Маскота за прву помоћ

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ НА ЛИСТИ НАПРЕДЊАКА

Председник државе у сваком случају не може бити носилац листе ако претходно не поднесе оставку и не распише председничке изборе, али може да допусти, што ће вероватно и бити случај, да се листа за све нивое на којима ће се избори одржати зове по њему

Председник државе у сваком случају не може бити носилац листе ако претходно не поднесе оставку и не распише председничке изборе, али може да допусти, што ће вероватно и бити случај, да се листа за све нивое на којима ће се избори одржати зове по њему

Након што је председник Србије најавио да ће предстојећи избори бити последњи на којима ће носити листу Српске напредне странке започеле су полемике о томе да ли Александар Вучић као председник свих грађана има право да представља и тако фаворизује једну политичку партију. Правна дилема, међутим, не би постојала, као што није свих претходних година, да популарност коју Вучић поклања напредњацима не доводи ту странку (у предности у односу на друге) у још већу предност. Одрицањем те могућности, на шта га закон не обавезује стриктно, Вучић би се, с друге стране, самоиницијативно одрекао и скора своје партије само зарад демократских манира, чему је било јасно да не тежи кад није наставио традицију коју је покушао да успостави његов претходник на месту председника Србије и одрекао се лидерске позиције у странци зарад обављања председничког посла.

Гест који је Томислав Николић скупо платио потоњом политичком изолацијом пре њега је још само Слободан Милошевић покушао да изведе осмишљавањем института који не постоји - привременим замрзавањем улоге председника странке. Под притиском странке тадашњи председник СРЈ се предомислио, али су моду наставили да негују други функционери, тренутно и СНС, по доласку на ниже функције. Вучић у сваком случају не може бити носилац листе - како се у јавности тумачи - ако претходно не поднесе оставку и не распише председничке изборе, али може да дозволи, што ће вероватно и бити случај, да се листа за све нивое на којима ће се избори одржати зове по њему. Шта га, међутим, законски у томе (не) спречава и због чега је напредњацима, ипак, толико важно име лидера?

Стручњаци за изборно законодавство с којима је НИН разговарао сматрају да сва невоља долази од тумачења јавне функције. Са становишта изборних закона, кандидат који се нађе на листи није обавезан да седне и у парламент, јер се у Србији гласа по такозваним затвореним листама, али са становишта обављања председничке функције - неспојивост са другим јавним функцијама или пословима дефинисана је чланом 115 Устава Србије. Ситна дилема која чини крупну разлику и ову тему поново актуелном је да ли се обављање функције председника странке - сматра јавном функцијом. Аргумент у прилог позитивном одговору је чињеница да се политичке партије не баве ниједним другим сем јавним послом. Заступници таквог тумачења зато верују да је Николић био једини председник који је поштовао Устав. Из политике, пак, тврде супротно - дозвољено је све што није забрањено.

Правном тумачењу Биро за друштвена истраживања, у једној анализи овог проблема, додаје подсећање на Закон о Агенцији за борбу против корупције (члан 1) и дефиницију појма корупције према којој се она заснива на злоупотреби службеног, односно друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, у циљу стицања личне користи или користи за другога, и закључује да се у том смислу учешће председника на листи СНС може посматрати чак и као коруптивно понашање. БИРОДИ истиче проблем поделе власти и чињеницу да председник партије предводи листу будућих посланика који треба да контролишу рад председника, као и другу „половину“извршне власти - владе.

