Циклуси апсурда
Албер Ками, прерано преминули нобеловац оставио је иза себе дело које је и данас предмет непрекидног истраживања и тумачења. У том непрекинутом континууму ревалоризације једног опуса, његово драмско дело, чини се, најслабије пролази. Тај, како га често називају „филозофски театар“или „театар идеја“има репутацију да је изразито недрамски, декламаторски, једноставно – старомодан и досадан. Калигула, први Камијев комад, написан је још 1938. године, али је изведен тек 1945. године са великим успехом који се данас углавном тумачи харизматичном појавом тада двадесетогодишњег Жерара Филипа у главној улози. Ипак, пажљивије читање комада показаће да теме и филозофске идеје овог текста и те како одговарају нихилистичкој атмосфери послератног света који је за длаку избегао самоуништење. Сам аутор је у свом опусу комад Калигула посматрао као део „циклуса апсурда“, заједно са романом Странац и чувеним есејом Мит о Сизифу.
Мрачни нихилизам који је владао након Другог светског рата у Европи, свакако има много додирних тачака са ревизијом моралних и друштвених вредности, цинизмом властодржаца и цветањем екстремних и популистичких идеологија које карактеришу свет у коме живимо. Зато и не чуди што Калигула данас одједном добија на актуелности, те да анализе које комад нуди „звоне“истином и неопходношћу. Калигула за основну тему узима проблем власти и моћи дат кроз призму трагања за апсолутном слободом – власт је средство за остварење слободе, али слобода сама по себи не мора нужно да буде нешто позитивно, напротив, слобода коју апсолутна власт пружа јесте и слобода од одговорности, слобода да се чини зло, слобода да се тражи немогуће. Све то доводи до апсурда који, ако му се не одупремо, поништава све вредности које је човечанство кроз историју градило, те и живот сам.
Због свега наведеног потпуно је јасно и заиста важно што је Снежана Тришић увидела сву актуелност овог комада и покушала да га осавремени модерним сензибилитетом. Нажалост, управо та жеља да се што више удаљи од статичног и декламаторског театра које овакав текст призива, постаје и највећи проблем ове поставке. Вероватно у страху да ће недрамска структура секвенци које се нижу једна за другом, уз ликове који као да повремено цитирају уџбенике из филозофије, брзо досадити модерном гледаоцу, редитељка је по сваку цену настојала да сваки призор што више разигра, онеобичи, да му да јасне и оштре референце света у коме живимо. То нагомилавање значења у представи, која траје два сата и двадесет минута, након извесног времена постане репетитивно и донекле произвољно, а дубока уроњеност у trash и queer естетику, посебно подцртана пренаглашеном, стилизованом глумачком игром и живописним костимима, постане сама себи сврха, те смо на моменте, чини се, овде ближи Мулен Ружу но француском филозофском театру. У свој тој лавини догађања на сцени, истина, има и потпуно блиставих момената (разговор Калигуле и Сципиона на пример), Игор Ђорђевић је исто тако повремено фасцинантан у насловној улози, посебно кад успева да истакне црнохуморну димензију текста, али гледано уцело, уз сав тај спектакл и труд, домети ове продукције остају врло лимитирани.
Нагомилавање значења у представи након извесног времена постане репетитивно и донекле произвољно, те смо на моменте ближи Мулен Ружу но француском филозофском театру