Колико вреди европска карта
БОЈКОТ БОЈКОТА
Да ли је у току споља подржан инжeњеринг, са циљем да, у сусрет решавању косовског проблема, напредњачка власт добије новог партнера или прича ипак није тако једноставна
Још почетком октобра, Гордана Чомић, генерална секретарка и чланица Председништва Демократске странке, јавно се оградила од странке којој је била изразито лојална: „Демократе одустају од ЕУ“, написала је на Твитеру, због тога што је Председништво ДС одлучило да не учествује у „Жан Моне“дијалогу власти и опозиције под покровитељством европских парламентараца.
После медијских процена о „још једном цепању ДС“и њених поновљених тврдњи да је „одлука да се избори бојкотују донета и има се поштовати“, учинило се, ипак, да се све вратило у почетни положај – онај, у коме група познатих чланова странке, незадовољна због уласка у СзС (са „десничарима из Двери“), а нарочито
због изборног бојкота, јавно гунђа, али ништа не предузима, чекајући нову расподелу карата и шансу за преузимање странке.
Месец и по дана касније, 23. новембра, десило се ново изненађење: са још неколико колега из посланичког клуба ДС, али и из Социјалдемократске странке Бориса Тадића, и бивших чланова Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, Гордана Чомић је потписала Декларацију о политичкој будућности модерне европске Србије, коју је иницирало Удружење Србија 21. А на питање да ли је реч о уводу у формирање нове проевропске партије, одговорила је да „таква европска и модернизаторска политичка снага у Србији постоји већ тридесет година и зове се Демократска странка“.
Зима је, изгледа, донела нове увиде у ситуацију: кандидаткиња за место председника ДС у време страначких избора јуна 2018, изненада је прекршила одлуку о бојкоту парламента како би (од)бранила свој предлог о заступљености 40 посто жена на изборним листама. А онда је пожурила да каже да је због тога искључена из ДС-а, иако се то није десило, већ је само покренута иницијатива Етичког одбора да се против ње покрене дисциплински поступак. И још увек се не зна када би се то могло десити, ни каква би, с обзиром на деликатност ситуације, одлука могла бити.
Све то довело је до тумачења да дугогодишња функционерка ДС-а, заправо, жели да добије „шут-карту“, како би била ослобођена „кривице“за разлаз и потом лакше приступи
ла покрету Србија 21 – што она и даље није потврдила. У међувремену, рађање нове партије стигло је до отворене најаве могућег изласка на изборе.
„Опредељење људи је јасно – они желе да учествују на локалним изборима и мислим да ћемо то имати у виду када будемо доносили одлуку о наредним корацима“, рекао је представник Србије 21 Ненад Константиновић (СДС) одговарајући на питање да ли ће та организација учествовати на изборима, након што је, 9. фебруара, одржан округли сто представника група грађана из целе Србије. Били су то, углавном, некадашњи функционери ДС, ЛДП, УРС и СДС, али посланика ДС-а, који су потписали Декларацију, није било, па је Константиновић објаснио да су на скуп позвани само представници градова и општина.
На округлом столу је примећена и оцена посланика Марка Ђуришића (такође СДС) да поједини политичари „кукавички“траже од грађана да се боре у њихово име и тврдња да се „грађанима нуди одустајање и тражи да поднесу ударац режима, што је неодговорно“.
Сваку сумњу да би то могла бити најава одустајања СДС-а од изборног бојкота, отклонио је Борис Тадић, рекавши да су, оног тренутка када су, мимо одлуке странке ушли у покрет Србија 21, Ђуришић и Константиновић практично напустили СДС, те да ће формална одлука о њиховом статусу бити донета у складу са статутом странке. И још је, у изјави Данасу, оценио да формирање Србије 21 подстиче – Александар Вучић.
Тадић је јавно рекао оно што се међу опозиционим политичарима незванично одавно тврди, а нарочито након похвала функционера СНС од Вучића па наниже на рачун „храбрости“Гордане Чомић да, речима Маје Гојковић, „затвори једна врата и отвори нова, која нису СНС“.
Према тим спекулацијама, постоји чак и западни допринос инжењерингу у припреми проевропске снаге која би после избора могла постати нови партнер напредњацима и помоћи у обављању великих послова који долазе на дневни ред. У том контексту, помињано је и учешће Милана Антонијевића из Фондације за отворено друштво у формирању Србије 21, а цела прича добила је на значају након што је професор Слободан Цвејић
рекао да је постао кандидат СНС-а за РЕМ након што га је позвао управо Антонијевић.
Појашњење које смо добили од њега, ипак, иде на другу страну и враћа нас на октобар 2018, када је, у организацији Србије 21, организована трибина о одласку младих из земље. „Седео сам у публици, позвали су ме, још сам био у YUCOM-у, не у Фондацији за отворено друштво. Годину дана након тога, у истом простору још неприватизованог Сава центра, сели смо и говорили о две кључне тачке – проевропском опредељењу Србије и неопходности да се замрзнути конфликт са Косовом искључи као опција, јер она води у убрзано пропадање наше државе, по свим показатељима. Србија није Кипар, ни економски, а ни морално, овако исцрпљена ратовима, па да то може себи допустити. Данас бих, као и пре четири месеца, исто подржао ту Декларацију, око које су се сви окупили, али оснивање странке нити ми је била намера, нити за то имам енергију“, каже Антонијевић.