„Председник странке, који је уједно и председник партије који са високим рејтингом помаже својој странци која има нижи рејтинг од њега да добије довољно велики резултат који би тој странци омогућио да контролише контролну функцију парламента на начин да парламент не контролише председника Србије као дела двоглаве извршне власти“, објашњава Зоран Гавриловић, председник те организације. „У Вучићевом случају, на пример, Народна скупштина не контролише рад РЕМ-а који својим нерадом омогућава каналима са националном покривеношћу да производе популарност председника. Тако да имамо један затворен круг којим се заробљава парламент као кључна институција у демократији и претвара у сервис извршне власти, то јест председника Србије и странке.“

Према Гавриловићевом тумачењу, партијски интерес је приватни, његово остваривање је у супротности са надлежностима председника који је изабран непосредним гласовима и да изражава државно јединство, његово маркетиншко учешће на изборима није прописано законом и доводи у питање интегритет јавних функција. „Партије су по својој дефиницији асоцијације приватних, односно партикуларних интереса одређених делова друштва наспрам којих се налазе јавни интереси и њих штити, промовише и реализује држава кроз јавне политике и законе, који се усвајају у парламенту након претходне јавне расправе. У тој јавној расправи се дебатује из позиције приватних, партикуларних интереса, али се доносе акти који су израз договореног, усаглашеног јавног интереса. Из ове визуре председник Србије након инаугурације више не може бити репрезент приватног интереса своје странке и њених бирача, већ државе и јавног интереса. Из тог разлога истовремено обављање функција председника странке и државе јесте сукоб јавног и приватног, у овом случају партијског интереса. Учешће Александра Вучића на изборној листи СНС је вид сукоба јавног и приватног интереса. Наиме, члан 45 Статута СНС, Александру Вучићу, председнику СНС, даје право да формулише критеријуме и направи предлог листе народних посланика који треба да контролишу Александра Вучића, председника Србије.“

Сумња у аутономију парламента произлази, дакле, из претпоставке да је Вучићев рејтинг надмашио рејтинг странке коју предводи, што је чини зависном од његовог имена у политичкој арени. Гавриловић у поменутој анализи, ипак, тврди да „истраживања јавног мњења говоре да је Александар Вучић политички актер од чијег поступања у изборној кампањи пре

Гест који је Николић скупо платио пре њега је још само Милошевић покушао да изведе осмишљавањем института који не постоји - привременим замрзавањем улоге председника странке Тешко је замислити изборну победу СНС-а на парламентарним изборима без лика и дела Александра Вучића Зоран Гавриловић

Марко Уљаревић

ма листи СНС значајно зависи њен резултат“, иако признаје да прецизна истраживања о томе не постоје. Он предност види у времену које Александар Вучић као председник Србије и СНС има на каналима са националном фреквенцијом „у виду екстрапозитивног тона извештавања. Тешко је замислити изборну победу СНС-а на парламентарним изборима без лика и дела Александра Вучића“.

Прецизније, Марко Уљаревић, директор сектора за истраживање јавног мњења Ипсос Стратеџик маркетинга, објашњава да је у мерењима расположења бирача такву разлику тешко изоловати из скала које мере различита питања - поверење, позитивне оцене лидера или избор једног између више лидера. Да објасни комплексност утицаја Уљаревић наводи пример Вука Јеремића који је унутар претходне странке увек имао популарност друге или треће особе иза лидера странке. Све док није одлучио да изађе на изборе. Месец дана након кандидатуре те оцене су драматично пале, јер је чињеница да се кандидовао постала тачка диференцијације. Сама објава кандидатуре је од Јеремића учинила конкурента.

„Вучић, као и други лидери овде и готово свуда, има бољи резултат од странке коју води. То се односи и на Драгана Ђиласа, и на Војислава Шешеља. Ивицу Дачића, примера ради, позитивно оцењује и један број бирача СНС, али они не гласају за њега. Међутим, ни позитиван став према одређеном лидеру није довољан да се предвиди изборни резултат.“

Уљаревић каже да је извесно да Вучић има већу популарност од саме странке, али да то није необично. „То је уобичајен приступ кампањама скоро свуда у свету, као што је уобичајено да лидери појединачно имају веће рејтинге од странака. А Вучић као лидер се углавном креће у оном броју који странка има у популацији. Све досадашње кампање у Србији су биле ослоњене на личност, а не на странку, и на идеју, а не на идеологију. Све, са само једним изузетком - кампањом Демократске странке на изборима 2016.“

