Судар титана

Ако сте намеравали да због бољег живота идете из Србије, немојте. Нема тамо ничега за вас, а нарочито не тог бољег живота који желите. Штавише, тамо је можда чак и горе него овде, бар ако је веровати на реч - да се мало нашалимо - министру за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорану Ђорђевићу.

„Тамо плате нису доста веће, живот је много пута скупљи него у Србији, квалитет живота није много већи, све што зараде потроше на живот“, објаснио је министар у интервјуу на Радио-телевизији Србије.

Али то није било све. Наставио је он да објашњава и даље.

„Ми смо најлепша земља на свету, имамо друштвени живот који не постоји нигде, цена живота је нижа, квалитет живота расте из дана у дан, већ сада је на задовољавајућем нивоу“, поентирао је Ђорђевић.

Јесте поентирао, али руку на срце изгледало је као да је тек ухватио залет. Да му је дато још мало простора током тог интервјуа на РТС-у, вероватно би после 10-15 минута дошао до тога је Србија најмоћнија економска, војна и политичка сила на свету, да се простире од Фарских острва до Босфора, да има годишњи раст БДП-а од 6.000 процената, те да је управо лансирала три путничка свемирска брода ка Марсу, а на Месец је већ одавно побола своју заставу и колонизовала га.

Оно што остаје нејасно јесте зашто онда све те десетине хиљада људи сваке године напусте Србију и оду негде другде ако тамо није боље? И још важније, ако већ оду, зашто се макар не врате назад, када увиде колико тамо у ствари није боље?

Министар Ђорђевић би на ово вероватно имао неки занимљив одговор, али док чекамо њега, да покушамо ми. Можда их је, те који су отишли, срамота да повратком у Србију признају да су погрешили. А можда су и мазохисти. Можда воле да пате у системима који функционишу и у друштвима која цене рад, труд и образовање, а презиру корупцију и лоповлук. Или једноставно мрзе своју земљу, па у инат одлазе негде другде и тамо остају. Не желе да признају да смо регионални лидери буквално у свему, да градимо више путева него Немачка и да наш председник свуда и на сваком месту „сипа истину брзином муње“.

За разлику од Ђорђевића, његов колега, министар здравља Златибор Лончар има нешто другачији приступ. Он се не труди превише да убеди људе да остану у Србији. Штавише, он људе мотивише да иду у иностранство, нарочито ако су у питању Црногорци који „не знају српски језик“. И да не би било да министар само седи и прича, он је чак и проактиван у реализацији својих идеја, односно „гледа да их нема“, тих Црногораца, макар у здравству. Е, сад, шта то тачно значи, министар Лончар није објаснио, а водитељ га није ни питао. Можда није смео.

Иако се чини да је ово у супротности са методама и намерама министра Ђорђевића, који жели да људе задржи овде, па макар и слатким малим лажима, можда министар Лончар заправо има исти циљ, да задржи људе у Србији, али користећи обрнуту психологију. Он људима каже „Идите одавде!“, рачунајући да ће код њих прорадити традиционални српски инат, те да ће они рећи „Е, баш нећемо!“

Чије су методе боље и да ли уопште имају ефекта, показаће време. А можда би највише ефекта имало када ни Ђорђевић ни Лончар не би били у прилици да дају своја мишљења на било коју тему.

За разлику од Ђорђевића, његов колега Лончар људе мотивише да иду из Србије. Нарочито Црногорце који „не знају српски језик“. Уз то „гледа да их нема“, макар у здравству. Шта то значи, Лончар није објаснио, а водитељ га није ни питао. Можда није смео