НОВЕ ПОДВАЛЕ ЗА СТАРЕ ПОДЕЛЕ
75. ГОДИНА ОД КОНФЕРЕНЦИЈЕ НА ЈАЛТИ Свет се ових дана подсећа „судбоносне“Кримске конференције, на којој су Рузвелт, Черчил и Стаљин исти тај свет поделили. У међувремену је и сам Крим постао споран, а планета и даље личи на бурек, само подељен у више ко
Свет се ових дана подсећа „судбоносне“Кримске конференције, на којој су пре 75 година Рузвелт, Черчил и Стаљин исти тај свет поделили. Нико, наравно, неће спорити да је састанак те три главе у летовалишту Јалта од 4. до 11. фебруара 1945. био историјски значајан. Али ако говоримо о третирању планете попут бурека, треба приметити и да су други самити тог времена били барем једнако важни. То би се, на пример, могло рећи за Московску конференцију из октобра 1944. или Потсдамску конференцију, чија 75. годишњица стиже у јулу. У Москви су се договарали само Черчил и Стаљин, док је у Потсдаму покојног Рузвелта заменио Труман, а Черчила – који је усред састанка сазнао да је изгубио изборе – Клемент Атли. Но неупоредива симболичка вредност тројке Стаљин-Черчил-Рузвелт пренела се и на Кримску конференцију.
Енглески Гардијан извукао је недавно из архиве шта је тих дана о споразумима са Јалте писао.
„Савезничке вође и њихови саветници прво су одлучили о координацији војних планова који ће довести до пораза Немачке. Друго, постигнут је споразум о транзиционом периоду који ће уследити по завршетку централизованог немачког отпора. Треће, разматрани су најпречи политички и социјални проблеми Европе“, писао је Гардијанов новинар 13. фебруара 1945.
Чак и ако уважимо ратну цензуру, не може се рећи да нас је човек из Гардијана просветлио. Притом је најзначајнији део „координације војних планова који ће довести до пораза Немачке“заправо обављен још у Техерану 30. новембра 1943, када су Стаљин и Рузвелт најзад убедили Черчила да отвори западни фронт. Славне операције „Оверлорд“(на западу) и „Багратион“(на истоку), које су од јуна до августа 1944. сломиле немачке армије до непоправивости, договорене су тада.
„Значајно је, међутим, то што је (у Јалти) договорено да ће се штабови три силе састајати када год буде потребно. То се можда нарочито односи на непредвидиву могућност продуженог и разуђеног ратовања након што стварна моћ централизоване немачке армије буде сломљена. Националсоцијалистичка Немачка је осуђена на пропаст, пише у коминикеу, и савезничке вође поново су потврдиле одлучност да Немцима наметну безусловну предају, по формули из Казабланке“, додао је Гардијанов лондонски извештач.
Доктрину безусловне предаје Немачке Рузвелт и Черчил су потписали у Казабланки још у јануару 1943, и муком опамећене савезнице поштовале су је до краја рата. Узгред можемо додати да се није остварила она „непредвидива могућност продуженог и разуђеног ратовања“, које су се бојали Гардијанов новинар и савезнички генерали. Није било герилаца у непробојним алпским тврђавама. Да бисмо мало озабавили мрачну историју, рећи ћемо – крадући мало од Пекића – да тадашњи Немац, генерацијама учен слепој вери у ауторитет, за герилу једноставно није био способан, јер је герила по дефиницији субверзивна. Ратовање без некога коме ћете лаштити чизме, без икога пред ким ћете се удрвенити, лупити петама и дрекнути „Јавол, Хер Оберштурмбанфирер“? Незамисливо у Немачкој тог времена. Но вратимо се на Јалту.
„Свака сила окупираће посебну зону Немачке, али контролу администрације координисаће централна контролна комисија са седиштем у Берлину, коју ће чинити врховни команданти три силе. Ово свакако звучи умирујуће, пошто наговештава заједничку политику окупације, и требало би да елиминише опасност поделе на три потпуно различита система окупације. Француска ће бити позвана да се придружи окупацији. О опсегу њене зоне одлучиће представници четири силе у Европској саветодавној комисији. Није поменута ниједна друга наша европска савезница”, закључио је Гардијанов извештач 13. фебруара 1945.