Упућује нас, потом, да прочитамо Устав, у чијем члану 5 стоји да је оснивање политичких странака слободно: „Ко Србији 21 може забранити да прерасте у странку? То је њихова процена, да имају снаге и енергије. Једино се надам да ће и последњи став тог члана Устава поштовати, да га цитирам: Политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи. Да завршим, када сам са 44 године
Има и разлога за уверење да би – макар део ЕУ блока – био спреман да подржи власт, због очекиване шансе да се „реши проблем Косова“
издржао без политичке странке у ове четири државе у којима сам живео, скоро без промене пребивалишта, могу још коју годину засигурно.“
И без Антонијевића, судећи по доступним информацијама, довољно је оних који желе да Србија 21 прерасте у политичку организацију. Али није само тајминг, односно потреба да се потенцијалним будућим члановима „сложе карте“тако да и они и цела организација добију „одскочну даску“, разлог што одлука о изласку на изборе још није саопштена.
Прављење партије способне да припреми листе за тако кратко време озбиљан је посао, чак и кад се чини да су „бојкоташке“странке оставиле брисани простор за нове организације – што одлуком да не изађу на изборе, што концентрисањем на причу о изборним условима и унутрашње проблеме, услед које се прилично затурила „проевропска карта“, чак и код оних странака код којих је била аутентична и све време присутна, попут ДС.
Постоје, притом, и други нови претенденти на исти део бирачког тела: већ је формиран Европски блок, у коме су Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, Странка модерне Србије коју најчешће заступа копредседница Татјана Мацура и Грађански демократски фронт Александра Оленика, док су се Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића, Глас Николе Самарџића, коалиција Толеранција која окупља мање странке и група „младих лидера“удружили у покрет Звоно, а не странке.
Само прокламовање проевропског става, међутим, није баш гаранција добијања гласова проевропски оријентисаних грађана. О томе говори искуство са почетка двехиљадитих, на које подсећа Ђорђе Павићевић, професор ФПН – тада је настало мноштво „социјалдемократских“странака, али им „пожељно“име није омогућило успех. Зато он верује да ће доћи до повезивања Србије 21 и Европског блока, о чему се већ преговара. А нису искључена ни додатна проширења (Зоран Живковић је рекао да његова Нова странка преговара са Србијом 21).
Све то судећи по подацима из досадашњих истраживања и даље не гарантује прелазак чак ни сниженог изборног цензуса – што се, можда, може променити у кампањи, која званично још није ни почела. Али, појава толи
Ђорђе Павићевић верује да ће доћи до повезивања Србије 21 и Европског блока, о чему се већ преговара. А нису искључена ни додатна проширења
ког броја играча на листама са невеликом снагом отвара други проблем – како задовољити потребе свих учесника, ако је унапред јасно да је велика шанса да, у случају уласка у парламент, број освојених мандата једва покрије број странака, без свих оних „угледних личности“и „лидера“који такође желе да дају свој допринос институционалној борби за општи бољитак?
Извесну помоћ од стране тренутног контролора свега у држави, наравно, могуће је очекивати – макар кроз отварање медија и ширење страха од деснице. И то не само због потребе власти да има некакву опозицију у парламенту, по могућству на обе стране спектра, тако да она делује као снага политичког центра. За Вучића би, верује Павићевић, партнер јасно дефинисане проевропске оријентације био пожељан због слике коју шаље ка споља.
Има и разлога за уверење да би – макар део ЕУ блока – био спреман да подржи власт, због очекиване шансе да се „реши проблем Косова“како би на дневни ред могле доћи друге важне теме које оптерећују Србију. И чини се да они не сматрају битним упозорењe да би, и после Косова, питања демократије и правне државе поново била у другом плану, због проблема са Републиком Српском, а потом и уласка у НАТО.
Али није баш извесно да постоји значајан број бирача за које је то добра „удица“. Према процени Павићевића, у проевропском бирачком телу, доста је мањи део оних који решавање косовског проблема вреднују више од питања демократије, права или стандарда живота.
Ако постоје оправдани разлози за оцену да би Вучићу одговарао „проевропски партнер“, као и да на другој страни постоји спремност за сарадњу, то никако не значи да целу причу о проевропским учесницима избора треба свести на ту врсту мотивације.
Напротив: има ту оних који искрено верују да је бојкот погрешан начин за борбу против напредњачке власти и имају јасне аргументе за то. Има и оних који прагматично оцењују да су им бојкот и смањен цензус отворили пут за политичку каријеру. А постоје и они чије су сујете повређене у одмеравању снага унутар странака којима су припадали, што им пада теже од могуће улоге Вучићевих „корисних идиота“.
Зато су нова претумбавања и даље могућа, а онима који нису сасвим „сити свега“можда буде и занимљиво: иако се не види никаква шанса да 26. априла дође до промене власти, први пут после дужег времена избори доносе бројне непознанице. Рецимо - да ли ће појава великог броја учесника имати супротан ефекат од забашуривања бојкота, јер би, услед расипања гласова, сви могли остати испод цензуса? Или ће, након евентуалног уласка у парламент, доћи до нове поделе на конструктивну и праву парламентарну опозицију? И ништа мање занимљиво - где је Ивица Дачић у целој причи?