће доћи. Историја нас томе учи. Али онај ко буде траћио свој живот на веру и наду у овај полусвет, у битанге које су на власти, тај ће пропустити многе дивне тренутке у једном једином животу који има и патиће јер ће бити ускраћен за толике лепоте духа и ума. У ларми политике, заборављамо да има живота и ван те Скупштине, да има људи и мимо Шешеља. Сетите се, на тренутак, какви дивни уметници живе у овој земљи, какви величанствени духови, какве ми величанствене ствараоце имамо. И имамо их заувек. На пример, заувек имамо Црњанског, Андрића, Киша, Раичковића, Ивана В. Лалића, Ацу Поповића, Љубу Симовића, Бранка Плешу, Зорана Радмиловића... Е, сад, да ли ћете да читате Вацића или Киша, то је појединачни избор. Ти увек бираш оно што си, без обзира на то ко води политички магазин на РТС. Ту и јесте замка, што су људи затрпани такозваним звездама „јавног живота“- политичарима и осталим креатурама који имају више него скромна знања и углавном немају истинске професије. Ни не знате шта су по професији, а и то што су можда некада нешто и знали, забораве бавећи се политиком. То је ствар личног избора, питање савести и страсти којом обрађујемо „свој део баште“.

Када смо код савести, продају се изворишта воде, пољопривредно земљиште…

… Рудне ренте…

…Велики број становника напушта земљу… Је ли ово неки план за самоуништење?

Личи да јесте. Али, могуће је да ствари стоје још горе од тога, да нема посебно стратешки обликованог предумишљаја, већ да је реч о простачкој несавесности и пуком незнању. Можда је у питању охола површност која тренутно граби шта може и као и свака власт мисли да ће то бити довека. Можда ту има и неке аутохипнозе, можда неких опијата менталних.

Шта може да преокрене ситуацију?

Непозната сила која долази изненада и решава ствар. Хахаха... Не знам, али ово ће се сигурно решити. Можда ће решење бити још горе, можда смо ми само делић целокупног света који неповратно срља у пропаст. Ми имамо велике шансе да на глобалном нивоу саучествујемо у уништавању планете. И имамо велике шансе да, успут, уништимо Србију. Велике шансе. Имамо велике шансе да Београд постане ругло од града у коме сечете столетна стабла а садите дрвеће у саксији јер вам се тако свиђа и јер сте то видели у Дубаију. У неком смо негативном прогресу. Ми се су

Ми бисмо морали да будемо држава у којој тужилац први добије снимак са наплатне рампе Дољевац, а не да се председник хвали да је гледао

новраћујемо у напредак. Сад, ја могу да вас уверавам да је то све добро, да захтевам од вас да ви то обожавате, али ваш инстинкт ће вам увек непогрешиво рећи да ли ви силом теже пропадате или узлећете. Будући да немамо здрав систем, суштински слободне и независне институције и непоткупљиво јавно мњење, мораћемо да сачекамо да се истроше привиди и самозаваравања и кад прораде инстинкти, можемо очекивати почетак значајнијих промена.

Никада раније није било толико лажних политичких опонената. Не зна се ко ради за кога?

Свако може бити било чији, а сви се праве да није нико ничији.

Лажна опозиција, контролисана опција Б?

Не, само голи интереси и спремност на све не би ли обезбедили свој мали интерес, не видим суштинску разлику.

Ипак, 1 од 5 милиона кажу ући ћемо у Скупштину да је бојкотујемо изнутра?

То не разумем.

Ултрадесница се појавила смишљено како би заплашила бираче који би рекли „ево видите како грозних има тих ултранационалиста, ипак гласајте за нас“?

То је питање за оне који се баве озбиљним проницањем у политички контекст ког овде и нема. Овде каже ко шта хоће. То би могао Крле да вам каже. Ја сам у свим изборима потпуно личан, и не видим никога ко би ми заокупио пажњу а камоли да му нешто поверујем.

Зар вас не плаши атмосфера тихог увођења фашизма? Динко Грухоњић каже, парафразирам: „Овде и Адолф да васкрсне осећао би се као код куће, сасвим удобно.“Зар не осећате да ово постаје тло сасвим погодно за неофашизам?

