ШОФЕРСКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА
Шоферска је туга преголема
Е, долазим ја у Србију да вам покупим медицинске сестре - рекао је председник Вучић на ТВ Хепи, откривајући шта му је у Давосу рекао немачки министар здравља, а он му овако узвратио: „Е нећеш мајци да долазиш овде! Рекао сам му у лице: `Немој да долазиш, бре`.“
Не дође немачки министар, а проблем остаде. Немачка је донела Закон о усељавању стручне радне снаге, по коме ће српски држављани са дефицитарним занимањима бити третирани као да су Немци. Што ће рећи, наши људи ће много лакше долазити до папира и до посла, на коме ће радити за плату од две, три или четири хиљаде евра - месечно!
Председник Вучић увиђа да је то за Србију проблем, али има решење. Сећате се, саопштио га је на ТВ Првој: „Ми сад морамо да запослимо много медицинских сестара, имамо их девет хиљада на бироу, хајде да видимо како да се запосли њих три хиљаде, као и да се онима које раде повећају плате да не би одлазиле.“А оних шест хиљада, што остане на бироу, како њих спречити да оду?
Ништа лакше, читамо у режимским медијима - Србија је одлучила: Медицински радници остају у земљи! Јер, Србија је обавестила Немачку да је конкурс обустављен, а наредни корак ће бити раскидање уговора са Немачком организацијом за међународну сарадњу о одласку радне снаге у ту земљу.
Какав је то, забога, уговор? Је ли то председник Вучић лично слао раднике у Немачку, а сад више неће? Или је то био конкурс према коме су медицински радници добијали информације о томе који се послови траже у Немачкој – и лакше се пријављивали на њих? Ако је тако, ко је помислио да ће укидање ове службе заиста спречити исељавање?
Не би министар Зоран Ђорђевић био члан МЕНСА, кад не би разумео да је укидање сарадње са Немцима узалудан посао. Ево, и сам је то потврдио: „Ми не можемо да спречимо миграције, али је непримерено да, када сви причамо о њиховом заустављању, ми то на неки начин подстичемо. То би било супротно ономе што радимо“, рекао је Ђорђевић гостујући на Радио-телевизији Србије.
Па јесте, није згодно да држава подстиче емиграцију, мада се ни ту нису прославили. Прошле године се, рецимо, од 52.000 емиграната, свега њих седамдесет запослило преко спорног уговора Србије са Немачком. Но, министар Ђорђевић напомиње да ни за њих није одговоран, јер „неко је раније потписао такав споразум са представницима Немачке“. А те, 2013. године, тај споразум са Немцима сигурно није потписао он, јер је тада био државни секретар у Министарству одбране. А пре тога је био страначки возач гувернерке Јоргованке Табаковић, тако да је искључено да је у том споразуму на било који начин учествовао.
Сада је циљ, каже министар, да „тај точак не само зауставимо, већ и да га окренемо у дугом смеру“. Ту ће му од велике помоћи бити и недавно састављени Предлог стратегије о економским миграцијама Србије 2021-2027. године, не питајте зашто праве седмогодишњу стратегију – праве је зато што тако пише. А само су једну меру изоставили – и то баш ону која је „упалила“у Румунији – где су плате лекара повећане са 1.000 на 2.800, а сестара са 530 на 980 евра, чиме су миграције прилично смањене. Као што су изоставили и сугестију коју нуди економска литература, о томе да миграције може да смањи једино трајни раст добро плаћених радних места у земљи. Но, добро је што то не пише, у заробљеној држави тога никад није било.
Али је било патриотизма, на томе никад нисмо штедели: „Тамо плате нису доста веће, живот је много пута скупљи него у Србији, квалитет живота није много већи, све што зараде потроше на живот“, каже о Западу министар Ђорђевић, додајући да Србија има шта да понуди, рецимо то да смо „најлепша земља на свету, имамо друштвени живот који не постоји нигде, цена живота је нижа, квалитет живота расте из дана у дан, већ сада је на задовољавајућем нивоу“.
И заиста је тако. Плате су пет до десет пута ниже него на Западу, здравство је све горе, јер одоше толики лекари, сестре и техничари – али, где је лепше него овде? Кад се друштво скупи, уз било коју песму, рецимо ону, „Шоферска је туга преголема“, сви ће се придружити. Макар на крају запевали: „Пуче здравство, а резерве нема“.
У Предлогу стратегије о економским миграцијама од 2021. до 2027. Влада Србије изоставила је само једну меру, и то баш ону која је „упалила“у Румунији, у којој су плате лекара повећане са 1.000 на 2.800, а сестара са 530 на 980 евра
Деведесетих година, услед престанка са радом великих државних предузећа, многи људи у Србији су своју егзистенцију видели у отварању приватних предузећа разноврсних делатности. У Србији је тих година, између осталих, отворено на стотине фабрика сточне хране и мешаона за производњу сточне хране... Међутим, због лоше произво
ђачке праксе и непрофитабилног пословања, брзо су и нестајале - гасиле се.
Храна продукт, фабрика хране за животиње из Салаша Ноћајског и након скоро 29 година заузима високо место на привредној мапи Србије. Супружници Весна и Горан Станковић од самог почетка правили су непогрешиве процене и пословне потезе, почев од
тога на ком месту ће засновати производњу и поставити фабрику. Храна продукт се налази у центру житнице у Мачви и Срему, где се становништво највише у Србији бави товом стоке и сточарском производњом. Од почетка скромно, без мегаломанских планова, градили су своју фабрику, да би данас заузели лидерско место, не само у Србији већ и на Балкану. Тако високо место достигли су квалитетом, континуитетом и обимом производње. О томе говоре сертификати, међу којима су и најпознатији домаћи и међународни стандарди као што су SRPS, ISO, HACCP и HALAL. Производни индекс ROSS 452, који је предузећу Храна продукт за живинарску производњу доделила компанија AVIAGEN, показатељ је високе ефикасности менаџмента квалитетом на фармама за тов пилића.
