Има љуђи, ал' нема човеци
Усуботу, рано ујутру, зове ме времешни фан са изразитим црногорским нагласком. Слаже се да је десница Јована Крститеља можда већ у Ватикану. Али, да се она тамо клонира?! Један клон ће ићи на Цетиње, а други за Путинов „православни Ватикан“! И, баш позавидим мом црногорском фану на бујној машти. Него, после овог разговора почне нешто да ме копка. Сетим се, наиме, да се Амфилохије, својевремено, хвалио како му је папа Војтила у Ватикану показао лабораторију за биоинжењеринг, а да је, за ватиканске зидине, „залепљења“лабораторија за клонирање Северина Антинорија који је, пак, долазио у Београд да клонира тадашњег шефа нам државе Војислава Коштуницу! Имали смо, својевремено, у НИН-у, фотографију о Антиноријевој приватној посети Коштуници у његовом тадашњем стану на Дорћолу. Е, сад, ако се зна да је Војина супруга нека сестра Амфилохијева онда не треба много маште да се склопи прича како је актуелни црногорски митрополит био „менаџер“за ту важну биоинжењеринг операцију од које, на крају, није било ништа, да вам не објашњавам зашто, јер сада није више ни важно...
Из ових јутарњих присећања тргне ме мобилни. Тирули, тирули. Зове ме Славица, моја стара пријатељица из Земуна. И, шта ће да ми каже? „Читам, упоредо, твоју Веронику и Пећину древних тибетанског ламе Лобсанга Рампе. И док ти тврдиш да између Исуса и Никејског сабора, нема више од педесетак година, Лобсанг Рампа пише да између Исуса и Никејског сабора нема више од шездесетак година?! Не слажете се, човече, у десетак година!“
Ту се одмах разлетим по граду да нађем Пећину древних, и нађем последњи примерак у књижари Вулкан код Албаније. По Лобсангу Рампи, „Исус је посетио Индију и Тибет“у потрази за узвишеним знањем те је дошао и у Ласу, у катедралу Џо Конг. Потом, „вратио се на Запад“и
Или: ако и тибетански лама Лабсанг Рампа тврди да између Исуса и Никејског сабора нема више од шездесет година, докле ће онда да нас залуђују да је реч о три века
створио „задивљујућу религију примерену западњацима“. Али, након Исусовог „ишчезнућа“настале су несугласице и одржано је заседање у Константинопољу. А то се десило само свега „неких шездесет година“, после Исусовог „ишчезнућа“! У Константинопољу су, пак, измењене неке хришћанске догме, а неки „непокорни свештеници су подвргнути мучењима“како би се одржала „дисциплина у цркви“. Лобсанг Рампа даље пише: „Мушкарци који су били присутни на скупштини у Константинопољу у тој шездесетој години (по Исусу) нису били наклоњени женама... полно општење су сматрали ђавољом работом која служи само да се продужи врста...“
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, зато закључује: „Испашће да је још Исус заговарао равноправност полова, али то се, не лажимо се, није свидело хомосексуалцима међу његовим апостолима те су жене проглашене за нечисте и недостојне Исусове доктрине.“
У недељу кломпарам по Земунском кеју, али и по Калварији, а Калварија кломпара по мени. Јер ту у Шилеровој сам зачет, можда, такође, безгрешно... Ко ће га знати? Увече, у „Коларцу“, Весна Пешић, али не ова што ставља цев на чело мог Алека, даје ми последњу књигу коју је издала. Муће Горана Ранчића из Бабушнице. Још код првих реченица срдашце ми заигра, јер ево на наше очи умире лужнички дијалекат, а спада у „најстарије српске говоре“. Елем, слаба ми је утеха што је лингвиста Љубисав Ћирић за Речник говора Лужнице добио награду „Павла и Милка Ивић“за „најбољи рад из српске лингвистичке славистике“у 2019. години.
Ту ће и моја Црна да мудрује: „Заиста, како да у Београду кажеш: „Има љуђи, ал нема човеци.“А бог је на Старој планини направио првог човека, то јест Шопа, па је после сишао на Дунав да опере руке од глине. А шопски је најближи санскриту.“