Страх вас неће спасити од нечије намере да вам науди. Оно што је можда једино сувисло што би човек могао да уради јесте да се креће на местима на која га води „преки налог духа“, па сад ако неко баш хоће да ме пребије, неће ме сачувати страх. Места где се крећем изложбе, концерти, библиотеке, позоришта, тамо ти људи не залазе. Моје биће је усмерено ка нечему што је власти потпуно незанимљиво. Направили су свој Београд на води, своју креативну индустрију, ја те људе нити срећем нити имамо икакав сукоб интереса. Разликују нам се и разлози и циљеви и уверења – ја сам уверен да би друштво требало другачије да изгледа, Скупштина, политичари, људи на власти у некој нормалној земљи имали би и одговорност и свест и, најважније, савест. Овде нико нема осећај кривице, па погледајте те људе...

Тужна је слика европских бирократа којима је стало да се стока балканска умири, да се испотписује шта треба. И онда траже да власт обећа да неће користити службена возила. И ови кажу, ево, јесмо вам дали нешто?! Да ли они стварно мисле да смо ми дебили

Ево, министра здравља. Јесте ли чули његову изјаву?

За Црногорце, јесам.

Да ли вам звучи као да је тај човек који је испитиван у Сабљи као сарадник земунског клана, изјавио то по Вучићевој директиви - иди тамо дижи мало тензију?

У некој сређеној земљи то би било решено једноставно и врло брзо. Реаговала би Скупштина, невладин сектор, медији, јавно мњење, јер је то недопустиво. Није ту важно с ким се сликао, како га зову, није то сада тема, тема је да је министар у Влади дискриминисао одређену националну групу. Када то урадиш, у уређеном друштву сносиш последице, ти лично или цела Влада. Ако Влада стане иза тебе и каже то је наша политика, онда најкасније на следећим слободним изборима са слободним медијима таква политика буде награђена или кажњена. Али будући да ту нема никаквих уверења, истинских политичких програма, онда може да каже ко шта хоће. Али сама чињеница да министар једне земље разврстава људе по националној припадности говори да он не припада духу толеранције. Људи на власти требало би да буду људи од знања, духа, речника. А погледајте ове људе који се представљају као наши министри, па то не зна да говори, то нема реченицу, вокабулар, дикцијске фигуре. На знању утемељена, сложена, развијена, дубока, широка мисао не може да се изрази без речитости, без вокабулара и стилских фигура.

Једноставан, сиров говор мржње открива да је њихова политика изазивање мржње?

Свако говори оно што има у себи и за шта верује да ће га довести до његове циљне групе, до бирача, јер само је један циљ – остати или доћи на власт.

У том светлу је то ширење мржње, подгревање сукоба на релацији Србије и Црне Горе?

Не могу да пребројавам крвна зрнца, нисам тако васпитан. Пристојан свет то не ради, а нарочито не ради када је на одговорној политичкој позицији. Али земља у којој министар иностраних послова није научио енглески ни колико је Карађорђевић научио српски, говори о нама. Нити краљ зна српски, нити министар иностраних послова зна енглески. То је елементарни цивилизацијски ниво. Не можете ви да зидате на сметлишту. Не можете да сејете на депонији. Ови избори су сејање на ђубришту. Ту се не сеје. Ту мораш најпре да деконтаминираш, да рашчистиш и два ашова дубоко да изриљаш. Па упорно и стрпљиво да знојем натапаш тло које ће ти узвратити плодом.

Земља у којој министар иностраних послова није научио енглески ни колико је Карађорђевић научио српски, говори о нама. То је елементарни цивилизацијски ниво

Одајте нам тајну, да ли знате шта се крије у одлуци 1од 5 милиона да изађу на изборе. Знате ли да ли и ко стоји иза њих?

