НУЖНА ПРЕУЗИМАЊА
Вредност преузимања углавном посрнулих предузећа од стране три највећа државна система, ЕПС-а, Телекома и Србијагаса, вредела су на крају 2018. око 1,7 милијарди евра, али нема анализе да ли је то улагање било и оправдано
Није много погрешио први човек Србијагаса Душан Бајатовић када је пре неколико година изјавио како је он „највећи инвестициони фонд у Србији“, објашњавајући политику преузимања губиташа међу друштвеним предузећима. У свом извештају о сврсисходности, прецизније о Ефикасности контроле аквизиција од стране надлежних органа, Државна ревизорска институција открила је да су аквизиције само три највећа државна предузећа, ЕПС-а, Телекома и Србијагаса, до последњег дана 2018. године вределе око 200 милијарди динара или око 1,7 милијарди евра. Бајатовића је за ово, односно „због тога што је спасио од банкрота неколико српских предузећа и сачувао 10.000 радних места“Клуб привредних новинара наградио титулом визионара 2010. године, иако је она, очигледно је са ове временске дистанце, била практично тек година почетка државне политике спасавања губиташа од стране великих државних система. То спасавање, не само да је потрајало целу деценију, него се према сведочењу ДРИ претходних година - захуктава.
Част изузецима, али иза овакве „пословне визије“лансиране, истине ради, још за време претходног режима, пошто је њен почетак означило преузимање акција предузећа Информатика и Фабрике стакла Параћин од стране Србијагаса, још 2009, заправо се, ево већ више од деценије, не крије никаква визија, а још мање стратегија развоја, већ искључиво нужда да се поједина друштвена предузећа преузимањем, а најчешће претварањем дуга према великим државним системима у капитал
тих система, спасе најпре стечаја, а у каснијој инстанци и могућег банкрота.
У својој анализи контроле оваквих процеса и то од 2016. до 2018. године, Државна ревизорска институција констатује да је вредност аквизиција које су спровела само три поменута највећа система - ЕПС, Србијагас и Телеком повећана у овом периоду са 154 милијарде динара на око 200 милијарди. И упркос таквом тренду, али и постојању законског и институционалног оквира да се овакве куповине предузећа од стране државних органа контролишу, „непотпуна координација између надлежних органа и органа управљања у државним предузећима умањила је ефикасност ове контроле“, каже у свом извештају државни ревизор. ДРИ зато Министарству привреде препоручује да, најпре, успостави јединствену и свеобухватну евиденцију државних предузећа у којима Србија има учешће у капиталу, као и да успостави смернице за обављање послова који би се односили на одређивање стратешких циљева, унапређење рада и пословања, као и надзор у државним предузећима.
Ако је држава својевремено и имала намеру да спасава посрнуле вишедеценијске или вишегодишње губиташе од стечаја и банкрота претварањем њихових дугова у власништво система којима дугују, да би их касније консолидовала и продала, то се у коначници није десило. Њихова приватизација углавном није спроведена, најчешће због недостатка заинтересованих купаца, али су највећи државни системи наставили да под своје окриље узимају губиташе.
Априла прошле године медији су објавили како је Србијагас купио 80 одсто удела у предузећу Бијељина гас, у оквиру своје стратегије регионалног ширења, те како ће тако наставити посао гасификације тог града. Иначе, власник тих 80 одсто капитала претходно је било новосадско предузеће Нови Сад гас, на чијем челу се од пре неколико месеци налази један од директора управо Србијагаса.
Иако из овог предузећа нису одговорили на питања НИН-а ни у вези са куповином, односно преузимањем поменутог предузећа, ни о својим даљим плановима у погледу аквизиција, али ни о налазима ДРИ, новопостављени директор предузећа Нови Сад гас није крио намеру да Србијагас своја „велика потраживања“од овог предузећа наплати преузимањем власништва. У анализи Фискалног савета још из септембра 2017. године наводи се да је Нови Сад гас крупан, али недовољно препознатљив проблем, јер је највећи дужник Србијагаса, са дугом од 10 милијарди динара. Ово предузеће годинама није плаћало гас иако није имало проблема са наплатом, односно пословало је са добити. Финансијски извештај за 2018, међутим, показује губитке, а вишедеценијски директор, о чијим аферама и бламовима су медији навелико писали, смењен је тек пре неколико месеци. Предузеће је и данас нерешеног власничког статуса, пошто у АПР-у стоји да је у питању „друштвени капитал“.