Када су Станковићи 1992. године основали предузеће био је то изузетно тежак период, не само за привреднике, већ и за целокупно становништво Србије. Да ли је било периода да су због таквих околности размишљали да одустану и угасе предузеће, питамо Горана Станковића.
„Не, само смо могли, да су били бољи услови, да се брже развијамо. Није било лако, али смо веровали у нас. Пуно смо радили и никада нисмо поклекли. Било је много негативних догађања и тешких изазова, али смо се увек дизали и ишли напред. Пратили смо трендове и потребе тржишта, које нам је данас велико - у нашој земљи и иностранству“, истиче Горан Станковић.
Да ли сте имали понуду, од странаца, да уз врло пристојну финансијску надокнаду купе данас веома угледно предузеће Храну продукт?
Када смо кренули да се бавимо овом производњом планирали смо да производе из наше мини фабрике пласирамо у окружењу од педесет километара. Сада, након скоро три деценије, стигли смо међу лидере у овој производњи и извозимо у све балканске земље, Грчку, Румунију, Словенију и Хрватску. Због забране не идемо на Косово. Имамо своје малопродајне објекте, велепродају и заступнике.
Било је заинтересованих странаца и консалтинг кућа као и директан упит за продају. Дуго и напорно смо градили ово предузеће и могу рећи да смо једногласни супруга, два сина и ја, без обзира на примамљиве понуде, одлучили да Храна продукт остане наша породична фирма. Старији син већ овде ради, млађи је на студијама. Овај посао не радимо искључиво из интереса, јер је он обележио наше животе. Због начина на који живимо, оно колико имамо сасвим нам је довољно за пристојан породични живот. Решили смо да радимо, иако је конкуренција
велика, стижу страни произвођачи на наше тржиште, али смо ми испред њих.
Коју храну за животиње производи Храна продукт и на који начин се пласира до купца? Да ли по квалитету она можете парирати производима са Запада?
Потпуно смо равноправни, а можда су наши производи квалитетнији због одабраних сировина које користимо. Од оснивања акценат стављамо на квалитет, сигурност и поузданост производа. Контрола квалитета, сировина и готових производа се обавља у нашој лабораторији, али се анализе врше и у акредитованим лабораторијама у Србији и иностранству, а пратимо и све нове технологије које се дешавају у свету. У наше две фабрике у Салашу Ноћајском и Сремској Митровици производимо потпуне и допунске смеше, витаминско-минералне подсмеше, прерађујемо сојино зрно. Бавимо се трговином компонената за храну за животиње. Поред тога производимо товне пилиће (бројлере), а као услужном делатношћу бавимо се складиштењем и сушењем житарица и уљарица. Виску ефикасност постижемо и захваљујући томе што у нашем возном парку имамо 40 путничких и теретних возила.
Пољопривреда у Србији је већ неколико деценија у „запећку“, да ли је та чињеница утицала на обим ваше производње?
Свакако је могла утицати, али смо се ми окренули ка извозу. Сада је све другачије и посебно ме радује да се у пољопривреди већ неколико година дешавају позитивни помаци,
не само у ратарству и сточарству, већ и у финалној производњи, између осталог и преради меса. У овој области се полако враћамо на период када је Србија заузимала значајну улогу у Европи и свету. Доста је предузетника у мом окружењу који су почињали као ми, били упорни и преживели тешка времена. Данас лакше послују, јер су многа правила уређена. Створене су могућности да напредују и сада су то успешни привредници.
Оно што се у нашој земљи догађа, а и у земљама у окружењу, јесте да радници напуштају посао и одлазе да раде у западне земље. Да ли таквих појава има и код вас?
Још увек нам то није проблем, али у окружењу се примећује. Мачвани и Сремци су по
традицији познати по томе да не напуштају своја огњишта и имања. Ми се трудимо да наши радници буду задовољни, да их тако задржимо. То само можемо добрим условима које морамо да им пружамо. Код нас, поред солидних плата и разних стимулација, уз њих смо и када имају лепе догађаје, рођење детета, као и оне трагичне. Финансијски их подржавамо. Помажемо у решавању стамбених проблема, помажемо у грађевинском материјалу, кроз гаранције за добијање кредита...
Да ли сматрате да би држава требало више пажње да посвети домаћим привредницима. Да ли имате неки конкретан предлог?
Сви смо очевици да су страни инвеститори добили доста субвенција приликом отварања нових погона. Ми смо мало у незавидном положају. Ту смо више од 28 година, улажемо у ову државу. Можда би требало анализирати рад сваког привредника на локалу, поготово што су сада сви резултати доступни. Добро је што сада добијамо 20 процената бесповратних средства за набавку машина. Оно што би требало да се промени јесте спора администрација. Требало би да се скрати време за добијање разних докумената потребних привредницима.
Са друге стране, што се тиче субвенција страним инвеститора, не знам да ли би се ико од домаћих привредника одлучио да негде ван своје територије, такорећи у недођији, гради фабрику и одједном запосли и до 100, а некада и више, радника.
Било је заинтересованих странаца за куповину, али смо дуго и напорно градили ово предузеће и могу рећи да смо једногласно - супруга, два сина и ја - без обзира на примамљиве понуде, одлучили да Храна продукт остане наша породична фирма