Овде никада није онако како изгледа, увек тражимо шта се иза свега крије. Мој одговор је - не знам а и баш ме брига. Од почетка протеста, кад год сам могао, ја сам ишао у протестну шетњу, и идем и даље. Протест је важан, не само због тога што је здраво шетати, него је важно да човек изрази незадовољство. Пратио сам те младе људе из 1од 5 милиона, и у време блокаде Ректората посећивао их неколико пута, пружајући им подршку. Урадили су важну ствар, истерали на чистац и помогли да се крађа и плагијат доктората Синише Малог званично санкционишу у најбољој традицији академске честитости. Неколико дана пре одлуке о иступању на изборима двоје младих колега из 1од 5 милиона ме позвало на кафу. Жалили су се да је камион прескуп, да ли ће бити мали комби итд. Рекао сам да мислим да им уопште не треба камион, да није битан ни комби ни озвучење, обични мегафон би технички олакшао комуникацију, али може чак и без мегафона, да је најважније да су они тамо и да се боре за то у шта верују. И тако смо се растали неке среде, дошетали од доњег Дорћола горе до ругла од трга и после два дана сам прочитао у новинама да та девојчица која је седела са мном на кафи каже да излазе на изборе. Мислио сам да је то нека грешка, спин, потурање да би их разбили, ослабили, да им подмећу лажне информације. Испоставило да је информација истинита и да они желе да учествују на изборима.

Ко су то они?

Тих бивших неколико од пет милиона.

Хоћете да кажете да су они нечији инструмент?

Не знам. Свако од нас бира шта ће учинити, свако бира чији ће бити инструмент. Ја се борим да будем инструмент Шекспира. Одлука да се изађе на изборе у овом случају јесте показатељ или неразумевања или неке друге намере. Да се нешто променило па да човек и поверује да је то сад питање изборне трке, али будући да су околности исте, онда је таква одлука само лични избор, став. Није питање да ли ћу добити три или 10 одсто него под којим условима ћу добити право да представљам неке људе. У оваквим условима једнако је срамно добити и један и сто одсто. Лично, заговорник сам бојкота. Излазак на изборе је бесмислен, јер нити имате слободне медије нити су они који су власт неки честити људи који ће се уздржати од злоупотребе својих позиција у смислу џипова без регистарских таблица, коришћења службених ресурса... У ствари, тужна је и права слика ствари, долазак европских бирократа којима је стало да буде избора, да ту буде мир, стока балканска да се умири, да ту више нема проблема, да се испотписује шта треба, да заврну руке коме треба. И онда траже да власт обећа да неће користи службена возила у предизборној кампањи. И ови на то пристану и кажу, ево, јесмо вам дали нешто?! Да ли они стварно мисле да смо ми дебили? Ту је толико

гноја у тој једној малој теми до које су као компромисно дошли. То значи да су они признали да су то радили па сад кажу „нећемо више“. Истина је, заправо, да ми живимо у откључаној лудници. О тим стварима нема преговара, оне се једноставно не раде. Све те афере, па то кулминира реченицом нашег председника: „Па шта?“Ту не да нема демократије него…

… Могу све што хоћу?

Тако је. То је разлог за бојкот не само избора него свих симулација демократије. Ми бисмо морали да будемо држава у којој тужилац први добије снимак са наплатне рампе Дољевац, а не да се председник хвали да је гледао и да нам каже како нас неприказивањем штити пошто је снимак страшан. Онда, ипак, обећа да ће га показати, а онда нам га и не покаже. И онда адвокат и тужилаштво добију измонтиран снимак на ком недостају два кључна минута. Колико грешака! Зато бојкот. Ја не учествујем у изборима. То је питање части и разума.

У ларми политике, заборављамо да има живота и ван те Скупштине, да има људи и мимо Шешеља. Е, сад, да ли ћете да читате Вацића или Киша, то је појединачни избор

Шта кажете ви студентима и шта студенти кажу вама?

Покушавам да њихову даровитост упозорим да свака њихова амбиција мора да почива искључиво на знању, и да је сваки успех частан само ако почива на раду. Покушавам да их ослободим и уверим да немају обавезу да задовоље директора, продуцента, редитеља, критичара, селектора, већ да уживају у стваралачком процесу, у томе чиме се баве. Говорим им да смо привилеговани тиме што је наша професија да се бавимо делима највећих умова у читавој историји света, да разумеју и својом вештином изражавају Шекспира. Покушавам да их наговорим да целим својим бићем, не жалећи ни време ни енергију, захвате и домаше што је могуће више из тог зденца. Да буду уметници. И ја сам настојим да будем уметник. И не дозвољавам спрдање с том речју. То настојање је искрено и оно ме држи кротким, скромним, најискреније понизним пред писцем а моја награда је да понекад нешто откријем и сазнам.