ТРЕСЛА СЕ ГОРА РОДИО СЕ КИШ
вљене личности на чело институције, уместо да се кандидат бира према статутарним оквирима“, како је у свом предлогу програма МСУБ истакао Зоран Ерић, један од кандидата на прошлогодишњем конкурсу и шеф Одељења кустоса МСУБ.
Разуме се да континуирано стање в. д. руковођења музејом на Ушћу није по њега било корисно. „Јер, тако је спречено дугорочно планирање, и спровођење програма и визија развоја
за четири године које кандидати подносе приликом конкурса“, Ерић је истакао.
„Ведеизација установа неминовно уводи у период неизвесности и потенцијалне нестабилности, самим тим што по закону може да траје најдуже годину дана“, каже за НИН Нела Тонковић, директорка Народног музеја у Шапцу. Али, такав принцип је користан – појединцима, иако често погубан за друштво и његове институције, истиче Тонковићева.
Ипак, ниједна од поменутих в. д. ситуација, није изазвала такав хаос у јавности. Па се против нарушавања аутономије Музеја сада побунила и Независна културна сцена Србије, али и разне експертске организације, попут Националног комитета Међународног савета музеја - ИКОМ Србија. Апелујући на надлежне да „повуку решење о именовању в. д. директора МСУБ и примене међународне стандарде и националну регулативу у циљу успостављања професионалног руковођења том установом“.
Исто је учинило и Међународно удружење ликовних критичара АИКА – Секција Србија, позивајући и самог Киша да одустане од функције. За сада, без икаквог одјека.
Позваним да коментаришу осетили су се и стручњаци појединачно, ту и тамо претеравши са изјавама. Па је Киш проглашен нацистом, поводом свог рада Artbeit Macht Frei, инспирисаног натписом на капији Аушвица.
Не излазећи превише у јавност „док не уђе у систем“, Киш је рекао да се на све те коментаре и иницијативе „не обазире“. Намах је лансирао идеју о изложби Владимира Величковића, али и привлачењу у Музеј „герилске публике“. Предложио је и гостовање по региону сталне музејске поставке,
превиђајући да је она нужно везана за матични простор, али и да је то превазиђен појам у контексту савремене уметности. Такође, није био упознат да су делови збирке МСУБ већ крстарили по Србији, у време кад је зграда била под реконструкцијом.
Тако је „евидентан недостатак искуства Киша у раду у систему јавних установа, приметан по његовим изјавама и биографији“, био други разлог за бурне реакције стручњака, како објашњава Нела Тонковић. Јер, руковођење фестивалом Девет у Старој циглани, што су Кишови највећи организациони домети, „нема много додирних тачака са управљањем музејом“. Чији је задатак праћење савремене уметничке продукције не само у циљу приређивања изложби, већ и прикупљање дела за своје збирке, у циљу „контекстуализације савремености“.
Сдруге стране, „директор Музеја се не бави микроменаџментом“(што представља најава изложбе Величковића), већ он „осмишљава стратегије и правац развоја установе, а стручњацима препушта да креирају програмске садржаје“, наводи даље Тонковићева. Као што ни улога Марине Абрамовић не може бити да иницира постављање Киша на чело МСУБ, на шта се он позива. Гурајући прст у око делу јавности, незадовољном политичким конотацијама њене ретроспективе у музеју на Ушћу. Премда је Чистача видело 62.000 посетилаца.
Да ли је неког уверила Кишова тврдња да га „политика не занима“и да он није „ничија марионета“, не знамо. Али, Тонковићева тумачи да „политика и култура нису непријатељи“, већ је проблем у вредностима које одређена политика заступа. „Нажалост, у нашем друштву пречесто се догађало да култура и њене јавне установе постану део ’плена’ који странке ’деле’ када дођу на власт“, наводи Тонковићева.
Последично, политички делегирани управници институција, спремни су да чине услуге онима који су их поставили, а да занемарују интересе јавних установа. Стога се бришу сви претходно достигнути професионални резултати и напори у стварању културних потреба и навика код публике.
Због описаног, актуелно стање у МСУБ, многе подсећа на праксу деведесетих година прошлог века. Све и ако јавност сада не ћути, већ исказује јасан став према неподопштинама, а управо на основу изграђених стандарда током протекле две деценије.
Ипак, Нела Тонковић не очекује много од побуне у садашњем систему, који је пречесто „показао неосетљивост на знање и одговорност бројних професија“. Премда су поједини представници „својим деловањем покушавали и покушавају да ово друштво учине бољим“, закључује она.
Као једна од протестних солуција, помиње се и штрајк запослених у МСУБ. Да ли би то ико приметио, јер музејски посленици нису таксисти? Уосталом, музеј на Ушћу је тек почео да ради, након 10-годишње паузе, па је апстиненција постала навика љубитеља уметности, без обзира на потребу.
Вишеструко уцењени, кустоси МСУБ би морали нешто да науче од Независне културне сцене Србије, која у условима институционалне кастрације напредује по принципима транспарентности, демократије, децентрализације и умрежавања. Од чега много фали и државним институцијама, и Креативним индустријама.
Када би се Виктору Кишу ипак дала шанса, на шта он апелује, шта бисмо de facto добили? Можда би његова неупитна енергија унела и позитивне промене у ипак конзервативни музејски систем. Можда би Киш изучио правила менаџмента институције, али кад би за то било више времена од законски прописане године.
Можда би, а то је од свега највероватније, „медвеђу услугу“Владе да га стави на тапет јавности, преокренуо у корист (сопственог и) афирмације МСУБ.
Као једна од протестних солуција, помиње се и штрајк запослених у МСУБ. Да ли би то ико приметио, јер музејски посленици нису таксисти? Уосталом, Музеј на Ушћу је тек почео да ради, након 10-годишње паузе, па је апстиненција постала навика љубитеља уметности, без обзира на потребу