Србијагас је последњу деценију, по истом принципу, ушао у власништво Азотаре, Петрохемије, Метанолскосирћетног комбината, Стакларе Параћин, предузећа „Тоза Марковић“из Кикинде... Због тога је Бајатовић на Копаоник бизнис форуму 2011. сам за себе иронично рекао да је „овлашћени државни тајкун број један“. Продаја Стакларе још 2012. године „перспективном“бугарском инвеститору завршена је неславно, пропала је и фабрика Агрожив, такође један од пројеката због којих је Бајатовић завредио титулу „визионара“, Азотара Панчево је у стечају... Ипак, према подацима ДРИ, Србијагас је само од 2016. до 2018. докапитализовао Петрохемију, МСК и „Тозу Марковић“из Кикинде, Утву из Панчева, као и МТС (Дунав) банку, и у сваком од ових предузећа има већи или мањи удео у власништву.
Владимир Вучковић, члан Фискалног савета Србије, каже за НИН да је евидентно да су ова предузећа преузимана конвертовањем дуга за гас у капитал, не би ли се на тај начин сачувала од стечаја. „Велики државни системи постајали су уточишта за та предузећа, иако она углавном нису део њиховог стратешког бизниса и нема нарочитог оправдања за улагање у тако нешто. То је државним системима само нова брига и омча око врата која тешко да може позитивно утицати на њихово пословање, али није се то са том намером ни преузимало.“
Вучковић упозорава и на случај предузећа Колубара грађевинар, на који је Фискални савет указао у свом извештају о пословању ЕПС-а, а који је ово предузеће вратило под своје окриље 2018. одлуком Владе Србије. Савет каже да је Колубара грађевинар неуспешно предузеће и да не би требало да буде део ЕПС-а. Напомињу да је ово исто предузеће још 2004. издвојено из састава Рударског басена Колубара, са намером да се приватизује. То се није десило, али је зато 14 година касније предузеће које је у међувремену ЕПС унајмљивао да обавља неке радове на коповима, враћено у састав Електропривреде. „Суштина је да предузеће Колубара грађевинар и само обавља
Велики државни системи постајали су уточишта за пропала предузећа. То је државним системима само омча око врата која тешко да може позитивно утицати на њихово пословање Владимир Вучковић
различите делатности, од производње бетона и асфалта, преко намештаја и столарије, до расадника воћа. Послује са губицима и има око 600 запослених. И док друге светске енергетске компаније рационализују пословање тако што услуге које су им потребне изнајмљују на основу најповољније понуде, наша држава враћа губиташе у састав ЕПС-а“, објашњава Вучковић, наводећи како се нуде контрадикторна образложења. „Када су се те фирме које се не баве основном делатношћу издвајале објашњење је било да ће се тако уштедети, а сада када се враћају, аргумент је опет исти. Зашто бисмо ми ангажовали неку фирму са стране, ако можемо користити своје ресурсе.“Суштина је, пак, да оваква стратегија ЕПС-у не може донети ништа паметно, сем расипања енергије, а потенцијално и новца.
ЕПС је, према подацима ДРИ, у последње три године преузео по основу дуга мање него Србијагас, и ако се изузме Колубара грађевинар и докапитализација предузећа ЕПС трговање из Љубљане, има тек незнатне уделе у „Този Марковићу“, Политици ад, Петрохемији, прибојском ФАП-у... Али и поред тога, очигледна је даља намера да се овакви процеси, притом недовољно контролисани од стране државе као власника, наставе.
Упоредо са аквизицијама пропалих и посрнулих предузећа са којима се не стаје чак ни након што је протекла деценија показала да таква стратегија не даје ефекте, и Фискални савет и ММФ упозоравају да реформа стратешких предузећа у Србији иде споро. И како рече недавно радију Слободна Европа Себастијан Соса, представник ММФа у Србији, „потребно је више напора да би се ојачало корпоративно управљање и обезбедило професионално руководство“.
Могуће је да ће, ако се остваре намере државе да до јула ове године припреми документ о политици власништва над државним предузећима, а што ММФ подржава, бити услишена и препорука ДРИ да се направи база државних предузећа, али и побољша координација између оних који доносе одлуке у државним системима и оних у државној управи који би те одлуке требало да контролишу. Јер, како истиче ревизорска институција, оваква анализа је и урађена због чињенице да држава преко великих државних система и сама стиче уделе у овим предузећима.
Оно што је, међутим, до сада изостајало, а нема ни у најновијој анализи сврсисходности ДРИ, јесте резултат таквих аквизиција, односно анализа њиховог утицаја на пословање државних предузећа која су претходних година извршила те аквизиције. Шта су били ефекти таквих одлука, без обзира на то ко их је и за чији рачун доносио, односно да ли је улагање тих 1,7 милијарди евра имало економског ефекта и каквог? Како је на пословање ЕПС-а или Србијагаса утицало преузимање удела у пропалим предузећима и њиховим дужницима, односно да ли је тај новац можда могао да се употреби на неки рационалнији начин? Примера ради, за унапређење пословања у примарним пословима, на нове електроенергетске капацитете, заштиту животне средине или нове гасне правце или складишта гаса.
