Дух нечастивог на Богословији

Савет ПБФ је нелегалан, јер је од 15 чланова само један изабран са натполовичном већином гласова, како прописује Статут факултета. Зато ни одлуке таквог Савета не могу бити легалне, а то важи и за нову управу

Православни богословски факултет (ПБФ) у Београду био би ван фокуса јавности да још у мају 2017. неколицина професора није потписала петицију против иницијативе за ревизију Дарвинове теорије у школском систему. Тиме су се замерили Синоду, па су неки од потписника лишени парохија или су кажњени на неки други начин. Од тада црквена власт настоји да покори ПБФ, иако је он део Универзитета у Београду. За тај циљ врх СПЦ користи институцију „благослова“за запошљавање и напредовање стручног кадра, као и упис студената на ПБФ, што није у складу са академским правилима.

Последњим потезом - избором новог руководства децембра 2019, ПБФ је дошао у сукоб и са властитим Статутом. „Симфонију“ПБФ и Синода ометају универзитетска надзорна тела. И понеки од професора, спремни да јавно

проговоре. Потписивање „спорне“петиције довело је до покушаја одмазде црквене владе према неким од слободномислећих запослених, па је Синод повукао благослов епископу западноамеричком Максиму Васиљевићу и доценту Марку Вилотићу, личном секретару владике диселдорфског и немачког Григорија. Тиме је практично затражено да се Васиљевић и Вилотић избаце са ПБФ. А ускраћивању благослова су, по свему судећи, допринели и јавни наступи, у којима су владике Максим и Григорије критиковали државну политику према Косову, или боље речено то што та политика никада није ни предочена, па ни на прошлогодишњем мајском Сабору СПЦ, након којег је портпарол СПЦ, владика бачки Иринеј Буловић, издао саопштење у којем је тврдио да се Васиљевић „покајао због својих ставова“. Владики

Максиму није опроштено ни то што је захтевао да се тај „фалсификат“повуче, а Вилотић је „окривљен“само због блискости мишљења са владиком Григоријем, који такође није миљеник владајућих црквених, а богами ни државних структура. Уосталом, ових дана таблоид близак властима лансирао је причу да ће владика диселдорфски и немачки бити кандидат на председничким изборима у Србији 2022.

Синод је затим тражио од бившег декана ПБФ, владике браничевског Игнатија Мидића да смени Васиљевића и Вилотића. Мидић, међутим, није хтео то да уради, јер није имао правних основа за то. У тој одлуци, бившег декана подржао је и Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду, који је стао у одбрану аутономије ПБФ. Јер, како СПЦ није основала овај факултет, и све и ако га добрим делом похађају будући свештеници, Синод нема права да се меша у статус запослених. Свака таква интервенција у супротности је са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета, устврдио је Одбор. Тако је створен јаз који се не памти у историји ПБФ и Универзитета.

„ПБФ је основан Законом о Универзитету из 1905, али је са радом отпочео 1920“, образлаже хронологију Вукашин Милићевић, доцент овог факултета, бивши парох Храма светог Саве и потписник петиције. Све до 1952, ПБФ се руководио искључиво важећим законима држава у којима је функционисао, као и релевантним универзитетским актима, у свим аспектима, па и питању избора у наставничка звања. „Чак и кад је 1952. старање о Факултету преузео Свети архијерејски синод, ПБФ је у највећој могућој мери наставио да се придржава универзитетских пракси и процедура. Занимљиво је да су на једној од првих седница Већа Факултета, након што је он ликвидиран као државна установа, професори констатовали како је неопходно да се стави на знање Синоду да је нужно да се очува аутoномија ПБФ, како био могао да несметано врши своју функцију“, каже Милићевић.

Синод је ипак био надлежан за потврђивање избора у звања, што је трајало све до 2004, када је одлука Владе Србије из 1952. проглашена правно ништавом, те је ПБФ-у враћен статус оснивача и пуноправног члана Универзитета. „Након тога је донет актуелни Статут чије су поједине чланове са правом оспориле надлежне универзитетске институције, с обзиром на упитно

тумачење и конкретне поступке“, истиче Милићевић.