На досадашњим изборима, највећу разлику, као „уступак“лидера странци је, подсећа Уљаревић, учинио Борис Тадић са функције председника Републике, који је у кампањи 2012. позајмио име странци. „То је у највећој мери утицало на њен резултат од 22 посто, што је било значајно више од прогнозираног.“

И на то су, међутим, утицале спољашње околности. Противкандидати, извесна могућност смене власти...Да ли је, онда, злоупотреба законских рупа спорна само због висине Вучићевог рејтинга? Односно, да ли би маркетиншка улога председника на листи једне странке била мање спорна да је његов лични рејтинг мањи?

Гавриловић одговара да, за почетак, Закон о избору народних посланика у члану 43 даје право странци да има изборну листу коју предводи особа која неће бити посланик, што представља „подвалу“, јер то значи да се као кандидат на листи потенцијалних посланика може појавити неко ко неће бити посланик. „Та маркетиншка улога била би једнако спорна и да је његов лични резултат мањи као што је била спорна и у случају председника Слободана Милошевића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића. Тај партијски монархизам је озбиљна препрека подели власти односно међусобној контроли три гране власти. Наиме, у случају Александра Вучића имате спајање извршне и законодавне власти, где је жртва парламент Србије и његова контролна улога.“

Владимир Пејић, директор агенције Фактор плус, такође нема сумње да је Вучић боље позициониран у јавном мњењу у односу на његову странку. „Не треба имати дилеме да он у значајној мери доприноси резултату СНС, али више од других само сразмерно томе колико је и његова популарност

Све досадашње кампање у Србији су биле ослоњене на личност, а не на странку. И на идеју, а не на идеологију

већа од популарности осталих лидера и уз уважавање чињенице да је и СНС водећа партија. У Србији су све странке лидерске и ту чињеницу оне узимају у обзир приликом одлучивања о кампањама. Вучић је рекао да су ово последњи избори на којима ће носити листу. То је порука бирачима, партији, али је то обећање тешко и реализовати. Странци он очигледно доприноси много, али је странка уједно и извор моћи и рејтинга. И одрећи се партије на начин да јој се не поклони име је за сваког ко планира да се бави политиком превелики ризик.“

Обманом бирача се најнепосредније, у конкретном случају, може сматрати Вучићев утицај на бираче на локалним изборима. Не само зато што се, по правилу и због очекиване синергије, парламентарни избори одржавају заједно са локалним и покрајинским него зато што представничку улогу локалних кандидата додатно удаљава од бирача, ако се о њима не мисли лично него као о кандидатима иза којих стоји Вучић. Из партијске перспективе то је још један мотив за „брендирање“председниковим именом. Чак и локални кандидати бирају се по партијској припадности, а неки од њих би извесно отпали чак и као кандидати СНС да их не препоручује Вучић лично.

Бројне мањкавости система, међу њима и ова, као уосталом и Д`Онтов систем расподеле мандата, који благу предност даје оним листама са најбољим резултатом јер се остатак - недодељена места - расподељује сразмерно освојеним гласовима, нарочито долазе до изражаја када један извор моћи - странка или човек - односи половину гласова бирача. Онда предност више није блага него упадљива. Пошто је тај извор моћи приде и председник државе свакодневно присутан у јавности, нарочито интересантна ће на предстојећим изборима бити анализа функционерске кампање. Ове забране би, према закључку Владе Србије, усвојеном септембра прошле године, и Александар Вучић, који ће брендирати листу СНС, морао да се придржава између осталог и тако што неће промовисати напредњаке, оспоравати друге листе, као ни идеју бојкота док обавља активности председника. Што је, у његовом случају, како се сам често хвали, од јутра до мрака.

За сваког ко планира да се бави политиком превелики је ризик одрећи се партије на начин да јој се не поклони име Владимир Пејић