КОРУПЦИЈА, БЕДА И БЕШЧАШЋЕ
Без политичке воље и процедура за утврђивање одговорности, односно зазора од реакције аутономних институција и грађана нема редукције корупције, као ни пратећих феномена сукоба интереса, политичког клијентелизма и партијског запошљавања
Укорену планетарног таласа незадовољства и протеста је, поред сиромаштва и политичке обесправљености, корупција, посебно она „високонапонска“политичка. Очито да између ауторитарних власти, корупције и сиромаштва има нека тајна веза. За разлику од, рецимо, Румуније у којој је дошло до раста индекса демократије због масовних протеста против корупције који изнуде и какве-такве смене на трону власти, апатичност грађана и тренирање строгоће и поткупљивост власти вратили су Србију у статус полуслободне земље.
Када кажем корупција мислим на дај-дам однос, на свако свесно и намерно кршење принципа непристрасности које за циљ има да се за учињену услугу стављања у повољнији положај добије надокнада или противуслуга. Звучи познато: ја теби донацију у изборној кампањи а ти мени наредне године (да се Власи не досете) посао на тендеру.
Најразорнија системска, политичка корупција је она којом се све купује и продаје - закони, синекуре, части и звања.
Склон сам зато да у корупцију укључим и трговину утицајем и конфликт интереса. Архитекта или банкар који након обављања јавне функције сутрадан крену да привилеговано послују као приватници у
ресору у коме су до јуче бранили јавни интерес или добијање послова посредовањем утицајних очева и синова су бар предворја корупције.
Афере, попут Крушика или Јовањице су више него илустративан пример. Да не прејудицирам, кад је о њиховом садржају реч, на делу је, најблаже речено, пословна повезаност и трговина утицајем који обезбеђују селективне предности и коруптивну корист. Или бар очити пословни и политички промашаји на штету јавног интереса, као у случају вечних директора на челу јавних предузећа.
Корупцију видим и у основи широке мреже политичког клијентелизма и партијског запошљавања којом се заробљава држава и суспендује демократија. Стотинак хиљада бираних функционера и постављених њихових помоћника и саветника и бар троструко већи број обичних запослених, неретко без реалних послова и задатака, говоре о размерама тријумфа политичке подобности и послушности над способношћу и пословном логиком.
Корупција је очито скупа и развојно штетна, али исплатива за своје носиоце и кориснике, који се вешто „уграђују“у чему треба тражити и разлог за њено жилаво одржање, посебно успешно у сиромашним друштвима.
Одговорност, она политичка бар, значи спремност да пружите одговоре на питања у јавности видљивом процесу аргументоване расправе, а онда и омогућите утврђивање евентуалне кривице. Ради се о елементарним питањима типа ко је и за чији интерес рушио по Савамали, шта је у основи дерогирања образовања и масовне куповине диплома, односно ко су наручиоци, корисници и извођачи ових бесрамних радова?
Последично, и поред шуме донетих антикоруптивних прописа и закона, стратегија и формираних институција, са 39 од идеалних 100 бодова Србија тавори годинама на средини листе од 180 земаља у зони коју одликује постојање системске корупције.
Полазна подршка грађана најављеној борби против корупције – нултој толеранцији на корупцију, која је високо подигла рејтинг Вучића није искоришћена за редуковање корупције. Ко се још данас сећа саге о 24 спорне приватизације, или спектакуларног хапшења Мишковића и пита за много упитније њихове ефекте и епилоге?
Примера ради, исти механизам се видео и код измене 4 закона из области финансирања кампање и спречавања злоупотреба јавних ресурса у партијске сврхе, при чему нису отклоњени ни проблеми попут фарсе уплаћивања прилога од стране корисника социјалне помоћи.
Јасно је данас да без политичке воље и процедура за утврђивање одговорности, односно зазора од реакције аутономних институција и грађана нема редукције корупције, као ни пратећих феномена сукоба интереса, политичког клијентелизма и партијског запошљавања.
Декларативна борба је свакако пожељна и политички наплатива, пре свега ако се своди на селективну и контролисану примену.
У фокусу, пре свега оном медијском, јесу противници и ривали, а ради уверљивости у временима кампање и „мангупи из наших редова“. По правилу, попусти се привремено под притиском јавности да
би, у логици узајамне лојалности, наш „кривац“изронио на неком другом положају власти.
Контрола над институцијама спроводи се кроз контролу над механизмом избора чланова њихових управних тела. Агенција за борбу против корупције је довољно илустративан пример.
Жељени ефекат је стварање утиска о праведности власти која „ни по бабу ни по стричевима“гони и пресуђује.
Нису кључни проблем, иако заиста руже слику корумпиране, „уличне бирократе“- представници система доступни обичним грађанима, попут полицајца, лекара, професора или цариника.
Риба смрди ако се не очисти, а чисти се од главе.
У последњем извештају Европске комисије о напретку Србије, Комисија је, у дипломатском, езоповском маниру изражавања, истакла да „политички утицај код запошљавања државних службеника на високом положају и даље изазива озбиљну забринутост, и да се законом предвиђен поступак запошљавања, заснован на заслугама, не поштује увек“. Уместо тога, одредба у закону која дозвољава именовања на положај „вршиоца дужности“(в. д.) на шест месеци (са максималним продужењем од три месеца) често се злоупотребљава. То је имало за последицу велику флуктуацију запослених у в. д. стању, њихове смене и размештаје и губитак институционалног памћења.
Шта рећи (а не заплакати) на податак од марта 2019. године, да се свих 63 одсто попуњених радних места на високом положају обавља у својству вршиоца дужности.
Свако иоле домишљат ће лако докучити разлог и примењену тактику – кад неком даш позицију и привилегије, а доведеш га истовремено у опасност да их изгуби сваки час, лако ћеш га учинити послушним. Циници би рекли држати га на кратком ланцу.
То што многи од њих опстају на позицијама у том, „привременом статусу“годинама је нека друга прича условљена често непоседовањем одговарајућих знања и квалификација. Наградно питање гласи: Шта радим да се задржим на привременој позицији за коју баш и немам неке референце? Грешим ли ако кажем да је одговор - испуњавам без поговора жеље оних који су ме поставили.
На дну пирамиде су грађани свикнути на коруптивно преживљавање и принуђени да купују радна места и учлањују се у странке. Истовремено, они су у страху да отворено подрже ретке узбуњиваче. О томе говори пример Александра Обрадовића и Крушика.
Закључићу овај текст констатацијом да се, као на врху пирамиде са привременим постављењем на места в. д. директора, тако и на њеном дну, условљавањем продужења привременог посла и његовог превођења у стални радни однос, одговарајућом подобном партијском или синдикалном чланском картом, постиже исти циљ - произвођење страха и утеривање у послушност.
Да се на крају вратимо на почетак ове приче питањем какве су то државе у којима не жели да остане, ако баш не мора, већина младих? И не само младих.
Одговор је неуспешне, заробљене и корумпиране државе у којима ће, ако се овако настави, остати само они на власти и ми који немамо где.
Стотинак хиљада бираних функционера и постављених њихових помоћника и саветника и бар троструко већи број обичних запослених, говоре о размерама тријумфа политичке подобности и послушности