Последње се односи и на то што је Синод покренуо поступак за смену декана Игнатија пред Наставно-научним већем ПБФ. Да би смирио штетно таласање, Мидић је поднео оставку.

Затим је за в. д. декана изабран Златко Матић, а средином децембра 2019. изабран је и нови декан Зоран Ранковић, као и продекани Србољуб Убипариповић, Драган Каран и Владимир Вукашиновић, по одлуци Савета ПБФ. Проблем је, међутим, што је тај Савет нелегалан, истиче Владан Перишић, професор ПБФ.

„Нелегалан је зато што је од 15 чланова Савета, које бира Научно-наставно веће, само један изабран са натполовичном већином гласова, како прописује Статут факултета. Осталих 14 (укључујући и председника Већа, митрополита загребачког Порфирија Перића, прим. нов.), нису добили довољан број гласова“, објашњава за НИН Перишић.

Из нелегалности Савета проистиче да су нелегалне и одлуке које доноси, па и прихватање оставке декана, избор најпре в. д. декана, а онда и новог декана. Другим речима, нелегално тело не може доносити легалне одлуке, поентира Перишић.

И Универзитет је одбио да верификује избор нове управе ПБФ. Тренутно је, каже за НИН ректорка Иванка Поповић, у току утврђивање свих релевантних чињеница око поступка избора чланова Савета ПБФ (па тиме и декана и продекана, прим. нов.). „На седници Сената УБ, 22. јануара, одлучено је да се оформи радна група која треба да испита неусаглашености Статута ПБФ са Статутом УБ“. Задатак радне групе је и да „предложи измене Статута ПБФ, које би омогућиле успешно функционисање у складу са црквеним и академским прописима“, прецизира ректорка.

Измене се односе управо на благослове, који и нису били (тако) спорни до инсистирања Синода на наведеним отказима. Што се наставља и даље, с обзиром на изјаву декана Ранковића да су све „одлуке Синода обавезујуће за управу Факултета“, па тако и она о „повлачењу благослова Васиљевићу и Вилотићу“.

Милићевић, опет, сматра да ће се питање повлачења институције благослова покренути и на ПБФ, након што се Статутарна комисија Универзитета недвосмислено о њему изјаснила. Све и ако се о том проблему на Факултету још није званично говорило.

„Најискреније се надам да ће то питање бити решено на једини могући начин: тако што ће колеге Васиљевић и Вилотић, након што им истекне неплаћено одсуство, наставити са радом у досадашњим звањима“, каже Милићевић. И наглашава да су их они стекли „на основу недвосмислених резултата досадашњег научног рада и у складу са свим важећим законима и правилима“.

Шта је права намера Синода, Милићевић „заиста не може да тумачи“. Али га „изненађује невероватно инсистирање на захтевима који су апсолутно неутемељени и неоствариви, како са аспекта универзитетске праксе, тако и црквене доктрине и дисциплине“. „Све то ме наводи на закључак како прави разлози нису у вези са оним што је у званичним дописима наведено, и што се испоставило као - пуки изговор“, Милићевић закључује.

Будући да се у круговима Цркве „шушка“да би управо он могао бити следећи на тапету Синода, с обзиром на предисторију, Милићевића питамо како се према тој (евентуалној) претњи односи. „Страх је вероватно једино што више квари од моћи“, одговара саговорник НИН-а.

На Богословском факултету изгледа постоји струја која верује у слободу човека и аутономију ове установе, и друга, под апсолутном контролом СПЦ, с тим што има и оних који се плаше да су у игри још неки скривени циљеви. И уместо да, као што су многи очекивали, сазове ванредни Сабор због Закона о слободи вероисповести у Црној Гори, СПЦ се (неовлашћено) бави унутрашњим питањима ПБФ, олако „отписујући“академске успехе предавача, који могу бити жижа теолошке, па и филозофске мисли у Србији.

Претходни декан поднео је оставку јер није желео да спроведе у дело наредбу Синода и практично уручи отказе владики Максиму и доценту Марку Вилотићу, личном секретару владике Григорија