Румунија, ипак, није далеко
Ија се, као г. Милићевић, искрено надам да ћу последњи пут морати да учествујем у баналним, политикантским расправама као што је ова коју је сам г. Милићевић покренуо. Најпре, открили смо тајанствени „метод“који је г. Милићевић применио у изналажењу својих бројки и (погрешних) закључака до којих је дошао и морам рећи да ми овај метод делује неозбиљно, да не кажем комично, с обзиром на то да званични, егзактни, прецизни и поуздани подаци о зарадама и структури бруто домаћег производа (БДП-а) постоје на веб-страници Евростата.
Мислим да нема потребе да о томе дискутујем као и о неумесним подметањима и инсинуацијама г. Милићевића у другом делу његовог одговора, којима потврђује мој иницијални закључак о његовој политичкој, не научној и стручној мотивацији, за ову полемику.
Господин Милићевић тврди да су подаци Евростата „непотпуни“, јер наводно не показују учешће тзв. бруто 2 зараде (као да то ишта мења смисао и погрешност његових ставова). И ово је још једна његова нетачна тврдња јер у табели, коју НИН нажалост није могао да прикаже у целости, а коју сам реферисао у објављеном одговору, Евростат је приказао податке и о бруто 2 заради, што се може видети из приложене табеле о учешће бруто 1 и бруто 2 зараде у БДП-у за 2018. годину.
Ако бисмо посматрали бруто 2 зараду, аргументација и изворна теза г. Милићевића и даље остају не мање погрешне. Учешће бруто 2 зараде у БДП-у Румуније (39,9 одсто) није „веома мало“и приближно је исто као у Србији (не екстремно ниже као што изнова тврди). Такође, подаци у изворној табели Евростата показују да је Румунија смањивањем учешћа доприноса на терет послодаваца у БДП-у (од 5,3 процентна поена у периоду од 2008), као и учешћа профита власника капитала у БДП-у (смањење
од 1,7 процентних поена) и осталих пореза (смањење од 0,1 процентног поена), повећала учешће бруто 1 зараде у БДП-у за 7,1 процентни поен.
Дакле, разлике имеђу Румуније и Србије немају везе са рачуноводством (а најмање са кафанском политиком) већ са питањима која очигледно превазилазе стручне капацитете г. Милићевића, а то су фискална политика, пореска оптерећења на зараде и инвестирање у људски капитал (human capital). Такође, подаци Евростата потврђују да су искуства Румуније и те како релевантна за нас и применљива, било да користимо бруто 1 или бруто 2 зараду за компарацију Румуније и Србије. Дакле, теза г. Милићевића о немогућности примене искустава Румуније у погледу раста зарада радника у Србији је и даље – погрешна.
И да закључим: простор за повећање зарада постоји баш тамо где га је и Румунија пронашла. Смањивањем пореских оптерећења на зараде, Румунија је омогућила да се они делом прелију у повећање нето зарада радника. Поред наведеног, постоји и други начин тј. простор за повећање зарада и он се крије у капиталном делу БДП-а и једном другачијем trade-off-u између рада и капитала у расподели БДП-а што је уско везано са питањем повећања минималне зараде радника, као и фискалним и макроекономским лимитима повећања зарада запослених у сектору државе. Дакле, Румунија није „далеко“, већ нам је заправо врло блиска и искуства нашег суседа јасно указују да простор за повећање зарада постоји и треба га одговарајућим мерама фискалне и макроекономске политике искористити. Управо сам о овом простору и могућностима (и нужности) повећања зарада радника и већој партиципацији рада у расподели БДП-а у више наврата писао (МАТ) и јавно говорио на темељу чињеница и проверених, егзактних података, а не грубог шацовања са политикантским мотивима. Узгред да напоменем, стручњак за рачуноводство није исто што и експерт за националне рачуне или, шире, за макроекономске рачуне. Нисам до сада знао да Милићевић те две ствари не разликује.
Теза г. Милићевића о немогућности примене искустава Румуније у погледу раста зарада радника у Србији је и даље - погрешна. Простор за повећање зарада постоји баш тамо где га је и Румунија пронашла. Смањивањем пореских оптерећења на зараде, Румунија је омогућила да се они делом прелију у повећање нето зарада радника