Жаре, учитељ честитости

Не верујем да сам упознао и да ћу упознати човека који толико води рачуна о „широј слици“, занемарујући све што је неважно, на челу са приватним пизмама и каприцима, својим и туђим

На већ чувеној фотографији прве редакције Времена из јесени 1990. видимо све новинаре осниваче новог недељника. Већина њих су одметнути ниновци, и сви су мање-више звезде, отмени принчеви и принцезе тадашњег београдског журнализма. Мањина је дошла из других редакција, међу њима и Драгољуб Жарковић. И ти други су врло угледни новинари, неки већ скоро бардови,

али језгро је пребегло из Цетињске под паљбом егзекутора „антибирократске револуције“. Хоће ли те нове, мале, дрчне новине преживети, хоће ли стећи неку пажње вредну историју, то нико још не зна. Родило се, ваља га љуљати, па како буде.

Има нешто, бар једна ствар, која је у том тренутку још мање досегљива имагинацији и предвиђању: да ће баш Драгољуб Жарковић бити тај који ће најдубље

обележити Време, да ће он бити онај једини човек за којег се без баш имало сумње може рећи да би, да је којим случајем у неком од безбројних кризних тренутака одустао, са собом у неповрат однео и Време. Без било кога другог са оне заједничке фотографије оснивачких очева и мајки се некако можда и могло – више њих ће, уосталом, прилично брзо на овај или онај начин напустити тај прапризор – али без Жа

рета не. Нисам био тамо да сведочим том тренутку, али јасно га видим: ствари полако одлазе у тандарију, осипају се и паре и људи и вера у могућност преживљавања, неко ће морати да подметне леђа од сада па до ко зна кад, без икаквих гаранција успеха, иначе је боље одмах затворити радњу. А ко то да буде ако не човек који је иначе, као вишеструки отац, навикао да брине о другима више него о властитом малом пробитку?

У Времену објављујем од 1991, али у редакцијском животу суделујем „тек“негде од јесени 1994. У доба када сам се усидрио у Мишарској као у једној од кључних адреса свог живота, Жаре је већ увелико алфа и омега редакције, неко ко се за све пита и ко о свему води рачуна – од уређивања листа и борбе с беспарицом па до личних проблема и креативних мушица и последњег од последњих хонорараца. Необичног сарадника прима с топлином и ентузијазмом, тактично настојећи да од мене направи „правог новинара“, чему се ја одлучно одупирем; кад види да је можда стварно боље како ја хоћу него како он мисли, не иживљава сујету него тражи и проналази начин како да то употреби за добробит новина. То, уосталом, ради и у свим другим ситуацијама; не верујем да сам упознао и да ћу упознати човека који толико води рачуна о „широј слици“, занемарујући све што је неважно, на челу са приватним пизмама и каприцима, својим и туђим.

Покушавам у овом кратком запису рећи понешто што о Жарету можда не знате. Јер рачунам да о томе да је био оличење племените плејаде великих новинских уредника, да је био један од најбољих, најпроницљивијих и никако на последњем месту најчеститијих српских новинара – већ све знате. Мада, опет, никада није згорег поновити, јер овде не само да се пословично брзо смркава (па се кокошијој памети рано жури на легало) него и свако памћење кратко траје, свако осим злопамћења.

Јесте, био је нама у Времену Жаре и отац и мајка и друг Тито и свашта још, и јесте Време његово животно дело, али не завршава се ту његова мисија нити прича о њему: Драгољуб је Жарковић био и биће Неко и Нешто и српском новинарству, јавном и друштвеном животу и, дакако, српској култури: дискретни, ненаметљиви, аутоиронични учитељ постојаности и честитости, у животу и у послу. Много сам га волео и много ће ми недостајати.

Без било кога другог са заједничке фотографије оснивачких очева и мајки се некако можда и могло – више њих ће, уосталом, прилично брзо на овај или онај начин напустити тај прапризор – али без Жарета не