Испод овог бирократског хаоса контрола, администрација, централа и комисија, налази се послератна подела Немачке. Какав су промашај били редови о „умирујућој заједничкој политици окупације“довољно је познато, па само укратко подсећамо да је Немачка испрва заиста подељена на совјетску, америчку, британску и француску окупациону зону, уз посебну поделу Берлина на секторе са истим управљачима. Аранжман је био тако успешан да је СССР већ 1948. западним силама блокирао приступ Берлину – који је био дубоко у његовој окупационој зони – на шта је Запад одговорио снабдевајући своје секторе из ваздуха, и да је свет 1949. добио Западну и Источну Немачку. Још раније, 1945, добио је, мада тајно, и План „Незамисливо“– план Запада за рат против СССР, која би, дакако, почео у Немачкој. Расцеп Истока и Запада, рекосмо, добро је познат; мање је познато да је невоља било и међу самим западним силама. Француска није била позвана ни у Јалту ни у Потсдам, што је дубоко увредило Шарла де Гола и његове сународнике. Стога је Де Гол наредио француској војсци да окупира Штутгарт, који јој није био додељен. Повукао се тек када су Американци запретили суспензијом економске помоћи.
Шта се још збивало у Јалти? Черчил, Рузвелт и Стаљин потписали су Декларацију ослобођене Европе. У њој је стајало да ће све ослобођене европске земље, као и сателитске државе Осовине, одржати слободне изборе, створити демократске институције по својој вољи, и да ће три силе у томе помоћи. Ни ово није било баш свеже, будући да је тај принцип утврђен још у Атлантској повељи, којом су Американци и Британци 1941. године дефинисали
ратне циљеве. О том детаљу Кримске конференције традиционално се највише расправља, поготово у светлу послератних збивања у Пољској. Јалта је била једно од места на којима је утврђено да ће се Пољска географски померити ка Западу, то јест да ће неки њени источни делови припасти СССРу, док ће заузврат добити неке источне комаде Немачке. Географијом је, дакле, послата ка Западу, а политиком дефинитивно ка Истоку, јер популарна мудрост каже да је Стаљин, уз потпис на декларацији, посебно обећао слободне изборе у Пољској, да су му Рузвелт и Черчил поверовали, и били изиграни. Да Пољска није бирала слободно, то је јасно, као што је јасно да није замишљала срећну будућност у московском тору.
Треба, међутим, бити далеко опрезнији када се говори о „доброј вољи“Запада. Ако се теоретски може прихватити тврдња неких историчара, попут Роберта Конквеста, да је Рузвелт био наиван, то сасвим сигурно не важи за Черчила. Без обзира на то што је Черчил за разлику од претходника, Чемберлена, прихватио чињеницу да се Немачка не може зауздати без помоћи Совјетског Савеза, и његов и британски антикомунизам били су и остали монументални; и нема сумње да су и Велика Британија и СССР много пре Јалте знале да ће једна другој у будућности бити већи проблем него Немачка. Ако је Черчил и у Јалти и у Потсдаму практично препустио Пољску Стаљину, то није било зато што је био детиње поверљив, већ зато што је био детиње беспомоћан спрам совјетских армија у источној Европи. Континент је суштински био исечен пре Јалте, а у томе ниједна победница била моралнија од било које друге, па за сваку Пољску са друге стране постоји Грчка; Грчка у којој је британска војска раме уз раме са дојучерашњим нацистичким колаборационистима ратовала против грчких комуниста док је Стаљин гледао на другу страну. И све то у складу са договором – такође старијим од Јалте – по коме је Атина припала западној сфери утицаја.
Од споредних дешавања из летовалишта издвајамо две Рузвелтове победе у виду два Стаљинова пристанка. Стаљин је прихватио да се укључи у рат са Јапаном, што Америци напослетку уопште није било потребно, као и да буде део Уједињених нација (што је Америци, испоставиће се, било потребно још мање). СССР је тражио чланство за свих 16 својих тадашњих република. Није га добио, мада је Труман касније прихватио чланство Украјине и Белорусије, задржавајући право да тражи још два гласа за САД, што је остало само историјски куриозитет. Давнашњи Рузвелтов предлог да се цео свет осим Америке, Британије, СССР и Кине разоружа, вероватно је одбачен раније.
Од пикантерија пак можемо додати други Гардијанов текст, такође објављен 13. фебруара 1945.
„Званичник каже да је храна била одлична и у руском стилу. Одбијао је вотку, али уместо тога је имао одлична кримска вина. Амерички пуковник рекао је мом пријатељу да је до краја конференције појео више од пет килограма кавијара“, објавио је Гардијан.
Отприлике тако и данас изгледају самити. У међувремену је и сам Крим постао споран. Свет и даље личи на бурек, само подељен у више комада него 1945.
На Јалти је Пољска географијом послата ка Западу, а политиком дефинитивно ка Истоку