Одговоре о таквом утицају НИН није добио ни из ЕПС-а, ни из Србијагаса, у којима нам није објашњено ни ко тачно доноси одлуке о аквизицијама у државним предузећима. Са друге стране, у извештају ДРИ стоји да су на њихово питање „на који начин су државна предузећа обавештавала надлежна министарства о процесу и фазама аквизиција“, у ЕПС-у одговорили да се надлежним министарствима „достављају одлуке и закључци који се тичу тог министарства“, у Србијагасу да се „достављају програми пословања, уговори, споразуми и упис у привредни регистар“, док је председник Надзорног одбора Телекома Србија на исто питање одговорио да „од НО нико није формално затражио било какву документацију или састанак у вези са аквизицијама“.
Телеком, као већинско државно предузеће, није ослобођен преузимања минорних удела у посрнулим предузећима по основу дуга, а што се види у документу ДРИ, али се може устврдити да није, попут ЕПС-а или Србијагаса, био уточиште за пропале фирме. Наиме, проблем Телекома није у чињеници да не може да објасни оправданост одлука које је доносио током 2018, када је на тржишту кабловских оператера купио Коперникус, Авком, Јунет, али и докапитализовао МТС банку и још неколико предузећа стичући доминантан удео у власништву, већ у необјашњиво високој цени по којој је та предузећа стицао, а пример је свакако готово 200 милиона евра колико је плаћен Коперникус.
У одговорима за НИН, у овом предузећу кажу да одлуке о аквизицијама доносе органи предузећа. „Правни положај Телекома је различит у односу на положај јавних предузећа. Конкретне одлуке о аквизицијама доносе се у складу са стратешким плановима који су претходно дефинисани унутар компаније, уз законску и статутарну процедуру која подразумева да предлог даје Извршни одбор, а сагласност Надзорни одбор... Када је реч о сагласности надлежних органа Србије, сви акционари Телекома, укључујући и државу и мале акционаре, своја власничка права не остварују непосредно у директном односу према органима Телекома, као што је то случај код јавних предузећа чији је држава једини власник, већ сходно Закону о привредним друштвима, посредством Скупштине акционара. Влада Србије као већински власник не именује непосредно чланове органа Телекома, нити даје непосредну сагласност на акте које Телеком доноси, већ само одређује свог заступника на седницама Скупштине. Влада, наравно, предлаже чланове Надзорног одбора, али се они формално бирају на Скупштини Телекома, а не на седницама Владе... Скупштина има своје надлежности, а између осталог разматра и извештаје о аквизицијама. Али, Закон о привредним друштвима прописује механизме контроле и надлежности у привредним друштвима, који се у Телекому доследно спроводе и који не предвиђају непосредно извештавање, нити прибављање сагласности ресорних министарстава за појединачне одлуке“, кажу у Телекому.
У овој компанији одговарају да су завршили са највећим аквизицијама у Србији и БиХ, те да могу уследити само оне које се тичу ширења у региону. „Аквизиције су имале позитиван ефекат на наше стратешко позиционирање. Укрупњавањем тржишта заустављен је тренд пада броја интернет и ТВ корисника и сада имамо тренд раста. Аквизитовани кабловски оператери су консолидовани под брендом Супернова и бележе боље финансијске резултате. Коперникус је имао раст прихода за 94 одсто, а оперативна добит је за 84 одсто већа него у 2018“, кажу за НИН у Телекому Србија.
Процес приватизације у Србији још увек није завршен, а не стаје се ни са преузимањем власништва у предузећима које већ годинама на тржишту нико не жели, па макар не коштала ништа. Стечај, а поготово банкрот у Србији је и даље својеврсни табу, а онда и не преостаје ништа друго до да се тај баласт некоме утрапи. Ако се, и када, буду сводили рачуни овакве државне политике, установљене још пре више од једне деценије, биланси сигурно неће бити позитивни. А до тада, грађани могу само да нагађају на шта се тачно посредно или непосредно бацају паре или да рачунају на шта су те паре могле да буду ефикасније и рационалније потрошене.
Стечај и банкрот у Србији су и даље табу тема, па и не преостаје ништа друго него да се посрнуле фирме некоме утрапе. Ако се и када буду сводили рачуни овакве државне политике, биланси сигурно неће бити позитивни